Lešinari nad zločinom

Prošlogodišnje ubistvo tridesettrogodišnje pevačice Jelene Krsmanović Marjanović praćeno je u medijima obilato, mesecima bukvalno svakodnevno. Prilozi i napisi bazirali su se na utrkivanju ko će objaviti više bizarnih detalja o njenom životu i smrti. Osim „otkrivanjem“ ubice, uglavnom iz kruga familije, ali i mnogo šire, tabloidna štampa i „žute“ TV stanice prenosile su sve, od Jelenine natalne karte, do iskaza njene petogodišnje ćerkice u istrazi, čiji su i drugi detalji obelodanjeni. Rekonstruisale su se okolnosti zločina, a na osnovu paušalnih nazovidokaza. Naslovom su sugerisane optužbe bez utemeljenja u daljem sadržaju. Pod pritiskom medijske opsesije slučajem, čak je i Aleksandar Vučić najavio hapšenje krivca „u roku od 48 sati“, što se nije dogodilo ni više od godinu posle pompezne izjave. Ovo nisu bila samo prazna obećanja tadašnjeg premijera, već mešanje u posao državnih organa, „koji moraju da rade bez pritiska i opstrukcija“, kako navodi Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava. Istraga je ometana i na druge načine, bilo curenjem informacija, bilo iznošenjem neutemeljenih pretpostavki. Na sve to se još razvlačio prljav veš Jelene i njenog supružnika, zalazilo u njihove odnose sa drugim osobama, što je nadaleko prevazišlo granice dobrog ukusa. Javnost je kontinuirano zamajavana besmislicama. Međutim, naslovi poput Jelenin muž pred hapšenjem i mnogi drugi, ulaze u sferu grubog kršenja pretpostavke nevinosti. Uz urušavanje ovog neprikosnovenog prava svakog čoveka po Ustavu, međunarodnim konvencijama i drugim zakonima, kršeno je i pravo na privatnost, dok su mnoge pretpostavke predstavljane bez navođenja izvora i činjenica, objašnjava Tamara Skroza, predstavnica Komisije za žalbe Saveta za štampu. Samoregulatorno telo Savet za štampu reagovalo je na osnovu žalbe svog člana Petra Jeremića i putem monitoringa izveštavanja osam dnevnih listova, utvrdilo da je Novinarski kodeks Srbije prekršen čak 616 puta samo u aprilu 2016. A sve na štetu etike i prava na dostojanstvo pokojne Jelene Marjanović. Nakaradna posvećenost tragičnom slučaju uspostavila je „nove standarde u izveštavanju“, kako je ocenio Filip Švarm pred Komisijom za žalbe Saveta za štampu prošle godine. REM nije ni trepnuo, kao ni ministar kulture i informisanja, Vladan Vukosavljević, premda im je u opisu posla da nešto preduzmu kad mediji na ovaj način preteraju. Jelenino pravo na pijetet – dostojanstvo žrtve, takođe zakonski zagarantovano, veliki broj glasila nije uzimao u obzir, ali je ćerkica Jana još gore prošla u medijskoj žudnji za atrakcijama. Nije bilo dana da neki tabloid ne izvesti gde je devojčica bila i šta je izgovorila, pa čak i u samoj istrazi. „Ovde se radi o kršenju prava na privatnost (poglavlje 7, tačka 1)“, kaže Skroza. Kršenje je tim teže što je u pitanju maloletna osoba, čija prava prvenstveno štiti Ustav, međunarodne konvencije i drugi zakoni. „Detetu je upropašćena budućnost i doveden u pitanje psihički razvoj u svetlu zloupotrebe njenog imena u raznim napisima“, Skroza ukazuje na posledice novinarske „nepromišljenosti“. Ništa bolje nije bilo ni sa fotografijama devojčice, takođe pod specijalnom zaštitom prava na privatnost. Licemerno, tabloidi su preduzeli propisanu meru zaštite njenog identiteta, a pritom čitalaštvu neprekidno ponavljali ko se krije iza zamućenog lica ili crne trake preko očiju. Pritom se uglavnom manipulisalo neproverenim informacijama, odnosno – nagađanja su predstavljana kao činjenice, što je suprotno Novinarskom kodeksu (poglavlje 1, tačka 2). „Ipak je najvažnije što ovakvi tekstovi nisu ni u kakvom javnom interesu, a osnovna postavka našeg i svih drugih kodeksa na svetu jeste upravo - javni interes“, kaže Skroza. Urednički kolegijumi pojedinih listova išli su i dalje od uobičajene zamene javnog interesa za pravo javnosti da nešto zna, „nepravedno svodeći očekivanja čitalaca na senzacionalizam“, kako napominje Antonijević. „Uveren sam da većina onih koji kupuju takve novine, dakle, prosečni porodični ljudi, zapravo nisu zainteresovani za mnoge od plasiranih detalja, niti im godi da vide fotografiju deteta na grobu svoje majke“, tvrdi Antonijević. Uz nadu da će se problematični mediji prizvati pameti, tj, odgovornosti. Sledeći medijski mamac bio je licitiranje sa identitetom Jeleninog ubice. Tabloidi su beskrupulozno navodili „sumnje i dokaze“ protiv supruga ubijene, što su prenele i neke TV stanice. Ovim je prekršena pretpostavka nevinosti, a zalaženjem u detalje privatnog života, i pravo na privatnost. Kada su iscrpljene sve vesti o tome šta je iz kuće Marjanovića zaplenjeno, a nije vraćeno, kad su, kao realne, prenete sve međusobne optužbe iz familije, jedni te isti mediji su krenuli da prozivaju još nasumičnije. Naslovima je apostrofiran izvesni „beskućnik“ uhapšen „zbog“ pevačice, sa kravim tragovima na odelu, da bi se u daljem tekstu otkrilo da je krv njegova. Uspevši da sugestije nametnu dovoljno suptilno, mediji se ovde nisu oglušili o svoj kodeks. Taj segment serije napisa bio je samo degutantan. Ali, sve to nije bilo dovoljno. Na osnovu telesne konstrukcije navodno osumnjičenog „bicikliste“, izvođen je zaključak da je počinilac neko od rodbine. Time je ponovo prekršen Kodeks po stavki predstavljanja nagađanja kao faktičkog stanja, ali i izrečene teške optužbe bez ikakvih dokaza (poglavlje 1, tačka 5). Prvenstveno, prekršeno je pravo na pretpostavku nevinosti, primarno po svim zakonima i konvencijama, kao i pravo na privatnost. U medijskom lovu u mutnom, naprasno se pojavio i jedan konkretan rumunski kamiondžija, opterećen etiketom serijskog ubice, čija je Jelena, navodno, bila tek jedna od žrtava. Vest je dobila na težini saopštenjem iz nemačke policije, gde se navodi da je „osumnjičeni prebačen na tajnu lokaciju“, iz bezbednosnih razloga, a zbog napada drugih zatvorenika. „Sve i da je bilo ovakvih saopštenja, medije to ne abolira od zabrane objavljivanja imena optuženih pre završetka sudskog procesa“, navodi Skroza. Citiranje „anonimnih izvora“, navodno bliskih Tužilaštvu, skrenulo je pažnju na mogućnost „curenja informacija“ iz javnih institucija, koje se može različito tumačiti. Ili kao tendenciozni postupak MUP-a, sa ciljem da se motivišu oni koji nešto znaju o slučaju da to saopšte organima gonjenja. Ili da se počinilac pritisne da načini pogrešan korak koji će olakšati istragu. Premda ovako plasirane vesti ne remete nužno tok istrage, njihovom serviranju se najčešće ne pribegava jer se teži da se sačuva zakonska procedura, objašnjava za NIN advokat Branko Rogošić. „Odgovornost se s pravom može tražiti i za one koji su odavali podatke iz istrage pokretanjem mehanizma unutrašnje kontrole MUP-a, nadovezuje se Antonijević. Efikasni mogu da budu i mehanizmi za ustanovljavanje odgovornosti ako informacije dolaze iz Tužilaštva. Međutim, sa pravne strane, mediji su zaštićeni na uštrb zaštite privatnosti lica o kojima govore. Jer, uvek pred sudom mogu da kažu da se radilo o interesu javnosti da sazna detalje istrage. Sva je prilika da su mnoga „senzacionalna otkrića“, do kojih se došlo na navedeni način, zapravo - čista izmišljotina, upozorava Skroza, te se u tom smislu poziva na slučaj silovanja i ubistva trogodišnje devojčice iz Zaječara, iz jula 2016. Svi medijski opisi teških krivičnih dela, kao i prikrivanja zločina, ispostavili su se kao neistiniti nakon intervencije Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Rezerva sa kojom je uputno primati takve vesti pojačana je, u slučaju Marjanović, i skicom „psihološkog profila“ osobe koja je ubila Jelenu. Ovaj specifičan test ličnosti sprovodi uvek tim stručnjaka, sudskih veštaka, i uvek samo nad osumnjičenim, naglašava Rogošić. A proceduralno osumnjičenog za ubistvo pevačice nema do dana današnjeg, pa je i ovaj medijski mamac zapravo bio „varalica“. Ili, gledano sa stanovišta Kodeksa, ovde su nagađanja predstavljena kao činjenice, bez ikakvih dokaza i konkretnih pokazatelja. „U situaciji kad uopšte ne znamo ko je osumnjičeni - mediji iznose njegovu dijagnozu. Vrlo bizarna situacija“, ocenjuje Skroza. Medijsko izveštavanje u „crnim hronikama“ najčešće prati „elementarno nepoznavanje pravnih termina i osnova postupka“ od strane novinara, kako ističe Rogošić. Uz to idu zahtevi urednika da se napisi prilagode „potrebama“ auditorijuma za saznanjima. Te potrebe se fabrikuju, čime se „magični“ krug zatvara, uz mnoge nijanse cirkularnog, pretećeg kretanja. Tako, u slučaju Marjanović, publika nije ostala pošteđena ni nagađanja o sticanju imovine Jelenine svekrve, čime je povređeno njeno pravo na privatnost, budući da nije javna ličnost. O posthumnu „slavu“, a zapravo blaćenje tragično nastradale pevačice, okoristile su se neke osobe sa težnjom da, po svaku cenu, izađu iz anonimnosti. „Što se Kodeksa tiče, u poslednjem primeru pre svega je prekršena odredba koja novinare upozorava na mogućnost da izvor ima vrlo ličan i konkretan interes za tu priču (poglavlje 5, tačka 2)“, ukazuje Skroza. „Naravno da novinari moraju da uzmu u obzir i ovakva svedočenja, ali na njima ne bi smeli da baziraju kompletne tekstove, što je ovde bio slučaj“. Tako da umesto da sa krajnjom rezervom uzmu u razmatranje navode sa upitnim motivom, glavna akterka tih vesti danima nije silazila sa naslovnih strana tabloida. Mnogi od napisa bili su naprosto spekulativni, bilo naslovom, bilo sadržajem, a da se formalno nisu oglušili o Kodeks, ni o „teža“ prava na privatnost i pretpostavku nevinosti. „Ne postoji brz i efikasan mehanizam zaštite ovih prava”, kaže Rogošić. „Da je neki urednik ili novinar proveo makar 15 dana u zatvoru zbog ovakvih tekstova, drugi bi veoma vagali reči”, naglašava Rogošić. Više od godinu dana nakon smrti Jelene Marjanović, javnosti nije poznato ko je osumnjičen kao počinilac ubistva, uprkos brojnim spekulacijama. Više od godinu dana, njena smrt se povlači po „žutoj“ štampi i tabloidnim televizijama. Mediji joj ne daju da počiva u miru, premda neki smatraju da se i ovim tekstom narušava njen dignitet kao žrtve. Mi, pak, tvrdimo, uz pažljivo vaganje reči, da samo javna prozivka o ljudska prava oglušenih medija može doprineti boljitku novinarstva. I zaštiti ljudskih prava u medijima. Povlašćeni elektronski mediji Regulatorno telo za elektronske medije (REM) potvrdilo je za NIN da nije primilo „nijednu prijavu povodom slučaja Jelene Marjanović“. Međutim, u slučaju sumnje u povredu pretpostavke nevinosti i prava na privatnost, regulator je ovlašćen da postupi i po službenoj dužnosti. „Međutim, postoji objektivna teškoća da regulator pristupi zaštiti nečijeg ličnog prava ukoliko samo to lice nema primedbu na kršenje takvih prava, jer regulator u najvećem broju slučajeva ne može da zna šta neko smatra kao sadržaj koji mu nanosi štetu“, rekli su u REM-u. Osim ovakvim tumačenjem ingerencija tela koji reguliše rad elektronskih medija, oni su u prednosti u odnosu na štampane i zbog ograničenog prostora, što smanjuje mogućnost greške. Takođe, u TV prilozima nema naslova, gde u štampanim glasilima može da promakne kakvo nezakonito delo. Zaštita identiteta Zaštita identiteta maloletnika u medijima regulisana je obavezom zamućivanja lica ili stavljanjem crne trake preko očiju, što se ovde čini paušalno. Niti je fotografija dovoljno mutna, niti je „povez“ dovoljno širok, dok se drugim detaljima, poput adrese, u ovom slučaju čak i ličnog imena, identitet deteta prokazuje. „Uvreženo je mišljenje da se identitet štiti navođenjem inicijala. Međutim, zamislite ako se u nekom selu samo jedna osoba zove i preziva na neko manje korišćeno slovo, npr. DŽ, lice DŽ.DŽ. je više nego jasno identifikovano i samim inicijalima”, navodi advokat Branko Rogošić. „Ne postoje jasni standardi ni za decu, jer zakon ne može da reguliše sve specifičnosti svakog slučaja“, naglašava. Zbog toga i postoje razni esnafski kodeksi, dodaje.