Kule i gradovi ili Potemkinova sela

Samo da ovi odu, a da se oni ne vrate. Ovaj grafit na ulicama Beograda verovatno najbolje odslikava mišljenje bar dela građana, nezadovoljnih i aktuelnom, i svim bivšim vlastima. NJihov problem je tim veći što znaju da ovi sadašnji ne žele i ne planiraju skoro da odu, a ni bivši neće da ustupe mesto nekim novim ljudima, bez repova iz prošlosti. Zato će, kad dođe vreme, morati da biraju manje zlo. Prvi će priliku za to imati Beograđani, jer neki mediji javljaju da bi izbori za odbornike gradskog parlamenta mogli biti već u januaru. Predsednik Srbije i SNS-a Aleksandar Vučić navodno je već odlučio ko će biti njegov kandidat za gradonačelnika. Javnost još nije obaveštena koga je vođa odabrao, ali jeste da će - ko god to bio - biti „iznenađenje, verovatno veće nego što je bio izbor Ane Brnabić za premijerku“. Hmm... Pod jedan - niko ne zna ko je kandidat, pod dva - svi znaju da će to biti baš veliko iznenađenje. Kakva tajnovitost. Ne podseća li ovo na zaplet dostojan najčuvenije cvećare na Petoj aveniji u NJujorku, u kojoj je bilo sedište najtajnije od svih tajnih družina, TNT? I sad bi, valjda, svi bar do svinjokolja (nekada je to bio Dan republike) trebalo da se utrkujemo u otkrivanju zagonetne ličnosti, kao u onom kvizu kada osobe A, B i C ponavljaju isti tekst, a zadatak takmičara je da na osnovu njihovih odgovora odgonetnu ko je zaista osoba Iks. Eto, dakle, nama nove zanimacije, jer su male šanse da će najavljeni „unutrašnji dijalog“ o Kosovu biti zanimljiv i dinamičan kao što se činilo dok neki „igrači“ nisu rešili da se zahvale „selektoru“ i da ovu „utakmicu“ odgledaju s tribina. Beogradski izbori i unutrašnji dijalog kao dimna bomba prekriće neka druga, za građane veoma važna pitanja, na koja vlast sada baš i ne bi volela da odgovara. Na primer, zašto nam je, uprkos tolikom optimizmu („U 2017. borićemo se za stopu rasta od četiri odsto, a kada svi ostali u Evropi imaju prosečan rast od jedan odsto, mi ćemo četiri puta brže da ih pristižemo“, izjavio je Vučić 1. decembra 2016) bruto domaći proizvod u prva dva kvartala rastao mizernih 1,25 odsto u proseku? Kako Vlada misli da rast poveća na 4,75 odsto ili je već odustala od zacrtanog cilja? Zna li iko u Nemanjinoj 11 da će zbog suše i poljoprivredna proizvodnja biti mnogo manja, te da će i to dodatno usporiti privredni rast? Mogu li se uz ovako kilav rast BDP-a ispuniti obećanja o „rekordnom“ povećanju plata i penzija i ko će za par meseci građanima da saopšti lošu vest? Ko će biti iznenađen, a ko uvređen? I ko će u očima građana biti kriv ako ne bude obećanih povišica? Vučić ili Brnabić? Onaj ko je obećavao kule i gradove, ili onaj ko bude priznao da su to bila Potemkinova sela? I nije li to možda ključni razlog što je Anu Brnabić zapalo mesto premijera? Pre sedam-osam godina čuo sam da se tadašnja ministarka finansija Diana Dragutinović ljutila na mene što sam u jednoj kolumni napisao da ni za šta na svetu ne bih bio na njenom mestu, ali da jesam, znam šta bih uradio - podneo bih ostavku da spasim dušu, ako već ne mogu da spasim javne finansije. Nije podnela ostavku, ali ju je kasnije premijer Mirko Cvetković smenio, iako je ona bila jedna od retkih koja se protivila povećanju penzija u jeku globalne krize i drugim populističkim merama koje su zemlju dovele do ruba bankrota. Ne znam zašto, ali čini mi se da bi Anu Brnabić mogla zadesiti slična sudbina kao Dianu Dragutinović. Ako ništa drugo, obe su na važna mesta došle kao nestranačke ličnosti. Baš takvi ljudi, bez jake stranačke zaleđine, najpogodnije su žrtve kad kola krenu nizbrdo. A izgleda da su krenula. Uprkos tome što je Fajnenšel tajms proglasio Srbiju za svetskog rekordera u privlačenju stranih ivesticija i što je dinar jedina valuta u svetu koja je ove godine ojačala u odnosu na evro. Pada dolar, pada jen, pada funta, samo dinar jača prema evru. Nedavno sam rekao da se Vučićeva obećanja o prosečnoj plati od 440, 450 ili 500 evra do novembra (za decembar to ne važi, jer se tada unapred isplaćuje i pola januarske zarade) može ostvariti samo ako guvernerka Jorgovanka Tabaković obori kurs na 80 dinara za evro. Nadam se da to nije shvatila kao ozbiljan savet. Ali šta ako jeste? Evo, priznajem: bila je to samo neslana šala. Mada i meni, kao i svakom šestom s biračkog spiska, više odgovara jak dinar, sve dok ne vratimo kredite indeksirane u evrima.