Ukus sankcija Donaldove Amerike

Gotovo jednoglasna odluka Predstavničkog doma, a zatim i Senata američkog Kongresa o dodatnom pooštravanju sankcija Rusiji, koje su bez sumnje dodatno pritisle Moskvu, mnogo je veći problem nego što u ovom trenutku može da izgleda. Mnogo manje opasna je činjenica da je skoro postalo opšte mesto i uobičajeni narativ da se Kremlj atačuje uz „imperije zla“, Severnu Koreju i Iran, kojima su takođe pooštrene sankcije, a znatno veću pretnju predstavlja potencijalni trgovinski rat u koji ne bi bile uključene samo dve supersile. Čin Vašingtona u ovom slučaju problematičan je bar na nekoliko nivoa. Ali pođimo redom. Pozicija američkog predsednika Donalda Trampa, koji još nije potpisao zakon, paradoksalna je do apsurda. Pred njim su izbor između lošeg i goreg. Ukoliko parafira zakon ili dozvoli da on stupi na snagu bez njegovog potpisa, značilo bi da pristaje da zakonodavna vlast potpuno preuzme jedno od glavnih ustavnih ovlašćenja izvršne vlasti – pravo da vodi spoljnu politiku. U takvim okolnostima američki predsednik blago rečeno postaje predmet podsmeha. Ništa bolje ne izgledaju ni druge opcije. Stavljanje veta, imajući u vidu da je protiv ovog zakona bilo tek pet ruku, značilo bi da će veto biti odbačen (Trampu je za veto potrebna dvotrećinska većina u oba doma Kongresa), a ono malo preostalog predsedničkog autoriteta bilo bi dovedeno do potpunog besmisla. Ove dvopartijske makaze pokazuju koliko je i demokratama i republikancima stalo da Trampa predstave neuspelim abortusom američkog izbornog sistema. Štaviše, političkom anomalijom koja je samo sistemskom greškom ušla u Belu kuću, te da bi i većini republikanaca više odgovarala Hilari Klinton. Imajući u vidu da je jedan od razloga za pooštravanje sankcija navodno uplitanje Rusije u američke izbore, a da je sam Tramp po tom scenariju deo zavere, onda se komotno može govoriti o optužbama ne samo na račun Moskve, već i samog Trampa, koji je udario na same temelje američke demokratije. Dakle, analogija je sasvim jasna – kada Kongres izglasa dodatne sankcije, on nije kaznio samo Rusiju nego i Trampa. Ovo nas dovodi do političke prirode sankcija i to u svom najekstremnijem obliku, kojima se američkom predsedniku stavlja do znanja da normalizacija odnosa sa Rusijom, koju je tako snažno zagovarao tokom kampanje, nije nešto što je agenda Vašingtona i da malo toga zavisi od njegovih nauma. Štaviše, ovo razilaženje dolazi u trenutku kada je Tramp odlučio da okonča program CIA, kojim je dopremano oružje militantima u Siriji, što je značajan korak u smirivanju situacije u ovoj zemlji. S druge strane, situacija je tek nešto manje neprijatna za ruskog predsednika Vladimira Putina i to samo zahvaljujući „minulom radu“ i bezmalo aklamativnoj podršci javnosti, koja je svesna da se svaki kritički ton žestoko sankcioniše. Najava „bolnih“ kontramera svela se na to da će Putin najuriti 755 američkih diplomata i pride im onemogućiti da vežbaju aerobik u nekakvim rekreativnim centrima. Ako se zna da je još ranije Moskva saopštila Vašingtonu da do septembra broj svojih diplomata u Rusiji svede na 455, što odgovara broju ruskih diplomata u SAD, onda Putinov odgovor više liči na friziranje stvarnosti koja mu u ovom trenutku deluje kao jedina alternativa nadolazećoj ekonomskoj eroziji. I taj strah nije bez osnova, naročito kada se pogledaju egzaktni pokazatelji. I Moskvi i Vašingtonu je kristalno jasno da je ekonomija meki trbuh Rusije. Amerika je već nanjušila krv, jer podaci iz 2013, kada se situacija ozbiljno zaoštrila, pokazuju da je ruski BDP za tri godine, dakle do 2016, pao sa 2.223 milijarde na 1.128 milijardi dolara. Gubitak je, dakle, dramatičan, jer se u međuvremenu ruski BDP prepolovio. U istom periodu američki BDP je sa 16.690 milijardi porastao na 18.560 milijardi dolara. Ako se tome doda i činjenica da je pad cene nafte i te kako pogodio Rusiju, postaje jasno koliko je Moskva inferiorna u ovom sukobu i zašto Putinova reakcija zaista više liči na ljubavno pismo nego na odgovor supersile. Nije da Rusija ne bi imala čime da naškodi Americi – obustava isporuka obogaćenog uranijuma za nuklearne elektrane u SAD ili titanijuma za američku avio-industriju nisu nimalo naivni instrumenti - ali dalekosežno posmatrano utopijski je očekivati da bi iz ovog konflikta Moskva mogla da izađe kao dobitnik. Otuda je i jasna Putinova retorička akrobatika. „Mi imamo šta da kažemo i možemo uvesti takva ograničenja u sferama naših zajedničkih aktivnosti, što bi bilo bolno za američku stranu. Ali, ne smatram da bi to trebalo učiniti, jer bi to nanelo štetu razvoju međunarodnih odnosa“, kazao je ruski predsednik. A to što Putin pod međunarodnim odnosima verovatno podrazumeva ono malo saglasnosti u borbi protiv terorizma nikako neće sprečiti devastiranje ionako uzdrmane ekonomije njegove zemlje. I da je to što Bi-Bi-Si naziva najvećim proterivanjem diplomata u istoriji samo dolivanje ulja na vatru nekoga ko već tradicionalno ima ulogu kerbera američkih interesa. U ovoj komplikovanoj jednačini sa poznatim činiocima i nepoznatim rezultatom, doduše očekivano, našla se i Evropska unija. To što su njeni čelnici mesecima po Vašingtonu lobirali da zakon ne prođe, znajući da će biti kolateralna šteta, nije donelo nikakav rezultat. Imajući u vidu da se sankcije odnose pre svega na ruski energetski sektor, te da je Vašington podigao kažiprst i prema Briselu, zapretivši kaznama i onim firmama koje na bilo koji način učestvuju u projektima sa ruskim gasnim kompanijama koje imaju trećinu ili veći udeo vlasništva, Evropa se našla u paradoksalnoj situaciji da stane na Putinovu stranu budući da je i sama bila deo širokog koridora za kažnjavanje Moskve. Vašingtonu u svemu tome najviše smeta gasovod Severni tok 2, koji predviđa dopremanje ruskog gasa Baltičkim morem do Nemačke, a potom i ostalim članicama EU. Ono što je dodatna nevolja jeste da nije u pitanju samo Severni tok 2, u kome značajno učestvuju i francuska kompanija Enži, austrijski OMV, holandski Rojal dač šel i nemački Uniper, nego da je ugroženo i održavanje gasovoda Plavi tok između Rusije i Turske, čiji je suvlasnik italijanski Eni. Otuda i gotovo unisone reakcije Brisela, Berlina, Pariza i Beča u kojima se ističe da su evropski interesi vitalno pogođeni. „Mi smo spremni da za nekoliko dana damo adekvatan odgovor. Amerika na prvom mestu ne znači da evropski interesi treba da budu na poslednjem“, poručio je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker. Predsednik Evropske komisije nije ostao usamljen, jer je i austrijski kancelar Kristijan Kern izjavio da je proširenje sankcija - neprihvatljivo. Činjenicu da je prvi put izostalo usaglašavanje stavova Brisela i Vašingtona o daljem sankcionisanju Moskve, stručnjaci su protumačili kao nameru SAD da embargo iskoriste za izvoz svojih energenata, pre svega plasman tečnog gasa na evropsko tržište. Nije potrebno previše mudrosti da se zaključi da Nemačka neće pristati da svoju uglavnom izvozno orijentisanu privredu dovede u pitanje plaćajući visoku cenu ovog energenta. U datim okolnostima pred Evropskom unijom je nekoliko mogućnosti, navode tamošnji mediji. Brisel, najpre, može zahtevati da Vašington izuzme evropske kompanije iz novog zakona o sankcijama, pri čemu bi zauzvrat ponudio Americi određene koncesije u Evropi. Drugi scenario je da EU donese zakon koji će blokirati američke sankcije ili da uzvrati istom merom. Na kraju, Brisel može da zamoli Svetsku trgovinsku organizaciji (STO) da američke sankcije proglasi nevažećim i Vašingtonu uvede kontramere. „Brisel priprema oštar odgovor Americi ukoliko Vašington nastavi dalekosežno da primenjuje nove sankcije protiv Rusije, koje pogađaju evropske kompanije koje sarađuju sa ruskim gasnim gigantima“, piše Fajnenšel tajms, dok Politiko ocenjuje da sankcije koje su uvele SAD mogu ugroziti transatlantski sporazum, pa i samo jedinstvo članica G-7. Teško je, ipak, poverovati da će EU, koja plaća visoku cenu nekritičke podrške američkoj politici, rizikovati sa otvorenim sukobom, posebno ako se zna da baltičke zemlje ili, primerice, pojedine zemlje centralne Evrope poput Poljske nemaju problem sa američkim potezom. A procedura je takva da bi samo jedan glas protiv mogao da sruši bilo kakvu kontrameru Unije. Sva je prilika da Putin uprkos svemu pobrojanom traži i pokušava da ipak zadrži uski evropski koridor sa punom svešću da se ne može u potpunosti osloniti na EU. Ali, za njega i nema mnogo drugih opcija. Naposletku, nije daleko od pameti zaključiti da sva dramatika ekonomskih sankcija zapravo leži u teritorijalnoj i političkoj ravni, u onoj tački gde je pritisak najveći, dakle u ponašanju Kremlja prema Ukrajini i Krimu. Politička komponenta, kako rekosmo na početku, uključuje i Donalda Trampa.