Zaštita iz doba Jure

Da li je pristajanje na trogodišnje uzdržavanje od štrajka, što se nedavno desilo u Kragujevcu, doprinos zaštiti radnika ili saučesništvo u kršenju ustavom garantovanih prava? Da li su zaposleni u ovom najnovijem slučaju morali i mogli da izbore više, ako su protiv sebe imali državu, poslodavca, deo medija i društva, a sve se glasnije šapuće i o „dobrim“ namerama lidera koji su u ovom štrajku zastupali njihove interese? Imaju li srpski sindikati ikakvu moć da za one koje predstavljaju izbore barem i minimalne i radnika dostojne uslove rada ili je ta bitka davno izgubljena? Koliko je tom porazu doprinela činjenica da je svet kapitala, uz svesrdnu podršku država, odavno odneo prevagu, a koliko im je u tome pomogla i sama sindikalna vrhuška? Ona koja i danas živi daleko bolje od svog članstva i ne libi se apanaža u upravnim i nadzornim odborima državnih institucija i preduzeća. NIN je istraživao imaju li sindikati u Srbiji ikakvu budućnost, ako se sa porastom njihovog broja smanjuje broj njihovih članova, ali i poverenje koje radnici imaju u svoje predstavnike. I kolika je odgovornost sindikata za situaciju u kojoj se nalaze radnici u Srbiji? Bojan Urdarević, vanredni profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu objašnjava za NIN da potpisano uzdržavanje od štrajka nije protivustavno, jer se radi o „klauzuli očuvanja radnog mira“, na koje se strane u sporu obavezuju dok važi kolektivni ugovor. „Obaveza očuvanja mira nije apsolutna i važi samo ako poslodavac ispunjava obaveze preuzete kolektivnim ugovorom. Ova klauzula ima smisla ako su sindikati zadovoljni postignutim dogovorom i kolektivnim ugovorom, odnosno ako je socijalni dijalog na visokom nivou. Ali u slučaju Fijata poslodavac i nije želeo da razgovara dok štrajk traje, a epilog je sporazum iz `viših interesa` kojim radnici nisu zadovoljni“, kaže Urdarević. Sociolog Srećko Mihailović iz Centra za sindikalizam tvrdi da je štrajk u Fijatu bio povod da se pokrenu brojna pitanja i ozbiljan razgovor, ali je to izostalo. „Moglo se oko štrajka dosta toga videti, ali nismo gledali. Ni sindikati, ni stranke, ni mediji, ni država. Mogao se pokrenuti razgovor, od onog o funckionisanju firmi kakva je Fijat, do polukolonijalnog statusa Srbije koji se i ovoga puta belodano očitavao. Ali nije. Mene je štrajk iznenadio, jer sam mislio da su sindikati polumrtvi, a ispade da nisu još umrli i ne zna se da li će“, kaže Mihailović, uz dodatak da su se vlasnici Fijata ponašali po principu „može im se“, a naša država „i nije mogla drugačije a da pritom ne izneveri svoju strategiju privrednog razvoja“. A o ulozi sindikata u ovom štrajku, on kaže: „Sindikati su se baš pokazali, pogotovo na nivou centrala. I Savez samostalnih sindikata Srbije i UGS Nezavisnost su načisto prećutali štrajk, ali je zato štrajkače podržao predstavnik najvećeg metalskog sindikata u Italiji. Štajkačima svaka čast, ali se to ne bi moglo reći za lidere sindikata koji su organizovali štajk, ako ni zbog čega drugog ono zbog svađe među sobom. A najviše se obrukao ovaj sindikat iz EPS-a koji se još i suprotstavio štrajku. Ali, ko je kriv radnicima iz Kragujevca što ne koriste mogućnosti koje im pruža bistra, hladna i brza Tara“, zaključuje ironično Mihailović, osvrćući se na vest koju je tokom juna obelodanio pomenuti sindikat, a koja govori o „jačanju timskog duha zaposlenih u EPS-u na Tari“. I zaista, za razliku od većine obespravljenih kolega, radnici EPS-a za lojalnost svom sindikatu i preduzeću imaju ne samo prosečnu platu od oko 80.000 dinara, nego izgleda i „polutke i radničke igre“ na nekom od izletišta diljem Srbije. Šalu na stranu, broj sindikalnih organizacija teško je izbrojati, ali se pretpostavlja da ih u Srbiji ima oko 26.000. I većina njih osniva se i funkcioniše u javnom sektoru i državnim preduzećima (u Železnicama ili GSP-u ima ih više od po 20), ali su zato u privatnim firmama, bile one domaće ili inostrane, sindikalne organizacije gotovo retkost, naročito u onim koje su na srpsko tržište dovedene novcem poreskih obveznika. Neki poslodavci ne samo da ne dozvoljavaju osnivanje sindikata, već se sumnja i da su pojedini državni zvaničnici, promoteri politike subvencionisanja usmeno dogovorili sa investitorima da će ih lišiti muke zvane sindikalno organizovanje radnika. Ako je i tako, sindikati su im u tome svesrdno pomagali, jer nema nikakve sumnje da posvađani „do panja“ i kupljeni apanažama, službenim automobilima, inostranim kongresima i pozamašnim platama, lako postaju plen političkih partija i vlasti. Ima li za vlasti veće sreće? Za Urdarevića je jedan od osnovnih uzroka nemoći sindikata upravo njihova međusobna suprotstavljenost. „Sindikalna scena je prilično razmrvljena. U doba globalnog kapitala naši sindikati ulaze podeljeni i međusobno sukobljeni, sa nedovoljno izgrađenim identitetom, sa nerazumevanjem suštine pluralizma i sa vrlo nejasnim konceptom odnosa prema centrima društvene i političke moći. Već se duži niz godina ukazuje na to da se bez međunarodne i domaće solidarnosti, kao i koordinacije između svih sindikata, ne može očekivati ravnopravna borba između sveta rada i sveta krupnog kapitala. Nažalost, ništa se ne menja“. Ovaj sagovornik NIN-a ističe da postoji ogromna nesrazmera između broja kolektivnih ugovora koji se zaključuju u javnom i privatnom sektoru. „Daleko ih je više u javnom sektoru, iako je tamo daleko manji manevarski prostor za pregovaranje s obzirom na to da su mnoga prava već uređena zakonom ili podzakonskim aktima. U privatnom sektoru prevashodno se donose pravilnici o radu, a i tamo gde postoje kolektivni ugovori, oni su često `prerušeni` pravilnici, te nije redak slučaj da su prava radnika u privatnom sektoru izjednačena sa zakonskim minimumom, ili se ni to ne poštuje, pa se otvara posao za inspekciju rada. Sindikati moraju da shvate da su na istom zadatku, a to je da štite članstvo i radništvo u Srbiji koje decenijama ne može da živi od svoje plate“, kaže Urdarević uz tvrdnju da sindikati neće nestati, ali će se postaviti pitanje opravdanosti njihovog postojanja. „Danas su sindikati suočeni sa nekoliko fundamentalnih pitanja, više nego ikada pre. Ukoliko se što pre, ako za to već nije kasno, na našoj sindikalnoj sceni ne prevaziđu sukobi i ukoliko se ne okrenu međusobnoj saradnji oni će biti zaobiđeni u svim ključnim društvenim dogovorima koji se tiču radništva ili će postati marionete vlasti koja će ih onda koristiti prema svojim potrebama“. Ali zar oni to već nisu? „Mi ne znamo ni koliko ima reprezentativnih sindikata, a kamoli koliko sindikalnih organizacija. Valjda je jedini siguran podatak onaj koliko osnovnih sindikalnih organizacija uplaćuje deo članarine na račun svojih centrala, ali to se čuva kao najstroža tajna. Krajnje je vreme da se učine javnim podacima o prednostima koje imaju reprezentativni sindikati, kako na nivou firme tako i države, a posebno članstvo predstavnika sindikata u raznoraznim upravnim odborima i naknade koje na osnovu toga dobijaju, uključujući i onu za rad u Socijalno-ekonomskom savetu (SES). Verujem da bi se jagma za članstvom u njemu smanjila kada bi se to znalo“, kaže Srećko Mihailović. Učešće u SES-u jedan je od krupnijih kamena spoticanja i sukoba među ovdašnjim sindikatima, jer za razliku od dva najveća - SSSS i Nezavisnost - čiji predstavnici tamo sede, neki drugi tvrde da su sprečeni da postanu članovi, iako imaju reperezentativnost. Tako je Konfederacija slobodnih sindikata svoj slučaj rešavala i na sudu, ali joj to nije pomoglo da se dokopa mesta u SES-u, čiji članovi svoj legitimitet da zastupaju interese socijalnih partnera nisu proveravali godinama. U SSSS kažu da su reprezentativnost dokazivali pre sedam godina, i to jedini, ali zato i danas tvrde da su najveći i verovatno jedini reprezentativni sindikat u Srbiji. „Rasparčanost i posvađanost su naličje naraslog individualizma i rastakanja svakog zajedništva. Nemoćni i posvađani sindikati odgovaraju svakoj bezumnoj društvenoj tvorevini, uključujući i državu i partije. To je generisano od strane savremenih formi kapitalizma, od klase u čijim rukama je svaki oblik moći i sile, od finansijske do fizičke. I država je tek oruđe u njihovim rukama. Vlasnici kapitala ne trpe ni pomisao na otpor, a kamoli na organizovani otpor njihovih svemoći“, tvrdi Mihailović, ali i dodaje da to ne znači da sindikati treba da izađu iz priče o socijalnom partnerstvu. „Jasno je da je ekstremni individualizam iznuđen neoliberalnom ekonomijom rasturio svaki osećaj pripadnosti grupi, bez koje nema solidarnosti, a bez nje sindikat je samo karikatura radničkog organizovanja“. Ipak, ovaj sagovornik NIN-a ne veruje da se sindikalna moć može uspostaviti, niti da se u zemljama kakva je i Srbija može vratiti poverenje u sindikate. „Ako se i desi, biće kratkotrajni trend. Desindikalizacija je posledica kretanja u savremenoj civilizaciji, i moć kapitala se ne može poljuljati organizovano, već samo u slučaju neorganizovanog, spontanog i nekontrolisanog bunta žrtava neoliberalne ekonomije“. A šta na to kažu oni koji su na donošenje fleksibilnijeg Zakona o radu samo kukali? Koji pristaju da fingiraju socijalno-ekonomski dijalog učešćem u SES-u, u državi u kojoj još malo niko neće raditi na neodređeno radno vreme? Nemoćni da zaštite ni prava svojih članova, stalno zaposlenih radnika, a kamoli da učine nešto da zaštite one koji rade u malim preduzećima, na crno, na lizing, ili su godinama nezaposleni. U Evropi oni uglavnom već čine sindikalno članstvo, ali našim zakonom to nije regulisano. „Ovo je posledica propadanja i marginalizacije već tri decenije. Posledica kolektivističke matrice da je svaka investicija koja dođe spas za sprženu zemlju, kakva je bila Srbija. Dobra strana je što sindikati i dalje okupljaju četvrtinu zaposlenih, ali i mi moramo da se promenimo, ako ne želimo da iščeznemo“, kaže Zoran Stojiljković, predsednik UGS Nezavisnost. Tvrdi da su sindikati sami sebi slomili kičmu, te ako ne budu spremni na organizacione promene, neće imati budućnost. „Šta mi trenutno možemo da uradimo za one koji rade na crno, za one koji su najugroženiji? Ništa. Sindikati moraju da ulaze u mala preduzeća, da razgovaraju sa radnicima, da povrate poverenje i uticaj. Ali isto tako, socijalne zahteve ne smeju da odvajaju od političkih. Zahteve za promenom izbornog sistema, slobodnim medijima, javnom raspravom, strategijom razvoja države. Od 2004. predlažemo Pakt o razvoju i zapošljavanju, ali to nijedna vlast ne želi“, kaže Stojiljković, uz opasku da sindikati mogu da biraju da preživljavaju kao i do sada ili da u javnost izađu sa ozbiljnom agendom. „Ako ovako nastavimo, još malo nikoga nećemo moći zaštititi“. I Zoran Mihajlović, sekretar veća Saveza samostalnih sindikata priznaje da su sindikati tromi, da se nisu snašli u tranzicionoj Srbiji, te nisu adekvatno zaštitili radnike koji su ostajali bez posla tokom privatizacije. Ipak ima opravdanje. „Borba za prava radnika koji su zaplašeni gubitkom posla u uslovima ovolike nezaposlenosti nije nimalo laka. Ni sada u Fijatu, predstavnici štrajkača nisu mogli drugačije jer su bili pod ogromnim pritiskom. U njihove ruke je bačena sudbina Fijata, radnika i Srbije“, tvrdi Mihajlović, dodajući da nije tačno da se članstvo SSSS u Fijatu osipa. A upravo to tvrdi Željko Veselinović, lider sindikata Sloga, navodeći da su radnici naknadom od 1.000 dinara za dane štrajka zaustavljeni da ne prelaze u drugi sindikat. Ovaj sagovornik NIN-a sumnja i da je štrajk u Fijatu unapred dogovoren i da je SSSS zajedno sa menadžmentom prevario radnike. On kaže da dva najveća sindikata odavno rade u interesu države i poslovodstva, a na štetu radnika u Srbiji, a najbolji dokaz je njihov konstantan otpor proveri reprezentativnosti sindikata u Srbiji i proširenju SES-a. „Ne mogu se takmičiti oni sindikati koji ne žive samo od članarine i mi koji od toga živimo. Oni odbijaju svaki oblik saradnje, jer su već razvili mehanizam funkcionisanja, njihovi lideri se godinama ne menjaju, sede u upravnim odborima, bliski su svakoj vlasti“, tvrdi Veselinović. A ko za to vreme štiti interese i položaj radnika? Obespravljene i prekarizovane rulje, koja iz straha od gladi najčešće pristaje da radi za bilo kakvu zaradu i u bilo kakvim uslovima. „Moderna misija sindikata je borba protiv prekarizacije rada, kojim je u Srbiji obuhvaćeno dve trećine radnika. Reč je o otporu robusnom obliku decivilizacije i dehumanizacije čoveka. Bez tog otpora homo sapiens nema šansu“, zaključuje Srećko Mihailović, iako ni sam nije siguran može li se to ostvariti u situaciji u kojoj je prekarizovani radnik samo potrošna roba, koju će kada više ne bude u stanju da pravi profit, zameniti roboti. Koliko zarađuje Srbija a koliko sindikati U Srbiji je 2016, prema podacima koje u svojim godišnjim biltenima objavljuje Agencija za privredne registre, bilo 6.856 sindikalnih organizacija koje imaju svojstvo pravnog lica, i one su zapošljavale 1.068 ljudi. Zanimljivo je da se broj organizacija smanjio u odnosu na prethodnu godinu za nešto više od 100, ali je zato broj radnika u njima desetkovan - smanjio se za gotovo 5.000! Iz istog izveštaja može se videti i da su sindikati, među kojima ima i onih koji ostvaruju pozitivan rezultat, ali i onih sa gubicima, u prošloj godini na zarade, naknade i druga davanja zaposlenima izdvojili 2,88 milijardi dinara. Po NIN-ovoj računici, kada se ovi ukupni rashodi podele na prijavljeni broj zaposlenih u sindikalnim organizacijama, ispada da je prosečna bruto plata svakog zaposlenog u njima bila 225.000 dinara, dok je neto zarada iznosila nešto manje od 140.000 dinara. Nema sumnje da zaposleni u sindikatima, barem ne svi, ne zarađuju mesečno baš toliko, ali bi sigurno, ako ni zbog čega drugog ono zbog izgubljenog poverenja, javnosti trebalo objasniti koliko je sindikata tačno u Srbiji, koliko aktivnih, kao i na šta se troši novac koji dospeva na njihov račun. Koliko članova sindikata plaća članarinu, od čega se sindikati finansiraju, a koliko zaposleni u njima primaju mesečno. Prema istom izveštaju, poslovni prihodi sindikata u Srbiji prošle godine bili su 7,8 milijardi dinara, s tim što je učešće prihoda od članarina u ukupnim prihodima sindikata manje od 50 odsto. Poredeći prihode iz 2016. i 2015. godine, uočljivo je da ukupan priliv na račune sindikata raste, dok se istovremeno smanjuje učešće prihoda od članarina. S druge strane, prihodi sindikata od dotacija, donacija i subvencija porasli su sa oko 700 miliona dinara u 2015. čak na 1,9 milijardi dinara, koliko su iznosili u prošloj godini.