Dijalog u minskom polju

Verujem da je Kosovo Gordijev čvor svih naših posrtanja, centralna tačka svih naših istorijskih zabluda, epicentar promašenih političkih poteza i tragično uporne ideje ovdašnjih vlasti da se ratnim sredstvima mogu postizati ciljevi mira. Verujem i da su od najskuplje srpske reči mnogi od onih koji su se u junačka prsa busali sasvim dobro živeli. I da su najvišu cenu patriotizma platili jedni, a naplatili drugi. Verujem i da smo na Kosovu i povodom njega na tragičan način pokušali sve - ratove, sukob sa celim svetom, samoizolaciju, inaćenje... Jedino nismo probali istinsku politiku mira i dogovora bez jeftinih političkih trikova i kalkulacija. Verujem da u protekle tri decenije, s izuzetkom vlade Zorana Đinđića, nije bilo istinske političke volje da se kosovsko pitanje reši. Uverena sam da su koalicioni kompromisi skrivali samo nedostatak hrabrosti da se zbog Kosova rizikuje izborni poraz. Verujem da su mnoge političke garniture i pojedinci parazitirali na teatralizaciji kosovskog mita, uvodeći Srbiju u kolektivnu psihozu, nacionalnu patetiku i opsednutost prošlošću, istovremeno razvijajući osećanje ugroženosti, odbačenosti i manije gonjenja, pričama o zaverama, ucenama, poniženju i ultimatumima velikih svetskih sila. Verujem da problem Kosova nije rešen, između ostalog, i zato što su ključni akteri sadašnje vlasti držali društvu ruku preko usta i decenijama sprečavali sve druge da o tome govore, optužujući ih za veleizdaju srpskih nacionalnih interesa. Verujem da smo kao država i društvo na sve načine oštećeni održavanjem kosovskog konflikta. Ali i da smo, kako-tako, ipak prešli taj strašni put od usplahirenog zaklinjanja da ni po koju cenu ne damo Kosovo, do blaže emotivne formulacije da nikada nećemo priznati Kosovo, u koju može da stane nagoveštaj da smo, bar na ovoj temi, izašli iz orbite ratničkog plemena. Verujem, naravno, i da je dijalog jedini put dogovora. Ali ne verujem da je ova vlast sposobna za dijalog. I ne verujem da je spremna istinski da razgovara o bilo čemu. Jer, kako bi to rekao filozof Đuro Šušnjić, koji je o sposobnosti da se razgovara napisao stotine stranica, „dijalog nije samo puka tehnika vođenja misli da bi se došlo do novih misli, nego je to ostvarivanje jednog drukčijeg načina življenja. To je prevođenje društvenih sukoba u duhovne sporove, jer dijalog izvodi iz sveta nasilja i uvodi u svet slobode“. A Srbija, zahvaljujući ogromnoj volji i naporu aktuelne vlasti i njenog predsednika, živi baš u atmosferi nasilja koje se maligno širi. Ne može dijalog o samo jednoj temi da bude oaza u minskom polju, u koje je danas pretvorena politička i javna scena Srbije. O kakvom dijalogu može da se govori u atmosferi kad medijski i politički streljački odredi repetiraju sva oružja koja su im na raspolaganju na svakoga ko se usudi da kaže i jednu kritičku reč, dokazujući tako privrženost i lojalnost predsedniku države, a istovremeno učvršćujući vlastitu fotelju ili poziciju. Kako može bilo gde da postoji dijalog ako je ukinut u parlamentu koji više liči na kaznenu ekspediciju koja verbalno linčuje svaki disonantni glas koji se čuje. Kad se regulatorna tela dodvoravaju vlastima umesto da štite građane i institucije. Kad se sudi bez suda, optužuje i presuđuje u medijima, kad za svako neslaganje odmah stiže osuda, osveta, kazna ili odmazda. I kada je pretpostavka nevinosti samo puki paragraf zakona, pravna dekoracija koja treba da pokaže koliko smo u papirima usaglasili Srbiju sa Evropom, a u stvarnosti krše je mediji, političari pa i predsednik države. Kako se može uspostaviti dijalog kad se stalno meri podrška i prebrojavaju branitelji lika i dela predsednika i trijumfuje nezrela politička kompetitivnost u kojoj se neprekidno porede uspesi ove vlasti sa neuspesima svih prethodnih. Ne verujem da je ova vlast sposobna za dijalog zato što je isključivost njeno drugo ime. Tu sliku ne može da promeni ni ovaj spektar mišljenja o Kosovu koji je počeo da se širi unutar vlasti. A, da. Možda je to taj unutrašnji dijalog.