Spektakli za malo para

Neverovatno je koliko su posete dveju holivudskih zvezda, kao što su DŽulija Roberts i Demi Mur, minule nedelje u Beogradu izazvale pažnju medija i javnosti i nanovo pokrenule pitanje selidbe „velikih“ filmskih studija u srpsku prestonicu. A obe su bile tu iz privatnih razloga. Dok je DŽulija bila pratnja svom mužu, koji bi trebalo da se priključi Rejfu Fajnsu na snimanju njegovog novog filma The White Crow, Demi je posetila svoju prijateljicu i prisustvovala rođendanu njene ćerke. Očekivano, njihova pojava pokrenula je sijaset novinskih naslova i spinovanja u službi zabave široke narodne mase, među kojima je najsmehotresnija bila podela uloga Bogoljuba Karića u biografskom filmu o njegovoj familiji, u kome bi njega igrao Mel Gibson a Milanku sama DŽulija! No, šalu na stranu, selidba Holivuda u našu zemlju zapravo uopšte nije nemoguća. Nekada, Srbija i Jugoslavija bile su evropski giganti u proizvodnji filmova, u čemu su učestvovale velike svetske filmske zvezde. Zemlja je bila film-friendly sa adekvatnim studijima, lokacijama i laboratorijama, što je omogućavalo bogatu produkciju. Naravno, nakon devedesetih sve se promenilo… Jedan od najznačajnijih studija Avala film ušao je u dug i bolan tranzicioni proces koji još nije rešen, a pokušaji da se reanimira, uglavnom su neslavno prolazili. A bilo je i ranije najava da se infrastruktura obnavlja, da se grade hoteli i objekti i čak su bila i spominjana i imena poput Nikolasa Kejdža i Nikol Kidmen, koji navodno već imaju na umu šta bi ovde snimali. Prvi ozbiljan talas „izazvao“ je engleski glumac Rejf Fajns, koji je zahvaljujući kontaktima sa producentkinjom srpskog porekla Gabrijelom Tanom 2008. godine počeo da ispipiva teren za snimanje svoje vizije Šekspirovog Koriolana, te se konačno i odlučuje za Beograd koji je sa svojim „sukobima“ u arhitekturi savršeno odgovarao Rimu, kojeg je u filmu „glumio“. Sličnu pažnju izazivali su i drugi glumci koji već neko vreme nisu na tzv. A holivudskoj listi, ali koji su javnosti dovoljno intrigantni, kao što su Kevin Kostner, DŽon Kjuzak, Salma Hajek ili Pirs Brosnan. Po rezultatima koji su postigli njihovi filmovi, upravo se vidi i zbog čega je za snimanje odabran baš Beograd – bili su to prosečni scenariji koji bi, u nekoj skupljoj produkciji bili izuzetno skupi, a proračunati producenti unapred su znali da bi teško izvukli pozitivne kritike (što je manje bitno) ali da bi novac u nekom obliku mogao da im se vrati (što je daleko značajnije). Tako se Srbija pokazala idealnom. Odavno je poznato da je Beograd (a i šire) pun profesionalaca iz oblasti filma, koji su često nezaposleni u deficitu domaćih produkcija. S druge strane, naša zemlja je izvanredna lokacija sa prirodnim ambijentima i bogatom raznolikom arhitekturom, koje mogu biti transformisane u svaku epohu koje savremena produkcija traži. Sada, kada pogledate naslove kao što su Tri dana za ubijanje, Gavran, Everli i Novembarski čovek u kojima su narečene zvezde glumile, postaje sasvim jasno da su sa poznatim imenima u špici producenti računali da jedan osrednji film može dobro da se proda. I, donekle su uspeli u tome. Filmovi su očajno prošli kod kritike, ali sa tako umanjenim budžetima nekako su se isplatili… Međutim, zbog svih činjenica, Beograd se nalazi visoko na mapi filmskih producenata iz sveta, dodatno podstaknutih Uredbom o subvencijama, usvojenom prošle godine, po kojoj im se vraća porez. Nije ni čudno onda što je već u ekspozeu premijerke Ane Brnabić po stupanju na dužnost, odjeknulo spominjanje filmske industrije kao prioriteta u daljem ekonomskom razvoju, ali i pozicioniranju i brendiranju naše zemlje u svetu. Jer, bilo je krajnje vreme da država uvidi potencijal koji film pruža. Na promociji u svetu radi više organizacija, među kojima se ističu Film in Serbia ili Filmski centar. Boban Jevtić, kao čelnik ove institucije, tvrdi da je od prošle godine usvajanjem Uredbe, Srbija postala još primamljivija destinacija za snimanje stranih projekata. „Strani producenti su dodatno ohrabreni što im je omogućen podsticaj, jer time film ostvaruje veliku uštedu, a znaju da će u Srbiji biti ostvaren zavidan nivo profesionalno urađenog posla i zadovoljavajući krajnji rezultat. Tako da se Srbija više ne takmiči sa regionom, već sa ostatkom sveta. Primera radi, pre stupanja na snagu Uredbe o podsticajima strani producenti su u Srbiji trošili oko šest miliona evra godišnje, a 2016. godine kada je postupak dodele sredstava podsticaja počeo, ova cifra se popela na preko 20 miliona evra, dok je samo u prvoj polovini 2017. godine, već utrošeno oko 25 miliona evra“, navodi Jevtić. Osim holivudske produkcije, otvara se tako i saradnja sa azijskim tržištem – Indijom, na primer, tako da Filmski centar Srbije planira pojačavanje saradnje i vidljivosti na festivalima u Aziji. I upravo najveće novosti kada je u pitanju pozicioniranje zemlje u filmskoj industriji, stižu zapravo iz Bolivuda a ne iz Holivuda. Naime, jedna nedavna produkcija u mnogočemu je napravila novi iskorak. U većini pobrojanih ostvarenja koja smo naveli, a koja su kod nas snimana, Srbija je imala „ulogu“ neke druge zemlje u kojoj bi snimanje bilo daleko skuplje ili gotovo nemoguće. Međutim, kada je indijski reditelj Šiva, na čelu sa svojom produkcijom iz Indije došao u Beograd da bi snimio svoj akcioni spektakl Vivegam, očito nije ni slutio kakve sve mogućnosti naša zemlja otvara jednom tako velikom projektu. Stoga je film gotovo u potpunosti prilagodio ovdašnjim lokacijama. Osmišljen kao brz adrenalinski koktel, nešto između DŽejmsa Bonda i DŽejsona Borna, u centru pažnje je tamošnja megazvezda Adžit Kumar, koji u svojoj zemlji uživa status indijskog DŽordža Klunija, koji putuje širom sveta sa namerom da reši „probleme“ kroz mnoge jurnjave u vrlo realističnim akcionim sekvencama. U toj jurnjavi dolazi i u Srbiju, koja ovog puta glumi sebe samu! Prema rečima Aleka Conića, direktora Clockwork Film produkcije koja je na snimanju filma učestvovala kao izvršni producent, biće to i jedinstvena promocija naše zemlje u Indiji u kojoj je turizam sve izraženiji, jer je svaka ovdašnja lokacija potpisana svojim imenom, bilo da je u pitanju Beograd, ili Stara planina, Kopaonik, Borska pećina i slično. I tako, u Indiji, gde je film religija i gde se po jednom visokobudžetnom filmu sa zvezdom kakav je Kumar očekuju milioni gledalaca, naša zemlja prvi put dobija i vanrednu turističku promociju. Conić ističe da je nemoguće platiti takvu reklamu ili pi-ar, kao i to da je produkcija bila vanredno oduševljena činjenicom da je film sniman i na mestima na kojima inače to često nije dozvoljeno, kao što su lokacije koje pripadaju vojsci, na Batajničkom aerodromu recimo, i to dok poleću migovi... Dakle, svi uslovi za nastanak film-friendly države su tu, kako sa subvencijom, tako i sa ljudstvom i lokacijama. Navedeni primeri ukazuju da smo spremni da preuzmemo primat u Evropi, naročito nakon što su se Češka, Turska ili Mađarska pokazale preskupim, a Bugarska, Rumunija i Hrvatska više nisu toliko konkurentne. Ipak, mnogi se i dalje pitaju – zbog čega se onda Igra prestola snima u Dubrovniku a ne negde u okolini Beograda. I tu je početak borbe za produkcije i nametanje zemlje kao lidera u filmskoj produkciji. Između ostalog, možda je manje poznato da je lane ovde snimana pilot epizoda serije Kripton, koja prati priču o Supermenovom dedi i od koje kanal Sajfaj (opet rezervisan za jeftinije priče sa elementima fantazije) očekuje najviše u poslednjoj deceniji. Prvi trejler nedavno emitovan na comic con-u (trenutno najvećoj pijaci za prodaju filmova u Americi) obećava da će se možda i čitav serijal realizovati. LJubomora oko vanredno popularne Igre prestola koja se snima na nekoliko stotina kilometara od nas, možda tako uskoro i splasne. Jer u svetu masovne umetnosti, nijedan rezultat se ne može unapred prognozirati.