Zastarevanjem do poricanja istine

Dok država čini sve što je u njenoj moći da ne zastare dugovanja građana za kazne i komunalije, pa uz pomoć izvršitelja blokira plate i pleni imovinu, smrt jednog dečaka može da prođe bez disciplinskog postupka protiv onih koji su se oglušili o svoje ingerencije, a upravo na osnovu zastarevanja. Ta smrt, da ima pravde i želje za unapređenjem sistema, mogla bi da posluži da se slične tragedije više ne dogode. Da podsetimo, pre šest godina 14-godišnji Nišlija Aleksa Janković izvršio je samoubistvo. Skokom sa zgrade, učinio je kraj svojim mukama prouzrokovanim vršnjačkim nasiljem. O njegov jad zbog uvreda i prebijanja od strane drugova, oglušili su se nadležni u OŠ „Sreten Mladenović Mika“, gluvi i na apele njegovih roditelja. Nikog nije bilo tu da mu pomogne. Nakon tragedije, sistem se pokrenuo. Jednog od nasilnika koji je maltretirao Aleksu, Viši sud za maloletnike u Nišu osudio je na kaznu pojačanog vaspitnog nadzora od šest meseci do dve godine. Druga dvojica dobila su ukore suda za dela koja su izvršili kada su imali više od 14 godina. Apsurdno - ostalih četvoro imali su petice iz vladanja na kraju školske godine, kako su preneli mediji. Prekršajni apelacioni sud u Beogradu odlučio je lane da pomenuta niška škola i bivša direktorka Suzana Popović Ickovski treba da plate odštetu Aleksinim roditeljima za pretrpljeni bol sa obrazloženjem da nisu sprečili nasilje. Ovim je potvrđena presuda Prekršajnog suda u Nišu iz 2011, i odbačene žalbe škole i direktorke. Time je OŠ „Sreten Mladenović Mika“ postala prva škola u istoriji pravosuđa u Srbiji koja je kažnjena zbog propuštanja dužnog nadzora. Sud je propisao najveću moguću kaznu u cilju prevencije vršnjačkog nasilja, u sve rapidnijem porastu u Srbiji, kako su odluku objasnili. Disciplinske mere protiv odgovornih bile bi još bolji signal prosvetarima, ali je postupak, kako rekosmo, zastareo. Vanredna Republička prosvetna komisija prekasno je detektovala vaspitne omaške nadležnih, iako je zapravo potvrdila zaključke nižestepene, Gradske prosvetne inspekcije, donete šest godina ranije. (Ne)odgovorni su ostali na sličnim radnim mestima, sa mogućnošću napredovanja. Disciplinski je kažnjen samo školski policajac. Prevenciji vršnjačkog nasilja trebalo bi da posluži i Aleksin zakon. NJegovo uvođenje inicirali su građani posredstvom društvenih mreža i javnih skupova, očito svesniji rastućeg problema od onih koji njima vladaju. Prema nacrtu ovog zakona, predviđa se mogućnost da nasilnik bude suspendovan iz škole do 30 dana i da se uz pomoć stručnjaka „prevaspita“. Nastavnicima i drugim stručnim licima za koje se utvrdi da nisu prepoznali nasilje, sledio bi otkaz i oduzimanje licence. Bez kazne ne bi prošli ni neodgovorni roditelji. Ali, ovaj zakon već dugo čeka da ga Skupština izglasa, a kako to zavisi od političke volje poslanika, usvajanje Aleksinog zakona sve je neizvesnije. Budući da direktnijih najava sa vrha nema, ostaje nam da tumačimo izjave političara. Glasnih u slučaju dezavuisanja protivnika, pa je bivši zaštitnik građana Saša Janković od SNS optužen za „skandaloznu zloupotrebu“ Aleksinih roditelja u predizbornoj kampanji. NJegove zahteve da se slučaj vršnjačkog nasilja nad tragično nastradalim dečakom blagovremeno istraži, svi su u datom trenutku ignorisali. Jedan drugi primer još je rečitiji. Slučaj isprebijanog sedmaka OŠ „Karađorđe“ u Beogradu koga je tlačila grupa osmaka zato što je romske nacionalnosti. Ministar prosvete Mladen Šarčević negirao je odgovornost škole jer se maltretiranje desilo u školskom dvorištu, kao da se ona završava u fizičkim građevinskim granicama. Čudno za nekog ko je bio suinicijator vanredne prosvetne inspekcije u Aleksinom slučaju, ili je time samo podržao svog tadašnjeg šefa, Aleksandra Vučića. Nedoslednost i sporost državnog aparata ponajpre se ipak ogleda u neodređivanju prioriteta, ali i popuštanju tradiciji koja kaže da je porodica svetinja. DŽaba zakoni, obrazovni paketi, kvazikampanje, kad glasove donose tradicionalisti.