Putin je patron evropskih konzervativaca

Mnogo je razloga zašto cela Evropa iščekuje septembarske savezne izbore u Nemačkoj, neko sa zebnjom, neko sa znatiželjom. Premda je mala šansa da najmoćnija evropska ekonomija promeni rukovodioce ili politički smer, očekuje se da glasači zauzmu konkretniji stav o nekoliko pitanja koja opsedaju zvanični Berlin – o migrantskoj krizi, krizi evropskih vrednosti i institucija, raskoraku između Rusije i zapadnih zemalja, ratovima na Bliskom istoku... pored glavnih partijskih igrača Hrišćansko-demokratske unije i Socijaldemokratske partije, svoju šansu vrebaju i dve manje partije dijametralnih ideoloških opredeljenja čija je popularnost u blagom usponu – Levica (Die Linke) i desničarska Alternativa za Nemačku (AFD). AFD je od početka svog rada 2013. naizmenično fascinirala i zgražavala nemačku, a potom i evropsku javnost. Istakla se antiimigrantskim, a odskora i antiislamskim platformama, evroskepsom koja se graniči s izolacionizmom, zagovaranjem tradicionalnih porodičnih vrednosti, poricanjem globalnog zagrevanja... U Srbiji je na poziv Instituta za evropske studije predavanja držao Mark Jongen, nemački filozof, bivši asistent i saradnik Pitera Sloterdijka i visoki funkcionier AFD-a zadužen za ideologiju. Šta mislite o Putinovoj vlasti – je li reč o snažnom državniku, autokrati, nečemu trećem? Putin je neopravdano demonizovan od strane zapada. Pripajanje Krima možda nije u skladu s međunarodnim pravom, ali je svakako razumljivo, jer je SAD radila na tome na staru rusku zemlju stavi pod svoju kontrolu i da Moskvu marginalizuje oko stvari koje je se neposredno tiču. Putin nije „besprekorni demokrata“, kako reče Gerhard Šreder, ali ne smatram ni da je pretnja po regionalni ili svetski mir. Štaviše – ponaša se vrlo racionalno i oprezno, što ni ne čudi s obzirom na pritisak koji mu NATO sa svih strana nameće. Trampov i Putinov odnos je prilično komplikovan, a čini se da prvi put dve glavešine na tim pozicijama imaju više sličnosti no razlika. Šta mislite o Trampovom predsednikovanju? Zanimljiv je, donekle paradoksalan fenomen to što je baš američki predsednik zaslužan za rast solidarnosti među evropskim opozicionim konzervativnim strankama. Daje nam nadu da je radikalna promena moguća, jer je pobedio uprkos tome što su ceo establišment i gotovo svi mejnstrim mediji bili protiv njega, koristeći alternativne medije i društvene mreže za komunikaciju s javnošću. U sličnom je položaju i AFD. Priznajem da smo se nadali da će Trampov zaokret biti korenitiji. Na vlast je između ostalog i došao pričom da će se SAD povući iz ratova, recimo, a oborio je dva sirijska aviona, što smo mogli očekivati i od Hilari. Nadam se da će makar ispuniti obećanje kada je reč o poboljšanju odnosa s Rusijom. Dizanje sankcija bi bio dobar korak. Ako je Putin neka vrsta patrona, zaštitnika zapadnoevropskih konzervativaca, Tramp je naš saveznik, premda svakako nesvakidašnji. Ne plašite li se daljeg Trampovog koračanja u izolacionizam? To je prljava reč u rečniku mejnstrim medija. Za nas, to je mogućnost suverene državničke politike nezavisne od centara moći, među kojima je i Vašington. Nije li i Nemačka centar moći unutar Evrope? Iako kritikujete EU, da li smatrate da je donela nešto dobro evropskim narodima? Neki bi rekli – naročito Nemačkoj... Mirna saradnja naroda je posle Drugog svetskog rata bila neminovna, čak i poželjna. Dok se odvijala u okviru Evropske zajednice, dobrobiti je bilo, ali i problema, poput ogromnih subvencija za poljoprivredu. Međutim, kada je EZ postala EU, unija-država gde su druge države gubile suverenitet, čak i na ekonomskom nivou uvođenjem evrozone, situacija se pogoršala po sve. Projekat zajedničke valute je već propao. To je zombi valuta. Evropska centralna banka krši zakone same EU, jer nikad nije bilo predviđeno da otkupljuje državne obveznice propalih država samo da bi ih održavala u životu. Nemačka u takvoj situaciji ima neke prednosti – ekonomski rast je tu, izvoz cveta, ali robu koju prodajemo drugim zemljama naplaćujemo sopstvenim, prethodno pozajmljenim parama. Tu se odražava i licemerje Angele Merkel – s jedne strane je, kaže ona, naša obaveza da pomažemo siromašnijima od sebe, s druge Nemačka upravo na tom procesu profitira. Doći će dan za svođenje računa, a situacija će biti apokaliptična. Pitanje je trenutka kada će se ceo sistem srušiti. Zato niko ne može pri zdravom razumu savetovati zemljama poput Srbije da se pridruže EU. Šta je onda alternativa za balkanske države? Je li moguće održati dobre odnose i s Rusijom i sa Zapadom? Bilo bi moguće kada bi Zapad to dozvolio i kada se ne bi mešao. Primer Ukrajine je paradigmatičan primer najgoreg scenarija – bili su prisiljeni da se odluče kojem će se carstvu prikloniti, nisu to učinili i izbio je građanski rat. Za politiku neutralnosti su neophodni oprez i inteligentne diplomate. Dobro bi došlo i poboljšanje odnosa između Brisela i Moskve. Srbija Rusiji ne sme da uvede sankcije, jer od Zapada neće zauzvrat dobiti ni izbliza dobru ponudu. Ulaskom u EU, došli biste i pod kontrolu međunarodnih korporacija koje bi pokupovale zemlju. Ali, to se već događa. Šta mislite o promeni stava Angele Merkel spram politike otvorenih vrata za izbeglice? Nepostojeća je, ili retorička, u najboljem slučaju. Granice i dalje nisu pod kontrolom. Prošle godine je u Nemačku ušlo 280.000 nelegalnih migranata. Problem je što mediji bliski vlastima ne izveštavaju o pravim brojkama i drugim problemima vezanim za krizu. Drugo, nemačke granice defakto ne čuva Nemačka, već Turska, što nije baš demokratski. Otvorene granice nisu politička odluka, već istorijski zločin prema ustavu Nemačke. Da je nemačka pravna država, Merkel bi već bila na sudu. Nepojmljivo mi je da će ponovo biti kancelarka. Mora da u tom slučaju nešto radi kako treba. Ne, kancelarka će biti zbog ispiranja mozga građana od strane mejnstrim medija. Šta onda EU da radi s ratovima na Bliskom istoku? Šta da radi s već pridošlim migrantima? Ne mogu svi da ostanu u Evropi. Nazvati „evropskom solidarnošću“ proces raspoređivanja migranata po državama je apsurdno i nerealno. Orban je to nazvao „moralnim imperijalizmom“. Pritom, Nemačka je najveći magnet za migrante, što je logično – ako možete da živite u sređenijoj državi i da nezaposleni primate više para no što biste mogli da ih zaradite u otadžbini, naravno da ćete prebeći. Imati otvorene granice i državu blagostanja nije održivo. Evropa u rešavanju krize na Bliskom istoku nije veliki igrač, već se nalazi između Rusije i SAD. Čak ni Francuska i Nemačka kao jedine koje imaju dovoljno sredstava da intervenišu ne bi mnogo doprinele rešavanju krize. Ono što možemo je da što bolje kontrolišemo svoje granice. Fronteks se za sada ponaša kao pomoćna institucija za krijumčare ljudi. Igra li EU u slučaju kontrole granica ipak neku pozitivnu ulogu? Ne zagovaram da svaka država kontroliše svoje granice. Evropska saradnja je u ovom slučaju ne samo korisna, već i neophodna na logističkom i vojnom nivou. Rast popularnosti AFD-a i drugih desničarskih partija širom sveta tumače kao rast konzervativizma, populizma, pa čak i fašizma usled krize kapitalizma. Tu terminologiju smišljaju politički protivnici kako bi nas diskreditovali. Smatram da bi većina naših pozicija do pre dve decenije bila smatrana običnim građanskim pozicijama. Čak i levičarske partije iz pedesetih i šezdesetih godina smatrale su da granice treba čuvati i da demografski sastav jedne države treba da bude homogen. Naše pozicije su sada bezmalo kriminalizovane, što je pokazatelj da se politički centar pomerio ka radikalnoj levici. Mislite, liberalnoj levici? Liberalnoj, u redu, ali ona donosi neliberalne zakone. Pre neki dan je u Nemačkoj usvojen zakon koji suštinski cenzuriše internet. Tiče se širenja govora mržnje i lažnih vesti. Naše pozicije bih nazvao neokonzervativnim. Druge etikete su neprihvatljive i neistinite. Pristao bih i na to da nas neko smatra desničarskom strankom da sama desnica nije demonizovana, naročito u Nemačkoj, gde je pre nekoliko godina postojao zvaničan državni projekat „Borba protiv desnice“. Nominalno se borio protiv ekstremno desničarske ideologije, ali je u praksi napadao i umerenije pozicije. Ipak, saglasnost postoji da govor mržnje i širenje lažnih vesti postoje. Oba termina se zloupotrebljavaju i sada su ušli u zakonodavne okvire, što otvara vrata cenzuri. Slobodna društva zahtevaju slobodu govora, a jedna je stvar nekoga napadati, potpuno druga iznositi svoje mišljenje koje nekome može da bude neprijatno. Pritom, mi smo već imali zakone koji su se bavili govorom mržnje. Niste me mogli naprosto nazvati nacistom na internetu. A lažne vesti – pa, uvek su lažne ako dolaze iz suprotnog političkog tabora. Ako ih širi vlada, onda su prihvatljive, a ako ih širi neko poput AFD, ispada da nisu. Šta očekujete od predstojećih nemačkih saveznih izbora? Nadam se da će AFD postići dvocifreni rezultat, oko deset odsto. To će nam povećati mogućnost da postanemo najjača opoziciona partija, zbog čega ćemo u Bundestagu imati pravo prvog odgovora nakon obraćanja predstavnika vlasti. Sva je šansa da će se velika koalcija Hrišćansko-demokratske unije i Socijaldemokratske partije nastaviti, jer liberalna Stranka slobodnih demokrata neće dobiti dovoljno glasova da uđe u vladu s Merkelovom. Ne smatram da ćemo imati pravog političkog partnera, jer su nas sve druge partije izolovale. Čak i ako budemo želeli saradnju, teško da ćemo je dobiti. Naš cilj je da u naredne četiri godine svojim delovanjem podstaknemo promenu unutar Hrišćansko-demokratske unije. Promenu udesno? Možete je nazvati tako. Ja je zovem promenom ka razumnoj politici.