Potpis ćirilicom da manje boli

Ako u istom mesecu zasluži optužbe za „izdaju“ (Kosova) i obnavljanje politike „velike Srbije“ (zbog najave deklaracije Srbije i Republike Srpske o „opstanku nacije“) i ako koalicija kojom komanduje ostaje čvrsta nakon što jedan njen član (Vuk Drašković) optuži drugog (Ivica Dačić) za „bacanje narodu prašine u oči“ – da li to znači da Aleksandar Vučić ima više pokrića za tvrdnje da će vladati dok bude želeo, nego za druga obećanja koja neštedimice daje? Jer, dok se njegovi „ljuti“ oponenti besplodno vrte u priči o broju kolona za sledeće (beogradske) izbore, Vučić ne gubi ritam: jednu za drugom, ispaljuje velike, „sudbonosne“ teme, dovodeći konkurente u poziciju nespremnih studenata čije pokušaje da polože ispit svom snagom ometa osorna ekipa prodavaca cigle i drugih provokatora. Pa tako imamo situaciju da sam Vučić pozove (ne zna se koga, gde i sa kakvim ciljem) na „unutrašnji dijalog“ o Kosovu. Pride se založi - za istomišljenike ranije verzije sebe krajnje nepopularno - da konflikt oko Kosova ne ostavimo kao „najteži teret svojoj deci“, sve ističući da „treba da pokušamo da budemo realni“ te da „ne treba da čekamo da nam u ruke padne ono što smo davno izgubili“, nego da postignemo sporazum posle koga će „svi putevi političke saradnje i ekonomskog napretka biti otvoreni za Srbiju – vrata Evropske unije, takođe“. A onda se, između ostalih, njegova stranačka saradnica, Biljana Popović, sa pozicije državne sekretarke u Ministarstvu policije, dugačkim pismom prepunim ličnih uvreda, potrudi da sav potencijalni bes usmeri ka opozicionaru Saši Jankoviću, tvrdeći da je on taj koji „priznaje samoproglašeno nezavisno Kosovo“ (ocenom da ne vidi ništa sporno ako Kosovo uđe u Interpol). Da sluđenost bude potpuna, odmah nakon Vučićevog poziva na „unutrašnji dijalog“ njegov koalicioni partner i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić najavio je pokretanje svih diplomatskih poluga kako bi se sprečio ulazak Kosova u Unesko i druge međunarodne organizacije. Odgovor drugog koalicionog partnera, Vuka Draškovića, na pitanje zašto Dačić to radi, dat Radiju Slobodna Evropa, bio je oštar: „Zbog bacanja narodu prašine u oči i manipulisanja. Ako bi se građani upoznali sa Ahtisarijevim dokumentom, onda bi takve ekskurzije bile teško izvodljive“, rekao je Drašković, da bi, potom, u autorskom tekstu za Blic izgovorio ono što se tretira kao najstrašnija jeres – da suverenitet Srbije nad Kosovom postoji samo u preambuli njenog Ustava i da robujući toj normi država trpi samo ogromne gubitke, pa stoga treba prihvatiti i priznati kosovsku stvarnost. Taj stav ga, ipak, nije koštao članstva u vladajućoj koaliciji, ali jeste dodao još jedan teg na stranu onog dela javnosti koji veruje da je pravi razlog Vučićeve inicijative o „unutrašnjem dijalogu“ u zemlji u kojoj je javna debata odavno ukinuta, zapravo, traženje alibija za priznanje kosovske nezavisnosti. Može li takvo nejasno „igranje“ kosovskom temom imati neku političku cenu za aktuelnu vlast? Na takav zaključak mogla bi upućivati poplava besnih komentara na društvenim mrežama i tekstovi desno opredeljenih intelektualaca, koji takve izlive dodatno potkrepljuju - poput, recimo, Slobodana Antonića, koji ocenjuje da je tačno da Vučić sada ima moć da uradi šta hoće, ali da ga račun čeka u budućnosti. „I kao što je sada doba izdaje, isto tako će kucnuti čas i za pravdu. Zmija će poželeti da pobegne pod neki kamen. Ali, neće ga naći. Jer, izdaja je zločin koji ne zastareva. Mislite o tome“, upozorava Antonić. Kada je, međutim, reč o prognozi vremenski nešto bliže budućnosti, sagovornici NIN-a ne vide neki račun u vidu krnjenja Vučićeve popularnosti – a takav zaključak donose na osnovu istraživanja koja pokazuju da Kosovo nije tema koja presudno utiče na izbornu orijentaciju. Đorđe Vuković, programski direktor Cesida, navodi podatke iz istraživanja iz 2010, 2014 i 2017, prema kojima je Kosovo na 11. mestu prioriteta u izbornom odlučivanju građana Srbije, daleko iza rešavanja problema nezaposlenosti, siromaštva, povećanja primanja, smanjenja korupcije i drugih (vidi tabelu). Na sličan zaključak upućuju i nalazi Komparativnog istraživanja o kandidatima za poslanike koje su istraživači Centra za demokratiju Fakulteta političkih nauka sproveli uoči izbora iz 2014: prema rečima docenta Dušana Spasojevića, jednog od članova istraživačkog tima, na listi najznačajnijih problema sa kojima se Srbija suočava, kada se posmatra samo prvi izbor za koji su se ispitanici opredelili, Kosovo se, sa tri posto odgovora, nalazi na osmom mestu, iza nezaposlenosti (23 posto), ekonomije (19), korupcije (9), unutrašnje politike (6), partokratije (5), političkih razmirica i nestabilnosti (4) i propasti privrede (3). Rejting kosovske teme još je niži kada se posmatraju svi odgovori ispitanika – u tom slučaju, Kosovo je na 12. mestu. Logično je što je Vučić pokrenuo temu Kosova, imajući u vidu status koji ima u međunarodnoj zajednici, kaže Vuković koji veruje i da postoji mogućnost da je na to „podstaknut od značajnih međunarodnih činilaca“. I nije, kaže, reč ni o kakvom iznenađenju, jer se „vrlo često otima tema suprotnoj strani“, tako da, recimo, u Americi republikanci prekidaju ratove a demokrate ih vode, dok ključne promene na socijalnom planu po Evropi izvode konzervativci. „Vučiću taj potez ne pravi politički problem – jer će pozitivno uticati i na njegov lični i na status Srbije u EU, a što se tiče oponenata, opozicija oko Demokratske stranke mu ne može prigovarati. Desnica može, ali će sve to držati pod kontrolom, jer svuda ima po nekoliko zavisnih igrača“, kaže Vuković, dodajući da je teško zamisliti da se skupi jedinstveni blok oponenata, u kome bi bili Vojislav Šešelj, Dveri, DSS, deo „desnog“ nevladinog sektora, poput Obraza i sličnih, Crkva... „Vučićev rejting ne pada ispod 40 posto od 2012, što naprednjake čini predominantnom strankom bez koje nema vlade. Sve dok beleži preko 35-36 posto, miran je“, zaključuje Vuković. „Da smo normalno političko društvo, od dijaloga bi svi mogli da dobiju, ali snage su nejednako raspoređene, pa profitira Vučić“, kaže Spasojević. On ocenjuje da Vučić svojom inicijativom „deli opoziciju“, jer je nabacio temu oko koje ona ne može da se složi. Sam predlog je, prema njegovom mišljenju, potpuno bez sadržaja i podseća na radnu grupu za pripremu reforme Ustava koju je nekad vodio (bivši) poslanik SNS Zoran Babić. Cela ta pompezno najavljena priča nestala je nakon što se sa mišljenjima izređala opozicija, ali ne i naprednjaci, podseća ovaj sagovornik i ističe da i sada imamo situaciju u kojoj nema jasnog stava onih koji u parlamentu imaju 60 posto poslanika. Zato Stojanović misli da, ako cela priča ostane ovakva kakva je danas - bez ikakve strukture, bez dokumenta o kome se raspravlja - biće to samo neformalna debata koja ne doprinosi rešenju, odnosno „neka vrsta letnje zabave“. Ovaj sagovornik podseća i da je Briselski sporazum suzio prostor za pregovore, te da ono što može da se menja jeste stav javnosti: moglo bi se raditi na stvaranju tolerantnijeg odnosa Srba i Albanaca, „ali to se ovde ne vidi“. Ako rešenju teškog problema i ne doprinosi, ovakav kakav je, „unutrašnji dijalog“, međutim, unapređuje Vučićev imidž na Zapadu. Cela priča, po mišljenju Stojanovića, „podseća međunarodnu zajednicu zašto je on važan, ko još postoji na političkoj sceni i kakve bi probleme mogli imati ako neko drugi dođe na vlast“. O tome uveliko govori činjenica da je, od poziva na „unutrašnji dijalog“, Vučić prestao da bude razlog za medijske analize posledica autokratskog vođenja države i postao pozitivni junak dugotrajne balkanske drame. Pa tako švajcarski Noje cirher cajtung objavljuje tekst koji je prava muzika za Vučićeve uši: „Dok predsednik Vučić želi da pomeri stvari oko Kosova sa mrtve tačke, liberalni protivnici predsednika se u diskusiju sadržinski i ne upuštaju, već se žale što on dominira medijskom javnošću“, ocenjuje list i dodaje da se svašta može prebaciti srpskom predsedniku, ali ne i to da se „ograničava na uživanje u sinekurama svoje obuhvatne moći“, dok je, s druge strane, „reakcija opozicije razočaravajuće prazna“. „Svakako je tačno da medijska dominacija vladajućih i kontrola nad mnogim elektronskim i štampanim medijima predstavlja loš preduslov za plodan javni dijalog, ali ova strukturna prepreka ne može da zabašuri da u velikom delu opozicije naprosto nedostaje ideja o tome kako Srbija dugoročno treba da se nosi sa Kosovom“, piše švajcarski list. Prema viđenju Frankfurter algemajne cajtunga, Vučić je „otpočinjanjem dijaloga o Kosovu preskočio mračnu senku srpske istorije na čijem je nastajanju nekada prilježno radio“, jer je „od svojih sunarodnika zatražio da vide da je Kosovo, koje se 2008, uz američku i zapadnoevropsku podršku proglasilo nezavisnim - izgubljeno“. List dodaje da se vodeći srpski političari, iz straha od male, ali uticajne manjine nacionalističkih intelektualaca, pravoslavnih vladika i drugih demagoga, do sada nisu usuđivali da nazovu stvari pravim imenom i poentira: „Ako u Beogradu postoji političar koji će prestati da cepti od straha pred biračima, onda je to Vučić“. Zlu ne trebalo, već je u promet pušten i lek za smirenje bar dela birača besnih zbog Vučićevog „racionalnog kosovskog zaokreta“: i to ne samo u vidu nove verzije čuvene rečenice kojom je Slobodan Milošević započeo svoju decenijsku vladavinu - umesto nekadašnjeg „Niko ne sme da vas bije“, današnje, Vučićevo obećanje glasi „Srbe više niko neće ubijati bez kazne“. U slučaju da se neko, poput Dušana Stojanovića, seti da obećanje da „Oluje više neće biti“ ne znači mnogo, jer novog isterivanja Srba sa prostora na kome ih nema ne može da bude, poslužiće ideja o donošenju zajedničke deklaracije Srbije i Republike Srpske o „zajedničkom i objedinjenom delovanju i definisanju minimuma nacionalnih principa za opstanak srpske nacije i naroda“. Taj „programski dokument“ trebalo bi, kako je objasnio Vučićev gensek Nikola Selaković, da predstave Vučić i predsednik RS Milorad Dodik na jesen, 25. ili 26. novembra, „kada ulazimo u stotu godišnjicu prisajedinjenja Srema, Banata i Bačke Kraljevini Srbiji ili 1. decembra, povodom formiranja Kraljevine SHS“. Ako i nekome na Zapadu cela ideja zazvuči kao „eufemizam koji govori o konceptu velike Srbije“ (Branka Prpa) ili „priprema za novi balkanski rat“ (Aleksandar Popov) tu je naknadno gensekovo objašnjenje, prema kome najavljena deklaracija nije motivisana velikosrpskim nacionalizmom, već je cilj „očuvanje srpskog jezika i kulture“. Cinici bi rekli da to znači da će onaj obavezujući sporazum sa Prištinom, koji desni deo Srbije poistovećuje sa izdajom, biti napisan - ćirilicom.