Radovanjska sekira i nedovršena država

Zoran Preradović pokrenuo je pitanje o ubistvima srpskih vladara („Ožiljci radovanjske sekire“, NIN, 27. jul). Prva i poslednja rečenica smisleno ostavljaju dubok ožiljak na celokupnu našu povest, prva opominjuću, a druga predskazujuću. Sve što se našlo između prve i poslednje rečenice je „hipotetičko“. „Tačno dvesta godina od ubistva vođe Prvog srpskog ustanka, Karađorđa Petrovića, neka objektivna istoriografija sigurno bi zabeležila kao začetak moderne srpske državnosti započet naručenim kumoubistvom“, počinje Preradović vešto osmišljeni tekst. Osim tvrdnje da je od 1817. do danas prošlo dvesta godina, sve ostalo je problematično. Smisao ovog istoriografskog problema jeste u citiranom Vladimiru Ćoroviću i njegovom tumačenju Radovanja, i ne samo njegovom. U jednom Ćorovićevom radu knez Miloš ispao je značajnija ličnost od vožda Karađorđa. Kada su usledile „packe“ iz Dvora Karađorđevića, Ćorović je preštampao rad i, u novoj oceni, uravnotežio značaj voždova Prvog i Drugog ustanka. Ne ide, dakle, „objektivna istoriografija“ uz Ćorovićev odnos prema dvojici srpskih vladara. Srpska novovekovna državnost ne počinje 1817, kako piše Preradović, već 1804. Iako netačna ta tvrdnja nije besmislena, a njen smisao nalazim u poslednjoj rečenici teksta. On je tragediju u Radovanju shvatio kao isključivo „naručeno kumoubistvo“. Potom je „krajnje hipotetički“ priveo kazivanje o borbi dveju dinastija ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage 1903. Piše i da je bilo još sličnih primera i u potonjim vremenima, ali je izbegao da navede imena ubijenih srpskih vladara, pre i posle 1903. Zaključak je, posmatran sa stanovišta ubistava vladara, da se srpska istorija u svom „najciničnijem obliku ponavlja“. Tačno je da je knez Miloš zahtevao od Vujice Vulićevića da ubije Karađorđa, ali i novinar i neobjektivna istoriografija izbegavaju da kažu, možda ne bez razloga, da su sultan i Porta, posredstvom beogradskog vezira, naredili knezu Milošu da ubije Karađorđa. U tome je čitava tajna, koja ima neku tananu vezu s poslednjom rečenicom ovog teksta. Samo u slučaju Karađorđevog ubistva srpska objektivna i neobjektivna istoriografija zna ko je naručilac – sultan i Porta. Ona, međutim, nije bila sposobna da otkrije ko je naručio ostala ubistva: kneza Mihaila, kralja Aleksandra Obrenovića, kralja Aleksandra Karađorđevića i predsednika vlade Zorana Đinđića. I to je njen veliki propust. Dakle, radovanjska sekira nema tajni, ali sve ostale krvave sekire obavijene su tajnama. „Rezultat svega je da je Srbija u 21. veku nedovršena država, a radovanjska sekira i dalje zlokobno stoji nad mnogim glavama“, završna je rečenica ovog teksta, koja ne može ostaviti čitaoca ravnodušnim. Podsećanje na dvestogodišnjicu seče voždove glave napisano je radi ovog iskaza, sa slutnjom da radovanjska sekira zlokobno preti i danas! Srbija je bila dovršena država u doba Nemanjića i, potom, početkom 20. veka, ali je u vreme odsecanja Karađorđeve glave, i danas, nedovršena država. Preradović je izbegao da oceni ranije upotrebljenim izrazom da se srpska povest u „najciničnijem obliku ponavlja“ ne samo zbog glavoseka već i zbog toga što je Srbija bila nedovršena država. Od Kosova, i za Kosovo, odletele su mnoge srpske glave. Seča glava je pojava koja od 1389. pa do novijeg doba, od Lazara do Karađorđa i Đinđića, sve dok srpska država ne bude dovršena, u najbrutalnijem smislu odslikava srpsko–turske i srpsko–evropske odnose. Evropska diplomatija imala je ne male probleme da ubedi Tursku da ukine običaj seče glava i njihovo isticanje na bedemima Carigrada i ostalih tvrđava u Carstvu. Istu politiku prema Srbima preuzela su, potom, moćna evropska carstva. Od bezbroj odsečenih srpskih glava, posebno vladarskih, za Preradovića je samo Karađorđeva glava zlokobno opominjuća. Zašto? U slučaju odsecanja Karađorđeve glave znamo ko je naredbodavac i ko je glavoseča, ali ne znamo ko su naredbodavci seče ostalih srpskih vladarskih glava, odnosno ko su njihovi „sultani“. Ovaj problem prati Srbe od Lazara i Karađorđa do današnjih dana, i ko zna dokle će ih pratiti. Ako smem da primetim – sve dotle dok srpska država ne bude dovršena. Istoričar, bivši predsednik Društva istoričara Srbije