U Americi krećem od nule

Tačno pre deceniju, Miloš Teodosić, tada dvadesetogodišnjak, zakoračio je na veliku evropsku košarkašku scenu. Sve do odlaska u atinski Olimpijakos o sadašnjem kapitenu reprezentacije Srbije i tadašnjem igraču FMP-a pričalo se kao o čudu od deteta, vanserijskom talentu, ali je trebalo da tek godine pred njim daju potvrdu da je reč i o vrhunskom igraču. U minulih deset godina, Teodosić ne samo da je prosuo magiju po evropskim terenima – najpre četiri godine u Grčkoj, a potom još šest igrajući za moskovski CSKA - već je izrastao u asa koji košarku igra van svih šablona. U međuvremenu se sa klubovima u kojima je igrao okitio najvažnijim titulama, a reprezentaciju predvodio na putu povratka u svetski vrh. U tih deset godina nebrojeno puta se licitiralo njegovim odlaskom u NBA ligu, da bi ovog leta konačno potpisao ugovor sa Los Anđeles Klipersima. Iako u Ameriku odlazi sa zvanjem najboljeg igrača Evrope, svestan je da u najjačoj ligi sveta važe neka druga pravila i da minuli rad ne znači mnogo. „Jasno mi je da otvaram novo poglavlje. U SAD ne prate mnogo evropsku košarku i ta činjenica za nas koji dolazimo s ove strane `bare` je veliki problem, jer krećemo od nule. U Americi si za većinu i igrača i navijača nepoznat, ali mislim da to neće biti smetnja“, kaže u intervjuu za NIN Teodosić. Veliki broj klubova je bio zainteresovan za vas, kako ste završili u Los Anđeles Klipersima? Sigurno da je na ovakav razvoj događaja uticao odlazak Krisa Pola, prve zvezde tima, jer su morali da traže zamenu. Bilo je dosta pregovora i sa ostalim ekipama, ali mislim da su Klipersi, posmatrajući i filozofiju igre i profil igrača, idealno rešenje za mene. Pomoćni trener Lorens Frenk, koji je potpuni košarkaški posvećenik i prati igrače po čitavom svetu, inicirao je moj dolazak. Sve u svemu, reč je o ozbiljnoj plej-of ekipi i očekujem da ću uživati u toj sredini. Tokom boravka u Los Anđelesu razgovarali ste sa trenerom Dokom Riversom, kakva su njegova očekivanja? Da li ćete biti u startnoj postavi, s obzirom na to da se u javnosti govorilo da tražite tim u kome ćete imati garantovanu minutažu? Moja želja je bila da odem u tim gde bih što više igrao, fizionomija tima je takva da imamo četiri igrača na dve bekovske pozicije i sigurno će biti dovoljno prostora za sve. Iskreno, ne znam da li ću biti startni plejmejker i mislim da to nije ni najvažnije. Niko u NBA ne može da ti garantuje minutažu, moraš sam da izboriš mesto. Nismo mnogo razgovarali o mom statusu. Riversov sin je pre šest-sedam godina igrao u Megi i on je više pričao o impresijama tokom boravka u Beogradu. Dopali su mu se ljudi, atmosfera, hrana… Upravo je trenerov sin i vaš budući saigrač, Ostin Rivers, izjavio da nikada nije čuo za vas. Kako ste to razumeli? Pre svega kao šalu, ali je činjenica da njihovi igrači ne obraćaju pažnju na nas iz Evrope. Kada se pogleda visina ugovora od 12,3 miliona dolara za dve godine, stiče se utisak da novac nije bio presudan za vaš odlazak u Ameriku, s obzirom na to da je i CSKA nudio neznatno manju sumu. Šta je presudilo? Isključivo sportski motiv, jer sam u poslednjih godinu–dve, tačnije od trenutka kada sam sa CSKA 2016. osvojio Evroligu, počeo ozbiljnije da razmišljam o odlasku u Ameriku. Zapravo tada sam i prelomio. Tolike godine sam igrao Evroligu i bilo bi me pomalo sramota da je nisam osvojio. Kada smo to uradili, znao sam da je vreme za novo poglavlje u karijeri. Svi najbolji evropski igrači su odlazili u NBA, neki su uspeli, neki ne, ali nisam želeo da jednog dana postavljam sebi pitanje kako bih se snašao među najboljima. Osećao bih da moja karijera nije potpuno zaokružena i da sam ostao nedorečen. Finansijski deo je zaista u ovom slučaju bio manje važan. Reprezentaciju Srbije u septembru očekuje Evropsko prvenstvo. Nakon srebrnih medalja na Svetskom šampionatu i Olimpijadi javnost neće očekivati ništa manje od zlata. Da li ste svesni toga? Svestan sam te činjenice. Ovo je prvo veliko takmičenje na koje posle dugog niza godina odlazimo kao jedan od favorita, što znači da će nas druge ekipe shvatiti mnogo ozbiljnije, ako nisu do sada. Uspeh bi bio bilo koja medalja, jer zaista ima sjajnih ekipa. Mislim pre svega na Španiju, a potom Litvaniju, Francusku, Hrvatsku, Tursku koja kao domaćin uvek ostvari dobar rezultat. Smatram da je Evropsko prvenstvo jače takmičenje od Svetskog šampionata. Ako izuzmemo Ameriku, više je kvalitenih ekipa na kontinentalnom prvenstvu i mnogo je teže uzeti bilo koju medalju. Ukoliko bi se desilo da osvojimo zlato, to bi bilo ostvarenje svih mojih snova. Posebno ako se prisetimo da Srbija od 2001. nije bila šampion Evrope, a za tih 16 godina kroz reprezentaciju je prošlo mnogo sjajnih igrača. Mnogo polemike izazvala je odluka Nikole Jokića da preskoči ovo takmičenje. Vi ste izjavili da ga osuđujete, ali ne mnogo. Šta to tačno znači? Igranje za reprezentaciju je dobrovoljno i to je individualna stvar. Jokić je odlučio da ove godine pauzira da bi se što bolje spremio za NBA sezonu. S te strane ga razumem, ali opet siguran sam da je odmor koji je imao od završetka sezone bio dovoljan i da bi se kroz igranje u reprezentaciji još bolje pripremio. On je doneo drugačiju odluku, svidelo se to nama ili ne… Ostao je utisak da je selektor Aleksandar Đorđević nezadovoljan, čak i pomalo ljut na Jokića? Selektor je sigurno nezadovoljan, ali i igrači su. Jednostavno, sa Jokićem mi smo mnogo jača ekipa i može se slobodno reći da svaki igrač ima pravo da bude ljut, jer nam je svojom odlukom uskratio priliku da budemo još bolji. Opet, nadam se da će u narednih 10 godina on biti taj koji će predvoditi reprezentaciju. Prošle godine je iz istih razloga bilo ljutnje na Bobana Marjanovića… Boban je sjajan momak i siguran sam da bi igrao da se samo on pitao. Nedavno se desilo nešto nezapamćeno - da 26 igrača otkaže igranje u univerzitetskoj selekciji. I vi i slektor Đorđević ste kritikovali taj postupak. Zašto se to događa, ako se zna da je okosnica sadašnje reprezentacije prošla upravo kroz tu selekciju? Moramo znati da među tim momcima ima igrača koji su povređeni i čiji je izostanak zaista opravdan. Što se ostalih tiče, neshvatljivo mi je da igrači od 19 ili 20 godina odbijaju reprezentaciju iz raznoraznih razloga. Čak su navodili da će biti spremni da igraju kvalifikacije za Svetsko prvenstvo znajući da gro NBA i evroligaških igrača neće moći da se odazove zbog klupskih obaveza. Sedam-osam igrača sa Univerzijade u Beogradu je poslednjih šest godina nosilo reprezentaciju i zato mi je to neshvatljivo. Pogledajte, povukao se Krstić, pa sada Marković, verovatno za dve-tri godine ni ja neću moći da igram, Raduljica, Bjelica, Marjanović takođe polako ulaze u godine kada treba razmišljati o alternativama, a momci iz univerzitetske ekipe treba da nas naslede. Siguran sam da bi najboljeg igrača ili čak dvojicu najistaknutijih iz te selekcije Đorđević pozvao da se priključe seniorskoj reprezentaciji. Mi nismo jedina reprezentacija koja se suočava sa otkazima, a istovremeno i okolnosti su se promenile, igrači i iz malih klubova sklapaju pristojne ugovore u inostranstvu. Može li se dogoditi da za 10-15 godina i igrači budu plaćeni za igranje u reprezentaciji? Svi mi obezbeđujemo egzistenciju igranjem u klubovima, a reprezentacija nam donosi radost na neki drugi način. Neverovatan je osećaj kada usrećiš čitavu zemlju. Svako od nas ima plaćeno osiguranje i u slučaju povrede klubovi su obezbeđeni da će naša primanja biti pokrivena. Igranje za reprezentaciju i opasnost od povrede jeste rizik, ali mi je potpuno strana pomisao da bih to mogao da radim za novac. Inače, i sada ima igrača koji su plaćeni. Pre svega mislim na Amerikance koji igraju za evropske selekcije. Situacija u klupskoj košarci je kritična, dva najveća kluba, Zvezda i Partizan, u ozbiljnoj su finansijskoj krizi, a ostali centri su svedeni na poluamaterski nivo. Istovremeno, slušamo stalno trvenje Zvezde i Partizana oko toga ko dobija više novca od države. Da li je privatizacija rešenje? Privatizacija je jedno od rešenja. Svoj si gazda i sam donosiš strateške odluke i projektuješ budžet kluba. Ako pogledamo čitav region, vidimo probleme na sve strane. Kvalitet ABA lige nije na zavidnom nivou, jer mladi igrači sa 15-16 godina odlaze u inostranstvo ili u američke koledže u potrazi za nečim boljim. Pri tome, mali broj izuzetno talentovanih zaista uspeva da napravi respektabilne karijere. Nekadašnji prvaci Evrope – Jugoplastika, Cibona i Bosna jedva egzistiraju. Generalno, očekujem krizu u čitavoj evropskoj košarci. Platežna moć NBA timova enormno raste, tako da će se igrači, koji su dosad iz Amerike dolazili u Evropu, pre odlučivati da igraju Razvojnu ligu (druga divizija NBA) nego za najmoćnije evropske ekipe. Jednostavno, biće kod kuće i biće bolje plaćeni. Uz to, uvek postoji šansa da ih angažuje neka od NBA ekipa. Ovaj sistem Evrolige je sjajan za velike timove, ali za ekipe kao što su Zvezda ili donedavno Partizan, to je ozbiljan problem. Zatvorena Evroliga šteti manjim klubovima, jer je teško doći do finansijera. Neće više biti domaćih takmičenja, verujem da će za pet do deset godina desetak evroligaških timova biti deo NBA. Teško je reći šta je zaista dobro rešenje u ovoj situaciji. Mnogo je političara oko srpskog sporta i u njemu, pa i u košarci. Da li oni više pomažu ili štete, mnogi od njih su i te kako imali materijalne koristi od tog angažmana? Reč politika i reč sport za mene ne idu zajedno, ali izgleda da je to već duži niz godina u Srbiji normalno. To je nešto na šta smo navikli. Ako je jedna politička partija na vlasti, biće povlašćen jedan klub, druga garnitura će favorizovati drugi klub i on će imati pare. To će tako funkcionisati sve do privatizacije, kada političke partije više neće imati uticaja na budžet klubova. Čini se da baš političarima nije u interesu privatizacija? Sigurno da je to jedan od razloga što do privatizacije već nije došlo, ali siguran sam da to vreme dolazi, nadam se što pre. Šest godina ste proveli u Moskvi. Možete li da kažete koliki je upliv politike u ruski sport i napravite paralelu sa Srbijom? Ako se političari u Rusiji mešaju, onda to rade isključivo da bi obezbedili što veći budžet za klub. Postave čoveka koji je odgovoran za rezultat i ako on izostane dolaze drugi. Šta je njihov benefit – politička promocija ili materijalna dobit? Ne mislim da je u pitanju bilo kakva korist. Sergej Ivanov, jedan od najbližih Putinovih saradnika, veliki je navijač CSKA i prisustvuje svim našim utakmicama. On je formirao VTB ligu i to je uradio isključivo iz ljubavi prema košarci i klubu. U Rusiji je mnogo veći problem fudbal, jer klubove vode oni koji nisu iz tog miljea, a mešaju se u stručne stvari. S druge strane, sigurno da političari u Srbiji imaju koristi i zato i jesu u sportu. Ali moram da kažem i to da sam ja imao veliku podršku ljudi iz opštine Veliko Gradište kada sam rešio da na Srebrnom jezeru napravim kamp za talentovanu decu. Četvrt veka od Olimpijade u Barseloni, ljudi se i dalje pitaju kako bi se završila utakmica „drim tima“ i tadašnje reprezentacije Jugoslavije. Kako bi danas izgledala utakmica selekcije sastavljene od igrača sa prostora bivše Jugoslavije i aktuelne američke reprezentacije? Ne bismo imali ozbiljnije šanse da pobedimo Amerikance. Veliko je pitanje da li bismo imali šanse čak i kada bi se sastavila selekcija Evrope, uključujući i NBA igrače. Kad hoće da igraju punom snagom, oni su dominantni. U grupnoj fazi na Olimpijadi igrali su sa svim reprezentacijama malo ležernije, pa smo mi to iskoristili i bili na šut od produžetka ili pobede. U finalu smo mi bili opušteni i zadovoljni ostvarenim i nismo pružili nikakav otpor. To je greška koja u budućnosti ne treba da se ponavlja. Kada smo već pomenuli bivšu državu, recite da li ste jugonostalgičar? Stvari gledam samo sa sportske strane. Uvek zamišljam kako bi izgledala fudbalska, košarkaška ili rukometna reprezentacija da se zemlja nije raspala. Siguran sam, bar što se košarke tiče, da bi Španci uvek bili drugi. Ko su igrači po vašem ukusu od igrača sa prostora nekadašnje zemlje, a ne pripadaju vašoj generaciji? Po mom mišljenju, Dražen Petrović je najbolji igrač sa ovih prostora. Takođe, izdvojio bih Sabonisa za koga smatram da je uz Dražena jedan od tri najbolja evropska igrača svih vremena. Moja generacija je bila zagledana u Divca, Đorđevića, Danilovića, Bodirogu, Paspalja i oni su razlog našeg zaljubljivanja u košarku. To su igrači uz koje smo odrasli i kojima smo se divili. Košarkaški kapm Teo4 na Srebrnom jezeru funkcioniše već drugu godinu. Prve godine je kroz kamp prošlo oko 600 dečaka i devojčica, a ovog leta broj polaznika se popeo na preko hiljadu. Da li ste već uočili buduće asove? Iskreno, žao mi je što zbog obaveza ne mogu više vremena da provedem s njima, ali drago mi je kada vidim koliko su deca zaljubljena u košarku. To je ono što me ispunjava. Od prvog trenutka moja želja je bila da stvorimo uslove koje ja nisam imao kada sam počinjao. Dakle, da deca uče košarku, da se druže, kvalitetno provode vreme i vrate se kući puni utisaka. Za sledeću godinu planiramo izgradnju hale, pored postojeća četiri terena koja će do narednog leta biti pokrivena tartanom.