Podgorica preča od Moskve

Šta god da proizvedemo u Srbiji, možemo da prodamo u Rusiji; ne možemo da proizvedemo onoliko robe koliko samo Moskva može da potroši; nama Evropa uopšte ne treba, jer imamo Rusiju - ovakvi stavovi baziraju se na zabludi o ekonomskoj snazi Rusije i zanemarivanju geografske udaljenosti. Ruska Federacija je država sa najvećom geografskom površinom i jedna je od svetskih sila. NJena moć u Srbiji često se posmatra nekritički - naročito u oblasti ekonomije. Veliki broj građana Srbije misli da bi Srbija trebalo više da se okrene takvoj zemlji kako bi ekonomski napredovala, umesto Evropskoj uniji, koja usled krize slabi. Rusija, međutim, prema evropskim standardima nije bogata zemlja. Ruski BDP je 2016. iznosio gotovo 1.300 milijardi dolara i deluje impozantno prema srpskom koji je bio manji od 36 milijardi, ali je i dalje manji od BDP-a Švedske i Holandije zajedno, ili je ispod polovine BDP-a Velike Britanije ili Francuske pojedinačno. Visok BDP Rusije više je posledica brojne populacije nego ekonomske snage njenih građana, jer je lane BDP po stanovniku u Rusiji iznosio 9.000 dolara. To je skoro duplo više nego u Srbiji (oko 5.000 dolara), ali je i dalje BDP po stanovniku u Rusiji niži nego u Rumuniji, ili bilo kojoj drugoj članici EU, osim Bugarske. Samim tim je i ekonomska saradnja sa Rusijom manja nego sa privredama zemalja EU. Glavni trgovinski partneri Srbije su zemlje EU i CEFTA sporazuma, na čija tržišta se plasira 84 odsto izvoza, dok na ruskom tržištu završava svega pet odsto srpskog izvoza. U malu, ali geografski i kulturno blisku Crnu Goru, Srbija izvozi gotovo koliko i u veliku, ali daleku Rusiju. Slično je i sa stranim investicijama: da li poznajete neku veću investiciju iz Rusije, osim NIS-a i Lukoila? Većini ljudi prva asocijacija na Rusiju je njena prestonica Moskva; retko ko pomisli na gradove kao što su recimo Omsk ili Krasnojarsk. Ali Rusija nije samo njena prestonica - ogromna prostranstva ove zemlje podrazumevaju i Vladivostok, koji je srpskim izvoznicima udaljen koliko i Japan. Visoki troškovi transporta, kako zbog geografske udaljenosti, tako i zbog loše infrastrukture, još jedna su značajna prepreka koja otežava trgovinu između Rusije i Srbije. I tip robe i njihova količina imaju uticaja na troškove prevoza: prehrambeni proizvodi ne mogu da podnesu dugotrajno putovanje jeftinijim vodenim putevima, već se često moraju prevoziti teretnim kamionima. To znači da značajan deo srpskog izvoza do Rusije mora da prođe kroz teritoriju EU, te eventualno kvarenje odnosa sa EU ne bi bilo dobro ni po ekonomsku saradnju sa Rusijom. Ni birokratija ne ide naruku izvozu - kada je Rusija 2014. uvela embargo na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU, ovo je u Srbiji protumačeno kao velika mogućnost za povećanje izvoza hrane, a naročito svinjetine. Međutim, Srbija je među poslednjim zemljama u Evropi u kojoj je obavezna vakcinacija protiv svinjske kuge vakcinom koja ima visok sadržaj žive. Ovakvo meso prema strogim evropskim standardima ne samo da ne može da se koristi za ljudsku ishranu, nego ne može ni da se prevozi preko teritorije EU. Stoga je svinjetina iz Srbije, umesto Dunavom, za Rusiju morala da ide znatno dužim i skupljim putem - vozom do Bara, pa potom brodom do Crnog mora. Ovo je svakako jedan od razloga zašto su se Rusi brzo okrenuli uvozu mesa iz drugih zemalja. Najveća prepreka unapređenju trgovinske saradnje između Srbije i Rusije leži, ipak, u nekompatibilnosti privreda, usled čega za sada nema mogućnosti za pojavu intraindustrijske trgovine. Ekonomska saradnja sa Rusijom važna je za srpsku privredu i korisna je za obe strane, ali ne bi trebalo gajiti iluzije o njenom karakteru i važnosti - njen nivo nikada neće moći da dostigne onaj koji postoji između Srbije i zemalja EU. Možemo da odlučimo da negiramo realnost, ali to ne znači da možemo da negiramo posledice te realnosti.