Kao blato na šoferšajbni

Taj Kulturni dnevnik jedino za šta služi jeste da svako kome niko ne zna ime u Srbiji, za koga niko nije čuo, pa ako je negde opsovao majku Aleksandru Vučiću, da tu može da se pojavi i da opsuje tri puta. To nikakvu drugu svrhu nema... Jeste li primetili nekoga ko mi nije opsovao majku da se tamo pojavljuje? Predsednik Srbije je postavio ovo pitanje i niko da mu odgovori, jer, valjda, svaki misleći gledalac u Srbiji smatra da je na ovakvu prozivku bespredmetno odgovarati. A svaki gledalac Kulturnog dnevnika zna da je izjava predsednika Srbije jedna (ne)ozbiljna izmišljotina povodom nepostojeće stvari. Moguće je da tek fudbalski fanovi razumeju o čemu predsednik priča, jer mu je kao navijaču Crvene zvezde bilo svašta dozvoljeno. Međutim, emisija koju je nedavno prozvao predsednik igra po drugim pravilima i istina o njoj glasi: Kulturni dnevnik traje duže od tri godine (vrata javnog servisa mu je otvorio Nikola Mirkov) i o njemu poslednje dve godine, uz velike pohvale najvećeg dela kulturne javnosti, brine glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, reditelj Nebojša Bradić. Na pitanje šta nekoga kvalifikuje da bude gost u ovoj emisiji, Bradić za NIN odgovara: „Do sada je u Kulturnom dnevniku gostovalo blizu hiljadu umetnika, stvaralaca, ljudi koji svojim talentom, kreativnim potencijalima, organizacionim sposobnostima, istraživačkim duhom i strašću kojom rade svoj posao posvećeno, sa velikim entuzijazmom, čuvaju naše kulturno nasleđe, tragaju za novim, ne boje se promena i rado ulaze u dijalog. Kulturni dnevnik nudi mogućnost da svet vidimo očima kulture, omogućava prirodnu vezu sa svim umetnicima i umetničkim oblicima, pruža priliku da publika prvi put vidi operu, izložbu ili pozorišnu predstavu, ukratko – daje novu dimenziju našim životima. Zbog toga je uloga Kulturnog dnevnika na javnom servisu nezamenljiva, a ugled ove emisije u državama regiona potvrđuje najviše mesto koje ima među sličnim medijskim sadržajima. Svestan ogromne odgovornosti ali i lepote zadatka, tim ljudi koji svakodnevno radi ovu emisiju, otvoren je ka svakoj kritici, spreman da uči, raste i razvija se u dijalogu – kako sa umetnicima tako i sa svima koji vole i poštuju umetnost.“ Milena Dragićević Šešić, profesorka menadžmenta u kulturi i medija masovnih komunikacija Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, u izjavi za NIN smatra da „naš Predsednik ovom izjavom prati svetske trendove – za razliku od Trampa koji koristi „Tviter“ za napade na novinare koji ga vređaju, on na Pinku optužuje jednu celu emisiju javnog servisa, i time zastrašuje sve one koji na javnom servisu rade i koji bi morali imati punu stvaralačku slobodu.“ Ova rukovoditeljka UNESKO katedre za kulturnu politiku i menadžment u kulturi Univerziteta umetnosti u Beogradu kaže da kao gledalac Kulturnog dnevnika nije primetila da se njegovi prilozi, a još manje gosti Kulturnog dnevnika, uopšte bave likom i delom našeg predsednika. Ali: „Neutaživa želja za slavljenjem, za hvalom – vodi ka samohvali, jer očito je da u srpskoj kulturnoj javnosti, na sreću, nema baš mnogo onih koji su spremni da ovoj potrebi odgovore... A ta potreba vodi i optužbama, listama za odstrel poput izložbe u galeriji Progres – te samim tim ograničava slobode, jer podstiče i uredničku i novinarsku autocenzuru. Niko baš nije rad da osvane kao meta predsedničkog napada, pogotovo u Srbiji, u kojoj je koncentracija moći danas ogromna u rukama jedne stranke i jednog čoveka. Smatram da politički zvaničnici moraju, kao javne ličnosti, da se ograniče u iskazivanju netrpeljivosti prema novinarima i medijima – a posebno je to važno kad je reč o ličnostima na najvišim funkcijama... NJihove reči će biti ponavljane od njihovih „sledbenika“, i mogu dovoditi do katastrofalnih rešenja... To jeste politika zastrašivanja! Javni servis i njegove emisije moraju biti podvrgnute evaluaciji – evaluaciji struke, a nikako ne ocenjivani po dnevnopolitičkim potrebama predsednika države ili članova Vlade...“ Po njenom mišljenju, reč je o gruboj zloupotrebi položaja, a način kako je predsednik prekinuo novinarku koja je pokušavala da vodi razgovor – deo je njegovog uobičajenog stila populističke medijske komunikacije – komunikacije kojoj nije potreban novinar, sem da bi bio ismejan i omalovažena njegova pitanja. „Tu nije bilo dijaloga i svaki poziv na dijalog biće završen upravo ovako – vi me pitate jedno – ali ja vam govorim ono što ja hoću i to na potpuno drugu temu“, kaže Dragićević Šešićeva. Glumac Sergej Trifunović povodom ove izjave predsednika Srbije za NIN komentariše: „Jasno je da Vučić nastavlja sa paušalnim, ofrlje bacanim informacijama, kao kada je pre mesec dana izjavio da je „Republički zdravstveni fond izdvojio 14 miliona evra, a da su svi ostali na jedva oko milion.“ Sutradan sam proverio cifre moje i Šapićeve fondacije. Zajedno smo na blizu šest miliona evra prikupljenih za bolesnu decu, i pritom konstantno lečimo decu koju pomenuti RZFO odbija. Tako da mi uopšte nije jasno gde je tih „14 miliona evra“. Ta suma je dovoljna da se pokriju sva deca na teritoriji od Vardara do Triglava. Isto je i sa Kulturnim dnevnikom, jednom od retkih dobrih stvari na javnom servisu za koju je predviđeno 15 minuta koliko ova emisija traje. To vreme je sasvim sigurno simbolično, pa kao i termin emitovanja pokazuje koliko je ovom državnom aparatu kultura uopšte bitna. Ne znam na koga je tačno Vučić mislio, pošto, kao što rekoh, voli svoje misli ofrlje da baca kao blato na šoferšajbnu. Staaari demagog! Možda mu je jednostavno krivo što nikada nije pozvan da bude gost te emisije, što mu kao recenzentu knjige Engleski pederski isprdak Toni Bler, kao njegovog duhovnog oca, svakako pripada.“ Milan Vlajčić, kritičar i pisac, objašnjava za NIN da ga odavno više ništa ne čudi u svakodnevnim izjavama Aleksandra Vučića: „Otkako sam u živoj emisiji čuo kako mu je prilično neprijatno koliko nam dobro ide, shvatio sam da se njegovi medijski savetnici iz Izraela opasno cerekaju dok uspevaju da ovakve `cigle` uvale svom poslodavcu. Deluje blesavo ali prolazi, kao u onoj čuvenoj reklami za kosmodisk. Pa ipak, kad sam primetio da je i Kulturni dnevnik RTS uključen u ofanzivu mržnje i gnusnih izmišljotina, pomislio sam najpre da je to jedna od šala koje lansiraju Kesić i njuznetovci. Nije, i šta je preostalo vernoj pastvi iz radikalsko-naprednjačkog ešelona? Preporuku sam našao na sajtu NJuzneta. Neka primene provereni recept iz devedesetih: šerpe i lonce u ruke i lupanje u vreme emitovanja Kulturnog dnevnika. Jeste da je to u gluvo doba kad 90 odsto građanstva spava snom mrtvijem, ali naša borba zahtijeva...” Profesorka dr Neda Todorović, koja je izvela na put generacije novinara koji su završili Fakultet političkih nauka, ne krije svoje čuđenje zbog ovakve izjave predsednika Srbije i za NIN kaže: „Takva podela građana na podobne i nepodobne bila bi, čini mi se, ne-ve-ro-vat-na. Nije valjda da nam preti takva opasnost? Zašto? U tom slučaju, svi ljudi iz kulture postali bi nepodobni „subverzivni elementi“ koji ugrožavaju opstanak sistema, koji ga iz potaje ruše. Recimo, preko nekog Kulturnog dnevnika. U tom slučaju, nepodoban je svako ko misli, a ja ne verujem da je to moguće. Jer, to bi značilo: da bi se unapred znalo ko može a ko ne da se pojavi na javnom servisu. Pa neće valjda, naopako, neke crne liste ponovo da zažive? Mrak?! Meni se to čini ne-ve-ro-vat-no.“ Vratimo se pitanju s početka ovog teksta, pitanju svih pitanja koje je kod dobronamernih, a neobaveštenih, pokrenulo samo jedno pitanje: Ko su ti ljudi koji predsedniku psuju majku pa onda dolaze u Kulturni dnevnik? Ili i u K. D. dolaze samo da bi mu tri puta opsovali majku? Na to pitanje može da odgovori samo predsednik. Ili predsednikov savetnik, savetnici, koji su, gledajući Kulturni dnevnik ulovili uljeze. Pošto radnici i poštena inteligencija ne znaju ko su anonimusi za koje niko nikada nije čuo dok nisu došli u ovu emisiju, ostaje molba da nam se kažu imena tih nevaljalaca. Ako smo čitali spisak svih dobrih momaka i devojaka koji su podržali A. V. uoči predsedničkih izbora, zašto nema spiska imena onih koji ga psuju. Tražili smo da nam tu listu dostavi RTS, ali oni tvrde da takva lista ne postoji. Čim predsednik Srbije dostavi spisak psovača odmah ćemo ga objaviti, i tako demantovati javni servis.