Opasno povlađivanje istoriji

Kada Vladimir Putin kaže „i Ukrajinci i Rusi su poznati kao strpljiv narod, čekaćemo verujući da će odnosi dve zemlje opet biti normalizovani”, to u Kijevu odmah čuju kao ozbiljnu pretnju. U ovoj rečenici Petro Porošenko i njegova vlada prepoznaju samo nameru Moskve da ne odustane i ne dozvoli Briselu i Vašingtonu da se ustoliče na ukrajinskoj teritoriji. To, dakle, znači da oblasti koje su pod ruskim uticajem ostaju pod tim uticajem, a Kijev nema mehanizme da povrati teritorije koje su proglasile samostalnost. Štaviše, Aleksandar Zaharčenko, lider Donjecke Narodne Republike (DNR) objavio je stvaranje nove države: „Objavljujemo stvaranje nove države koja će biti naslednik Ukrajine. Slažemo se da se nova država nazove Malorusija, jer je ime `Ukrajina` diskreditovano“. Ime Malorusija je pak istorijsko ime Ukrajine, koje je promenjeno 1922. dekretom boljševika. Mnogo je toga uticalo na stvaranje i ime današnje države, ali je za Kijev danas svako podsećanje na veze sa Rusijom opasan signal. Donjeck je ovo proglasio „istorijskim činom“, a Kijev opasnom pretnjom separatista. Zaharčenko je takođe najavio da će zastava nove države biti iz vremena kozaka Bogdana Hmeljnickog, nacionalnog heroja iz 17. veka, koji je u želji da osamostali svoje sunarodnike organizovao pobunu protiv poljske vlasti i sklopio savez sa carskom Rusijom. NJegov spomenik, okrenut ka Moskvi, nalazi se u centru Kijeva, ali za stanovnike prestonice to je danas neprijatno podsećanje na nekadašnje veze. Za ukrajinsku vlast period saveza sa Rusijom, naročito u vreme Sovjetskog Saveza, bio je samo nužno zlo, a otac nacije Hmeljnicki činio je ono što je morao. Sada njegovo ime i simbolično njegova zastava treba da se vijori u Donjecku, glavnom gradu teritorije koja želi da se odvoji. A kako je najavljeno, u novouspostavljenoj državi Kijev ostaje istorijski i kulturni centar, ali ne i glavni grad. Zvanični jezici su ruski i maloruski. Od Ukrajine kakvu sada poznajemo ne bi ostalo mnogo, čak ni ime, a za tri godine koliko je potrebno da se ova država potpuno oformi, počele bi istrage o zločinima tokom sukoba koji i sada traju. Malorusija bi takođe ušla u uniju s Rusijom i Belorusijom. I sve je to objavljeno u trenutku kada je ponovo došlo do sukoba u Donbasu. Toliko o mirovnom procesu koji je započeo pre više od dve godine i završio se sporazumom iz Minska. Tada su posle 17 sati pregovora Vladimir Putin, Petro Porošenko, Angela Merkel i Fransoa Oland našli formu koja je bila prihvatljiva za obe starne i omogućila prekid vatre. Dogovoreno je i povlačenje teškog naoružanja, stvaranje tampon-zone, razmena zarobljenika, izlazak stranih grupa iz zemlje, ustavne reforme u Ukrajini koje bi omogućile poseban status za Donjeck i Lugansk, oblasti koje su pod kontrolom pobunjenika. Trebalo je da to bude i početak političkog dijaloga između vlade i otcepljenih oblasti. Ali ništa se od svega toga nije dogodilo - sporadični sukobi su nastavljeni, nije bilo razmene zarobljenika, nije bilo ustavnih promena. Bilo je, ipak, nekakvog primirja, rat je splasnuo, ali i igre nerava u kojoj su obe strane zveckale oružjem. Najzad Donjeck je samoproglasio državu. Kijevski saveznici iz Bele kuće poručuju da Minsk više nije platforma za pregovore. Tako je to objasnio Reks Tilerson, američki državni sekretar, koji je sredinom juna prilikom posete Ukrajini izjavio da Amerika ne treba da bude zarobljena dogovorom iz 2015, i predložio da Kijev postigne nezavisan dogovor sa Moskvom. Rusija, smatra on, treba da napravi prvi korak ka miru u istočnoj Ukrajini, a Vašington pre svega želi povratak ukrajinskog teritorijalnog integriteta. U sporazumu iz Minska američki predstavnici i nisu učestvovali, uprkos tome što je prisustvo Vašingtona ključno u ovom sukobu. Od neoprezne Viktorije Nuland, nekadašnje pomoćnice američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja, svojevremeno se moglo čuti da je Amerika od ukrajinskog osamostaljivanja 1991. uložila pet milijardi dolara u ovu bivšu sovjetsku republiku ne bi li ona „dobila budućnost kakvu zaslužuje“. Ukrajina je najosetljivija tačka u odnosima Moskve i NATO. Ne treba biti veliki strateg da bi se shvatilo kako je njena pozicija za Rusiju od ključnog značaja, niti je ruskoj strani potrebno da čuje toliko ponavljane Bizmarkove reči da Rusija može biti potkopana samo ako se od nje odvoji Ukrajina. Još je Leonid Kučma, predsednik u dva mandata, pre petnaest godina zacrtao ulazak u NATO, zatim je tu politiku vodio Viktor Juščenko posle narandžaste revolucije i pobede prozapadnih snaga, njega je opet smenio Viktor Janukovič koji je bio protiv te politike i za bliže odnose sa Moskvom, da bi posle Majdanskih demonstracija 2014. godine pobegao iz zemlje uz rusku pomoć. Nasledio ga je Petro Porošenko koji je jasno stavio do znanja da Ukrajinu isključivo vidi na Zapadu. Rezultat je podeljena zemlja i, kao što se i moglo očekivati, ponovni sukobi. U roku od 72 sata poginulo je devet ukrajinskih vojnika u „najkrvavijim danima ove godine“ kako su nazvani poslednji sukobi u Donbasu. Kurt Volker, američki izaslanik za Ukrajinu, a nekadašnji predstavnik u NATO, već je izjavio da ono što se događa više nije „zamrznuti sukob, ovo je vreo rat, i to je sadašnja kriza koju svi moramo rešiti što pre“. Početkom nedelje Vladimir Putin, Angela Merkel, Emanuel Makron i Petro Porošenko održali su telefonski sastanak zbog nove eskalacije konflikta. Ali se sve završilo time što su „razmenili mišljenja o situaciji u jugoistočnoj Ukrajini zbog ozbiljnih problema sa primenom sporazuma iz Minska“ i rešili da nastave kontakte. Ali je zato Volker najavio da Vašington aktivno razmatra mogućnost da se pošalje oružje ne bi li se pomoglo ukrajinskim borcima. A na granici uz donjecko-luganjski pojas gomilaju se ruske trupe. To je trenutna situacija, posle više od tri godine od kako je počeo sukob, u kome je život izgubilo oko 10.000 ljudi, a više od 1,6 miliona raseljeno. Koliko je sastanaka, pregovora, dogovora, obećanja i potpisa do sada bilo teško je i prebrojati, ali da je poslednji sporazum iz Minska na izdisaju sasvim je jasno. Ukrajina ostaje rastrzana i duboko podeljena. Odgovor koji se sada nudi je ponovno naoružavanje, koje bi lako moglo situaciju da vrati koju godinu unazad. A Moskva, kako je već rečeno, ima strpljenja.