Vizuelni kontrapunkt

Specijalno za NIN iz Venecije Lusinda Čajlds je jedna od najznačajnijih koreografa postmodernog plesa. NJeni radovi su oličenje minimalizma u plesu: korišćenje ponavljanja (repeticije) i variranja u plesu. Čajlds je ovogodišnja dobitnica Zlatnog lava za karijeru, prestižne nagrade na Bijenalu savremenog plesa u Veneciji. Tom prilikom prikazana je „restauracija“ plesnog komada Dance, originalnog, iz 1979. godine. Plesno delo jedne od najznačajnijih koreografa u svetu savremenog plesa, stvoreno je uz saradnju kompozitora minimalističkog pravca u muzici Filipa Glasa i konceptualnog umetnika Sol le Vita. Lusinda Čajlds rođena je u NJujorku 1940. godine. Početak njene plesne karijere pamtimo iz Judson teatra. Nakon formiranja plesne trupe koja nosi njeno ime Lucinda Childs Dance company, pozorišni komad koji joj je doneo svetsku slavu bio je Ajnštajn na plaži (Einstein on the Beach) autora Roberta Vilsona, u saradnji sa Filipom Glasom, iz 1976. godine. U ovom pozorišnom komadu imala je priliku da osmisli koreografiju i učestvuje u samoj predstavi. Ajnštajn na plaži je predstava koja je promenila gledanje savremene lirske opere. Iako je rad inspirisan životom Alberta Ajnštajna, sama opera nema nijedan narativni element vezan za biografiju poznatog fizičara. Publici je dat zadatak da stvara interpretacije zbog čega se Ajnštajn na sceni pojavljuje kao violinista. Ne postoji jedan odgovor, i ne postoji tačan odgovor. Pozorišna radnja se odvija od železničke stanice do svemirske letelice. Libreto ove opere je sadržan u pevanju brojeva, uzvišenom do ritualne dimenzije. Ovo je bio važan istorijski momenat gde se pozorišna umetnost menja u performativnu, a ono što oličava novu praksu je udaljavanje od književnog teksta… Lusinda objašnjava da je gestualni vokabular koji ona istražuje povezan sa univerzalnim jezikom u plesu, a ne s intimnim ili personalizovanim jezikom pojedinih plesača. Struktura je sačinjena u geometriji i brojanju. Ona matematički spaja pokrete i traži ne samo gest sam po sebi, nego čitavu strukturu koja daje formu njenim radovima. Svakako, ovakav tip stvaranja bio je povezan sa intelektualnim pravcima epohe u kojoj je razvila svoje stvaralaštvo. Međutim, od konceptualizma ona nastavlja svoj razvoj ka minimalizmu koji sadržava ponavljanje i variranje kao ekspresivne elemente. NJene koreografije češće su prikazivane u Evropi nego u Americi U Veneciji, na otvaranju 11. Bijenala plesa njeni komadi Katema iz 1978. i Dance iz 1979. god prikazani su usred grada, na trgu Campo Sant’Agnese, a zatim ceo komad Dance u pozorištu unutar venecijanskog Arsenala, Teatro alle Tese. Podsećanje na stvaralački rad Lusinde Čajlds prikazuje koliko je njen kreativan proces i dan danas aktuelan, a video-zapis Sol le Vita nam otvara perspektivu elektronske slike u dijalogu sa živim plesačima. Predstava je sastavljena iz nekoliko delova. Ispred scene nalazi se veliko providno platno, na kom su projektovani video-zapisi Sol le Vita sa prvobitnim plesačima iz ‘79. i Lusindom Čajlds u prvom planu, dok iza providnog platna performeri plešu identične pokrete sa videa. Multiplikovana slika daje zanimljive perspektive na matematičku i ponavljajuću osnovu ove koreografije. Repeticija i šablonsko organizovanje plesnih pokreta potkrepljene su hipnotičkom muzikom Filipa Glasa. Plesači su u jednostavnim kostimima: bele uzane majice sa belim pantalonama. Bitan korak u projektu Dance jeste u tome da ples u ovom kontekstu ne ilustruje muziku ili obrnuto, nego su sve tri oblasti u dijalogu vizuelnog kontrapunkta. Ništa ne prednjači i ne dominira nad drugim ekspresivnim jezikom. Ples je baziran na sadržajnom ponavljanju krugova, dijagonala i unakrsnog prelaženja performera preko scene. Muzika, na svoju ruku, ima hipnotičku dimenziju ponavljajućih visokih tonova. Video-zapis najpre deluje kao scenska dekoracija, ali ubrzo otkrivamo da se radi o novoj dimenziji vizuelne perspektive i ono što nas iznenađuje jeste to da otvara nove poglede na scenu i time stvara dinamičan mozaik. Materijal koji je Čajldsova razvila za svoje plesače niti ilustruje niti je u kontrastu sa muzikom i videom, nego naprotiv stvara scenski dijalog. Video Sol le Vita ima ulogu otvaranja novih vizuelnih uglova, ali je takođe u nekim delovima predstave potpuno sinhronizovan sa plesačima i time stvara dvojnu ili multiplikovanu sliku na sceni. Koreografija na prvi pogled deluje jednostavno i repetitivno. Međutim kako vreme odmiče, plesači uvode sitne nove elemente. Ubrzo shvatamo da se strukture menjaju i da koreografija nikada ne postaje dosadna ili predvidljiva. Igre ponavljanja i variranja u plesu bazirane su na jednoj istoj matičnoj ćeliji. Muzika u ponavljanju sporo varira i daje elegantnu alteraciju. Ples je sadržan prevashodno od jednostavnih skakanja i vrtenja koji se razvijaju u dijagonalama. Optički efekat videa pojačava čitavo iskustvo. Mada predstave Lusinde Čajlds mogu delovati apstraktno, njena umetnost je bazirana na jednostavnoj igri brojanja i ne postoje simboličke interpretacije niti racionalno shvatanje pokreta plesača, već je sve bazirano na senzitivnoj percepciji. Živa geometrija na sceni i rigorozni crtež pokreta kao želja da se stvori opšti jezik plesa neke su od glavnih crta radova Lusinde Čajlds. Pokazala je konstantnost u svojoj umetničkoj poetici radeći i na plesnim i pozorišnim komadima, sa tekstom i bez teksta, sa muzikom i bez nje, ojačavajući uvek istu ideju. Čajldsova svoje radove uvek sprema zajedno sa plesačima i na početku nije nikada sigurna kakav će biti rezultat. NJen rad je rezultat mnogobrojnog eksperimentisanja i dugog procesa. Koraci u ovim predstavama vrlo su precizni. Ona stvara u progresivnim fazama, i nikada ne dolazi pred plesače sa već gotovim produktom. Donošenje odluka je osnova svakog kreativnog procesa, a Čajldsova se zabavlja i dan danas u igri plesa i vizuelnih geometrija u svojoj 77. godini. Selektorka festivala Biennale Danza izjavila je pri uručivanju nagrade: „Ove godine Zlatni lav uručen je jednoj velikoj dami savremenog plesa, Lusindi Čajlds. NJen autorski rad i čistota njenih formalnih predloga stvaraju jednu duboku emociju i obnavljaju njena plesna dela čineći ih klasicima istorije plesa.“ Čajldsova se pojavila i u drugim značajnim pozorišnim komadima Roberta Vilsona kao na primer: Maladie de la Mort od Margerit Diras, I Was Sitting on my Patio This Guy Appeared I Thought I Was Hallucinating takođe Boba Vilsona, zatim Quartet Hajnera Milera. Sarađivala je sa Vilsonom na pozorišnom komadu Letter to a Man gde je glavna uloga dodeljena Mihailu Barišnjikovu. Prvo prikazivanje u Italiji komada Ajnštajn na plaži bilo je u pozorištu La Fenice u Veneciji kada su tadašnje novine kontradiktorno izjavljivale da se radi o genijalnom pozorišnom delu novog milenijuma, ali su i mnogi kritikovali da publika ne može da izdrži takvu dosadu. Rekonstrukciju predstave Ajnštajn na plaži Robert Vilson je ponovo postavio na scenu 2012. godine u pariskom Theatre du Chatelet, a snimio 2014. Na prošlogodišnjem Bitefu bilo je prilike videti projekciju ove predstave u Jugoslovenskoj kinoteci. Originalna postava prikazana je i u Beogradu na 10. Bitefu 1976. godine.