Ostrvo straha

Kada se Mišel Barnije prošle jeseni tokom posete Hrvatskoj slikao ispred Muzeja prekinutih veza, posvećenom neuspelim ljubavima, i postavio fotografiju na Tviter, bilo je to nešto više od običnog turističkog obilaska. Bilo je to i duhovito i cinično, jer Barnije je glavni briselski pregovarač za prvi evropski raskid – bregzit. U Zagrebu je ipak bilo manje vedrog raspoloženja, jer hrvatska vlada tada je, kao i sada, brinula o svojoj poziciji u budućoj zajednici, kao i o sudbini svojih državljana koji rade u Velikoj Britaniji. U vreme kada se borila za članstvo i otvarala poglavlja očekivalo se da će se otvoriti sve mogućnosti koje je pružala sloboda kretanja unutar EU, pa tako i mogućnosti zapošljavanja svuda, pa i u Britaniji. Tada su se mogla pročitati i uputstva o pravima onih koji na Ostrvo dolaze iz evropskih država, kao što je recimo pravo da posle pet godina života podnesu zahtev za stalni boravak, a posle još tri godine i za državljanstvo. Ili pravo na zdravstveno i socijalno osiguranje, na naknade za stanovanje ukoliko su ugroženi, na besplatno školovanje, dečje dodatke i sve ostalo što je sledovalo radnicima iz zajednice kojoj se Zagreb priključivao. Kada je konačno 1. jula 2013. proslavljen ulazak u EU, ispostavilo se da to nije bio i ulazak na britansko tržište rada. Jer London je već shvatio da se sloboda kretanja i zapošljavanja nije pokazala kao najsrećnije rešenje . Pre svega zbog najezde radnika iz bivših istočnoevropskih zemalja, poput Poljaka, koji su ubrzo po priključivanju, tražeći bilo kakav posao za bilo kakav novac, oborili cenu rada i našli se na meti britanskih radnika nezadovoljnih takvom, kako su osećali, nelojalnom konkurencijom. Po istom principu je oko 10.000 Rumuna i Bugara iskoristilo tu mogućnost i 2007. pohrlilo u Ujedinjeno Kraljevstvo. Oni su se takođe našli na meti nezadovoljnih britanskih radnika. Hrvatska je tako kao poslednja koja je stigla na britanske granice dobila restrikcije, koje je trebalo da važe do 30. juna 2018, ali se sada lako mogu produžiti na još dve godine, sve dok ne budu završeni pregovori oko bregzita. Iz Brisela stižu poruke da bi u svakom dogovoru sa Londonom sve članice trebalo da budu podjednako tretirane. Sam Barnije izjavio je da „u Ujedinjenom Kraljevstvu mora da postoji jednak tretman prema svim državljanima EU“, ali evropske želje tek su početak ove priče. Hrvatska je, kao najmlađa, u nešto gorem položaju, ali ta tema unela je nemir i među druge članice. Problem je što ni tretman drugih državljana Unije nije regulisan. Ni britanska vlada nije sasvim sigurna šta i kako treba činiti, jer dok bi sa jedne strane želela da zaštiti svoje tržište i ograniči mogućnosti za radnike iz EU, istovremeno bi da sama zadrži pristup evropskom tržištu i dobije što povoljnije uslove za svoje radnike u evropskim državama. Prevedeno u brojeve - oko pet miliona građana EU živi u Velikoj Britaniji, a oko 1,2 miliona građana Velike Britanije u Evropskoj uniji. London je. međutim, opterećen sve većim pritiskom, samo tokom prošle godine oko 250.000 ljudi stiglo je na Ostrvo iz EU (od čega je, kako se procenjuje, 117.000 nastavilo dalje a oko 133.000 ostalo). A od 1993. do 2015. godine broj stranaca je porastao sa 3,8 miliona na 8,7 miliona. Najviše ih je oduvek dolazilo iz Indije i Pakistana, ali je proširenje evropske porodice na prvo mesto dovelo Poljake. Oko 800.000 Poljaka preselilo se u Britaniju od priključenja 2004. godine. Ali od trenutka kada je počelo talasanje oko bregzita, od rasprava, preko priprema za referendum i glasanja do objavljivanja rezultata, strasti su se toliko rasplamsale da je Britanija postala mesto na kome se mnogi više nisu osećali sigurno. Što zbog neizvesnosti u pogledu budućeg statusa, što zbog neprijateljske atmosfere i antiimigrantskih osećanja koja je referendum podgrejao. Pred samo izjašnjavanje broj evropskih migranata počeo je da opada, a u prva tri meseca posle referenduma više od 100.000 Evropljana napustilo je svoje dotadašnje prebivalište i vratilo se na teritoriju EU. Na meti su se naročito našli Poljaci, koji su pristajući da rade bilo šta za bilo koji novac i u početku ozbiljno poremetili cene rada. To im nije oprošteno. Vlada je više puta ponovila da poljski građani mogu da ostanu, kao i svi drugi, ali, naravno, uz male ograde. „Ponoviću, moj plan je da se garantuju prava Poljacima i drugim Evropljanima koji žive u Velikoj Britaniji, sve dok su garantovana prava britanskih građana koji žive širom Evrope”, objasnila je Tereza Mej i tim rečima, ispostavilo se, nikoga nije umirila. Nejasna pravila samo su unela još nesigurnosti. Istina, nezaposlenost je u Britaniji na najnižem nivou u poslednjih 40 godina i još uvek je na 4,6 odsto koliko je bila i pre bregzita, ali su realne zarade ipak nešto opale, a netrpeljivost prema stranim radnicima prilično porasla. Druga strana priče je da je vlada mnoge sektore, možda ne toliko atraktivne za same Britance, popunjavala stranim radnicima. Zdravstvo, poljoprivreda, tekstilna i modna industrija, socijalna zaštita, sve su to oblasti koje zavise od strane radne snage. Vlada sada pravi planove kako da privuče Britance, recimo zdravstvu, kako da promoviše poslove koji bi mogli da trpe ukoliko se ne postignu povoljni dogovori sa Briselom. Uplašeni su i sami poslodavci, koji već osećaju da bi stvari mogle da krenu nizbrdo, naročito kada je reč o sezonskim radnicima, zato su predložili da se napravi program za privremene vize za radnike iz Ukrajine i Turske i tako prevaziđe trenutna kriza u kojoj se još ne zna šta će biti konačni dogovor sa Briselom. London je predložio da za one evropske građane koji su na britanskoj teritoriji živeli do trenutka kada je Britanija formalno započela pregovore ili do potpunog odvajanja (to tek treba da se utanači) bude odobren stalni boravak i, kao i do sada, posle pet godina dobiju mogućnost apliciranja za državljanstvo. Ali Briselu to nije dovoljno, jer EU je ponudila mogućnost da Britanci koji rade na njenoj teritoriji povedu svoje porodice, dok London dozvoljava boravak samo onim članovima porodice koji i sami zarađuju. Takođe ne bi bilo ni dosadašnjeg pristupa školstvu, zdravstvu, socijalnim programima… A Evropljani koji već žive u Britaniji i ispunjavaju uslove za stalni boravak žale se da su administrativne prepreke takve da je recimo samo za apliciranje potrebno popuniti 80 stranica, koje ne mogu da se pošalju mejlom, a pored toga još treba priložiti detaljne podatke o bankarskom računu i još štošta, dok je sistem gotovo zatvorio vrata za bilo kakvu pomoć ili konsultacije. Mišel Barnije izjavio je da svaki dogovor o pravima građana EU u Britaniji i britanskih građana u EU treba da garantuje Evropski sud, kako bi se obe strane osećale sigurno. Ostrvljani bi svakako želeli da primene svoja pravila, ali ono što ih plaši je što Brisel pitanje prava evropskih radnika može da veže za pristup Britanije evropskom zajedničkom tržištu. To bi već bio ozbiljan udarac. Što se Hrvatske tiče, za sada je u Britaniji oko 4.000 njenih građana, a njihov položaj je još manje izvestan od položaja građana drugih evropskih država. Osim toga, ako se ne istraje na sadašnjem stavu Brisela – ista pravila za sve – onda bi britanska vlada lako mogla da, po konačnom izlasku iz EU, ustanovi neka nova pravila koja bi išla na štetu hrvatskih građana. Pregovori će u svakom slučaju biti dugi i teški, a za razliku od raskinutih veza iz muzeja pred kojim se slikao Barnije, ovaj će raskid prodrmati ceo kontinent i pogoditi milione ljudi.