Samo istina oslobađa

Zaista živimo u državi apsurda. Jedna naslovna strana NIN-a razotkrila je dubinu tih apsurda. Politički pokrovitelji tabloidnog novinarstva, koje je doseglo dno u svome primitivizmu, najcrnjim izmišljotinama i prostakluku, postaju osetljivi i razdražljivi kada se nađu pred ogledalom koje im pokazuje jedno od njihovih pravih lica. Može se nekome učiniti da je poređenje savremene Srbije sa logorom prejako, ali to svakako ne misle desetine ili stotine hiljada onih koji bukvalno gladuju jer su ostali bez posla, godinama ne primaju zaradu ili je minimalna pa ne obezbeđuje osnovne životne potrebe. Za sve njih je osnovno životno pitanje kako preživeti. Zloglasni natpis na logorskoj kapiji kako rad oslobađa dobija u tom kontekstu mračno ironično značenje. Naslovna strana koja je naišla na osudu vlasti zapravo ukazuje na ozbiljno stanje u državi koje je daleko teže i složenije od onoga što državni mediji i predstavnici države govore i pišu. Žalosna je naša medijska stvarnost u kojoj su uz prećutnu ili otvorenu saradnju političkih moćnika tabloidi, organizovane grupe fudbalskih navijača i televizijski rijalitiji postali duša i telo današnje Srbije, njeni predstavnici na političkom, društvenom i kulturnom planu. Naš „kulturni model“ (ukupni i dominantni način mišljenja i delovanja) iz devedesetih, nije se, nažalost, promenio, samo se prilagodio novoj situaciji. A kako je i mogao da se promeni kada u vlasti uveliko prepoznajemo uticajne likove iz tih traumatičnih godina kada je upravo zahvaljujući njima Srbija postala mađunarodni parija, izolovana, ponižena, otpisana i sankcionisana, stvarni logor za svoje građane. Neprilični zahtevi za partijskom lojalnošću koja se proglašava za državnu lojalnost, u jednom nepouzdanom ili bolje reći nepostojećem sistemu vrednosti, menjaju karaktere ljudi, uvećavaju strah i kukavičluk, laž predstavljaju kao istinu. Stvaraju se nekakvi mutirani, groteskni i čudovišni oblici ponašanja ljudi. Mnogi da bi preživeli, opstali, postaju nepošteni prema svome životu i svojoj profesiji. Lojalnost se dokazuje poništavanjem otpora i suprotstavljanja svemu onome što je u političkom i društvenom sistemu ozbiljno metastaziralo. Programi njihovih privatnih elektronskih medija sa nacionalnom frekvencijom pretvoreni su u podaničke, a strogo kontrolisani tabloidni mediji u promotere prostakluka, prete obračunima sa susedima i novim ratovima, u kojima će naš veliki istočni brat zbrisati sa zemaljske kugle sve naše brojne neprijatelje. Slogani koji se izvikuju na stadionima dolaze iz dobro poznatih kuhinja nacionalističke retorike gde su se reči ne tako davno konačno pretvarale u stvarne metke. Iza te medijske i navijačke retorike (koje se gotovo ne razlikuju) često se kriju sitni i krupni kriminalni i mafijaški poslovi. Taj „patriotizam“ poznat nam je iz devedesetih, to nadgledano i usmeravano „rodoljublje“ koje pokriva određene političke i lične interese. Koliko smo se puta u bliskoj prošlosti uverili kako su ta navijačka vojska jednako kao i tabloidni mediji udarne pesnice za izazivanje nereda, paljenje ambasada i obračuna sa neistomišljenicima, dok su istovremeno poruke sa zvaničnih mesta koje se upućuju spoljnom faktoru i međunarodnoj javnosti umivene i licemerne. Život u šizofrenom društvu kao što je naše ograničava ili sasvim isključuje mogućnost neophodnog društvenog dijaloga, što budućnost čini sasvim neizvesnom. To shvatamo kao upozorenje, razlog da ne pristajemo. Država nije samo njihova, ona je i naša. Pre nego što su se ponovo dočepali vlasti bilo je moralno da su izrekli reči dubokog pokajanja za svoje krupne političke promašaje i grehe, da su doživeli svoju Kanosu. Nažalost, ništa od toga. Opet su na istom poslu. Nije naslovna strana NIN-a kriva za takvo stanje. Ona samo izražava ono što značajan broj stanovnika ove države misli i oseća. Prava poruka zapravo jeste: samo istina oslobađa!