Omekšavanje „tvrdog“ bregzita

Kratko nakon izbora u Britaniji napisao sam tekst u kome sam zastupao tezu da proevropske snage još imaju šansu da poraz pretvore u pobedu. Ali vremenski okvir koji sam za takvu mogućnost imao na umu obuhvatao je pet godina, a ne pet meseci. Koliko dugo će Mejova preživeti na mestu premijera nemoguće je predvideti. NJena sudbina zavisiće od ličnih planova za osvetu i komplikovanih političkih rivalstava ne samo u Londonu, nego i u Edinburgu i Belfastu. Ali u pokušaju da se anticipira ishod pregovora o bregzitu, ključna pitanja više nemaju mnogo veze s političkim preživljavanjem Mejove. Da li se britanska parlamentarna aritmetika i javno mnjenje kreću ka „tvrdom bregzitu“ - drastičnom sasecanju priliva imigranata i povlačenju iz carinske unije, s jedinstvenog tržišta i iz pravne jurisdikcije EU - kao što je to uoči izbora planirala Mejova, ili u suprotnom smeru? I, ako su se Britanci okrenuli protiv njene agende, hoće li im evropski lideri ponuditi kompromis koji će ih poštedeti poniženja, sličan onom predloženom Norveškoj, koja je ostala izvan institucionalnih struktura EU, ali prihvata većinu obaveza i troškova članstva u Uniji u zamenu za komercijalne benefite jedinstvenog tržišta? Odnos sa EU sličan onom koji ima Norveška jedini je model koji bi mogao da pridobije javnu i političku podršku u Britaniji a da u pitanje ne budu dovedeni ugroženi principi EU i ne bude ozbiljne ekonomske štete koju bi pretrpele obe strane. Institucionalni aranžmani za ovakvu opciju već postoje, u obliku Evropske ekonomske zone (EEZ), svojevrsnog predvorja za punopravno članstvo u EU, u kome se trenutno nalaze tri male, ali prosperitetne evropske države: Norveška, Island i Lihtenštajn. Ove zemlje su krajem osamdesetih godina razmatrale mogućnost ulaska u EU, ali su iz različitih razloga odlučile da joj se ne priključe. Sve su želele da svoje privrede i tržišta rada integrišu s Evropom. Nakon izglasavanja bregzita, prema raširenom uverenju očekivalo se da će i Britanija pokušati da ispregovara aranžman nalik norveškom, a ne da će se odlučiti za oštar raskid kakav je predložila Mejova. Prošlog septembra, tri meseca nakon što je postala premijerka, Mejova je iznenadila svet faktičkim odbacivanjem EEZ opcije: na godišnjoj konferenciji Konzervativne stranke poručila je da oni koji sebe nazivaju „građanima sveta“ zapravo nisu „građani ničega“, i da je stoga sloboda kretanja ljudi - jedan od uslova za članstvo u EEZ - za Britaniju neprihvatljivo. U januaru je zvanično saopštila da Britanija neće tražiti da ostane deo jedinstvenog evropskog tržišta, jer bi to zahtevalo da i dalje prihvata slobodu kretanja ljudi; ta pozicija je naknadno našla mesto i u izbornom manifestu torijevaca. Ali da li je averzija koju Mejova gaji prema imigrantima i dalje relevantna kad su prevremeni izbori značajno oslabili njenu poziciju, i kad će nestabilna savezništva u parlamentu i promene u raspoloženju javnog mnjenja uticati na pregovore o uslovima bregzita? Raspoloženje javnog mnjenja po pitanju imigracije će u narednim mesecima biti najvažnija determinanta britanske politike prema Evropi. Neočekivani ishod izbora i rezultati anketa sugerišu da je odnos javnosti prema slobodnom kretanju ljudi sofisticiraniji i manje neprijateljski nego što su premijerkina retorika i torijevski izborni manifest pretpostavljali. Većina britanskih građana zapravo podržava slobodno kretanje ljudi, kada se pod njim ne podrazumevaju nedemokratski nametnute odluke stranih birokrata, već pravo koje britanski i građani EU recipročno uživaju. Britanska agencija za istraživanje javnog mnjenja JuGav, u svoju anketu rađenu na uzorku od 1.875 punoletnih osoba, stavila je i sledeće pitanje: „Mislite li da, u pregovorima o izlasku Britanije iz EU, naša vlada građanima zemalja EU treba da da pravo da putuju, rade, studiraju ili se penzionišu u Britaniji, pod uslovom da i britanski državljani uživaju ista prava u zemljama EU?“ Dobijeni odgovori stajali su u suprotnosti s onim što bi se možda očekivalo. U pažljivo odabranom uzorku, broj onih koji su odgovorili potvrdno bio je četiri puta veći od broja onih čiji je odgovor bio negativan: odgovor „da“ dalo je 67 odsto ispitanika, „ne“ 17 odsto, a „ne znam“ 21 procenat. Osim toga, bila je uočljiva jasna većina u korist slobode kretanja u svakoj podgrupi u uzorku, bez obzira na to da li je razvrstavanje vršeno po godinama, regionima ili partijskoj opredeljenosti. Poenta je, dakle, da bi novi odnos utemeljen na EEZ modelu, koji bi Britaniji omogućio da zadrži većinu beneficija koje proizlaze iz članstva u evropskoj carinskoj uniji i jedinstvenom tržištu, te slobodnog protoka ljudi, ne samo bio ekonomski manje bolan od tvrdog bregzita, nego bi imao i podršku ubedljive većine birača. Kombinacija članstva u jedinstvenom tržištu i zoni slobodnog kretanja posebno bi bila popularna među velikim segmentom mladih ljudi, koji su na junskim izborima glasali prvi put i koji mogućnost da žive, rade ili studiraju bilo gde u Evropi smatraju najvećim benefitom članstva u EU, a ne nedostatkom. Sa stanovišta britanske politike, moguće je da članstvo u EEZ postane ideja vodilja koja će u narednim mesecima usmeravati tok pregovora o uslovima bregzita. Ali kakav bi bio odgovor EU na to? Za druge članice EU bi pregovori o bregzitu utemeljeni na članstvu u EEZ bili potpuno prihvatljiv, čak i dobrodošao epilog. Članstvo u EEZ ne bi moglo da se izjednači sa situacijom u kojoj Britanija po nahođenju bira šta će od benefita članstva u EU zadržati a šta odbaciti - što bi bilo rešenje koje bi druge članice Unije, razumljivo, odbile da prihvate. Ovo stoga što je, kako god da se gleda, članstvo u EEZ očigledno inferiorniji status od punog članstva u EU. Osim što prihvataju princip slobode kretanja ljudi, članice EEZ moraju da slede komercijalna pravila EU i prihvataju odluke Evropskog suda pravde, a da nemaju nikakvu formalnu ulogu u donošenju tih pravila i presuda. Iz tih se razloga, u vreme kada je 1994. EEZ formirana, na nju gledalo kao na privremeni tranzicioni aranžman za zemlje poput Austrije, Švedske, Finske i Norveške, koje su planirale da postanu članovi EU, ali još nisu bile spremne da joj se priključe. U slučaju Austrije, Švedske i Finske punopravno članstvo u EU je naknadno i usledilo, ali su u Norveškoj birači na referendumu odbacili mogućnost da se priključe Uniji, a i danas imaju isti stav. Norveško „privremeno“ članstvo u EEZ se tako proteglo na 23 godine. Da li bi ovo mogao da bude presedan za Britaniju?