Uspavanka za Petrović P.

Kada bi, u normalnijim okolnostima, dvojica zvaničnika posle sastanka izneli oprečne stavove, kao što su u subotu učinili Aleksandar Vučić i Dejvid Mekalister, pa onda još i otkazali zajedničko putovanje (u Guču), neizbežan bi bio zaključak o krizi u odnosima, praćen prognozama šansi da se razlike prevaziđu. Ničeg od toga nije bilo nakon što je Vučić javno opovrgao tvrdnju izvestioca Evropskog parlamenta da brzina pristupanja Srbije EU zavisi od napretka u otvaranju i zatvaranju pregovaračkih poglavlja, uz posebno isticanje da „preostaje još dosta posla, naročito u pogledu vladavine prava i borbe protiv korupcije“. „Ključno pitanje je Kosovo, a drugo ključno je odnos Srbije prema Rusiji, a ne vladavina prava, mada zapadni političari to uvek izvuku“, rekao je Vučić, pa mu ni to nije bilo dovoljno demantovanja sopstvenog gosta i „prijatelja“, već je svoju dijagnozu stanja u odnosima Srbije i EU potkrepio tvrdnjom da „niko ne pita Srbiju ko će biti šef Agencije za borbu protiv korupcije“. Vučić je dodao da ga zato „glava najviše boli zbog odnosa Beograda i Prištine“ i da „samo Srbija ima poglavlje 35, što znači da dok nema napretka po tom pitanju, nema ni napretka ka EU“. Naravno da se Mekalister nije naljutio: već za dve nedelje planiran je njegov novi dolazak u Beograd, a to znači još jedan nastavak priče o „napredovanju Srbije“, redovne teme u nastupima visokih gostiju sa dalekog Zapada. Kratkovido gledano, sve teče baš kako bi trebalo – jer, dok se ne završi renoviranje Unije, nikakvo proširenje ne bi bilo moguće sve i da je Srbija spremna. A nije. Zato je, iz zapadne perspektive, najvažnije očuvati regionalnu stabilnost, s naglaskom na „normalizaciji“ odnosa Beograda i Prištine, što je disciplina u kojoj je kooperativni Vučić položio sve dosadašnje ispite. I zato ga valja čuvati, i po potrebi osnažiti. Recimo – ćutanjem u situacijama kad oseti potrebu da pojača „nacionalni sentiment“ i duboko u drugi plan potisne vladavinu prava i druga nezgodna pitanja – po oprobanom receptu „što me pitaš za trafiku kad gori Hilandar?!“ Jer, biće da su i Mekalister i Vučić u pravu – bez „normalizacije“ odnosa sa Prištinom, nema ulaska u EU, ponovljeno je to milion puta. Jasno je i da je deo priče o integraciji i prihvatanje zajedničke spoljne politike, uključujući i osetljiv odnos prema Rusiji. Priključenja Uniji, međutim, nema i ne može biti sve dok Srbija ne ispuni i uslove koji su važili za sve dosadašnje kandidate, a među njima je i vladavina prava. A to nije samo tema od vitalnog interesa za svakog građanina Srbije, kome je – i bez pokazne vežbe u Savamali - jasno da u sadašnjim okolnostima ne može računati ni na kakvu zaštitu svojih imovinskih, radnih ili opštih ljudskih prava. Vladavina prava je i ključni preduslov za najavljivanu „tržišnu utakmicu“ i dolazak stvarnih, a ne budžetskim subvencijama kupljenih investitora - bez čega nema izvlačenja zemlje iz ponora siromaštva. Jeste da Brisel traži i pozdravlja svaki milimetarski napredak u ostvarenju vladavine prava, ali, ako tog napretka nema, to se neće obiti o glavu ni Mekalisteru ni potencijalnom nizu njegovih naslednika na dugom srpskom putovanju u Evropu, o Angeli Merkel i Johanesu Hanu da ne govorimo. Nije to problem ni za Vučića –pokazalo se već da dovoljna većina građana više veruje zvaničnoj verziji nego sopstvenom novčaniku, a opravdano se sumnja i da u uslovima slobode i blagostanja mogu i oči da se otvore. Zbog nepostojanja vladavine prava, sveprisutne korupcije i kilave ekonomije pati samo onaj poslovični Petar Petrović, čija deca sanjaju o putu u srećnije krajeve. A da mučenom Petroviću ne bi palo na pamet da se pobuni i poremeti račune onima koji profitiraju na njegovom ćutanju i njegovoj grbači, korisno je mahati mu pred očima velikim temama i problemima. Onim, čije rešavanje, zna se, nikako ne zavisi od nas, već od spleta istorijskih i geopolitičkih okolnosti koje nikad ne rade u našu korist. Jer - ne pita se o Savamali dok se razgraničava sa Kosovom, deklariše o opstanku, čekaju ruski migovi... Laku vam noć, Petrović Petre...