Štrajkačka bajka

Beše jednom jedna zemlja. I jedan vladar. Dobro im je išlo. Vladaru malo bolje nego zemlji, mada su mediji, nezavisni, a kako drugačije, uporno tvrdili da i njoj sasvim dobro ide. BeDePeovi, suficiti, strani investitori, kapitalni projekti - sa svih strana nadirao je prosperitet, a samo je bilo pitanje dana kada će svaka kuća u toj zemlji dobiti instrukciju da hitno instalira odgovarajuće cevi jer med i mleko u mlazevima, pod veeeeelikim pritiskom, samo što nisu. Gromko odzvanjanje boljitka nadjačavalo je jedino povremene otrovne, piskave glasiće domaćih izdajnika i stranih plaćenika, uopšte svih onih koji su imali nešto protiv moćne i jake zemlje, ali ne i dovoljno snage, pa im je preostajalo da samo lajuckaju na nju i njenog vladara. LJudi u toj zemlji, sa druge strane, bili su marljivi i vredni, radili su dobro i jeftino, ali nisu voleli da rade jeftino, ili ni za šta. Ili da rade dobro i jeftino, a bez ikakvih prava. I tako su u jednom trenutku odlučili da se bar malo zauzmu za sebe, iako to nije bilo baš u skladu sa opštim napretkom, srećom i nasmejanim licima TV voditelja dok im saopštavaju da je prosečna plata, evo, upravo skočila za celih 13 evra. Jedni su blokirali puteve i pruge, drugi su obustavili rad, krenuli su u te takozvane štrajkove i dok su strani plaćenici i domaći izdajnici skakali od sreće i podurlavali na mlad Mesec, oni odozgo (ne sa Meseca nego iz fotelja) nikako nisu mogli da shvate šta ti pošteni radnici ’oće?! I da li su uopšte onda pošteni ako su nogom za vrat odlučili da stanu opštem napretku, sreći i nasmejanim licima TV voditelja. Štrajk je, ako niste znali, vrlo čudna živuljka. Nešto kao Vulin. Ako ga na vreme ne lustrirate, to posle uhvati maha i širi se na sve strane ko kiselo drvo. Juče Goša, danas Fijat, šta će biti sutra? Beograd na vodi? Koridor 10? Muzička fontana? Ili, ne daj bože, radovi na postavljanju jarbola od 120 metara?! Takve stvari se moraju saseći u korenu! Od pradavne prošlosti, pre neke dve, najviše dve i po godine, kada je sve funkcionisalo besprekorno i kada smo se stideli kako nam dobro ide, došli smo do današnjeg dana, kada sve funkcioniše skoro pa besprekorno, ali se stidimo i zbog tog „skoro“! Jer, mi smo takvi ljudi. Ne prihvatamo ništa manje od savršenog, o čemu govori i glasanje na izborima u prethodnih pet godina. Ali dosta sad o izborima, štrajkovi moraju biti zaustavljeni. Pregovori? Suviše 2008. Otpuštanja? Nije loše, ali nedovoljno kul. Kontraštrajk? Tu smo. Poznato je da aktuelna vlast voli da pravi kontraskupove. Najbolji mogući potez Vlade bio bi - da ona stupi u štrajk. Pokupe se svi ministri, naprave transparente i pravac tamo gde se obično štrajkuje, pred vladu. Ivica Dačić drži transparent „Dole ja!“, Ana Brnabić lupa u doboš i duva u pištaljku, Vulin viče „Izlazite napolje!“, dok Nebojša Stefanović pokušava da mu objasni da su već izašli, a Rasim LJajić prolazi trotoarom i ništa mu nije jasno. Potez kojim bi bilo ubijeno mnogo muva. Ili komaraca, ako baš hoćete. Radničke zahteve nema ko da rešava, jer je Vlada u štrajku. Zahteve Vlade nema ko da rešava, jer je Vlada u štrajku. Zemlja najzad počinje da munjevito napreduje u ekonomskom, privrednom, naučnom, kulturnom i svakom drugom smislu, jer je Vlada u štrajku. Zvuči kao lep epilog? Naravno. Ipak je ovo samo bajka.