Strane kompanije i domaći folklor

Dolazak velike kompanije, poput Ikee, u neku zemlju je nesumnjivo pozitivna stvar. To je korak u njenom uklapanju u međunarodnu podelu rada, jača konkurencija, nastanak novih radnih mesta, itd. Manje pozitivne su društvene debate u Srbiji o dolasku Ikee. Jedni kažu da Ikea dolazi zbog profita, „izrabljivačkih poslova“ svojstvenih liberalnom kapitalizmu. Drugi, poput predsednika Srbije Aleksandra Vučića su egzaltirani, i navode šta bismo od Ikeine poslovne filozofije mogli naučiti. Pogledajmo te dve reakcije redom. Uzalud je izgleda pričati da liberalnog kapitalizma odavno nema, da ga je zamenio državni, što potvrđuju okolnosti dolaska Ikee u Srbiju. Ona dolazi posle vrlo dugih pregovora sa državnim vrhom Srbije. To ne karakteriše ponašanje kompanija u liberalnom svetu. Nadalje, država Srbija ide tako daleko da izmešta auto-put i naplatnu rampu desetak kilometara od ranije lokacije, kako kupci ne bi čekali na naplatnoj rampi i plaćali putarinu. Ta „ljubaznost“ srpske strane morala je koštati poreske platiše u Srbiji nekoliko miliona evra. O drugim „ljubaznostima“, kao i kod Fijata, PKC, ne znamo ništa. Konačno, dolazak Ikee ne slave domaće tržište i udruženje potrošača, što bi bilo logično u liberalnom režimu, nego predsednik države. To nisu detalji liberalne priče. Iako je Ikea, uz Majkrosoft, verovatno jedna od najvećih svetskih kompanija koja je došla u Srbiju, to ne opravdava ekstatičnu poslanicu predsednika Vučića tim povodom. Možete li da zamislite da premijer ili predsednik Austrije piše takav dopis povodom dolaska neke kompanije u njegovu zemlju. Naravno da ne. Takve poslanice pišu po zemljama koje spadaju u zabiti. U poslanici, Ikea je predstavljena kao edukativna, a ne poslovna firma, preporučuju se sledeća načela: „fokus, skromnost ... i timski rad“. Gde su te stvari kod sadašnjeg predsednika Srbije? Fokus znači usredsređnost na određenu stvar, a naš se predsednik, suprotno tome, bavi svim i svačim. Kod predsednika nema skromnosti, pošto često govori o tome kako se nešto pozitivno „prvi put“ dešava u Srbiji za vreme njegove vlasti, a to se po pravilu ispostavi kao netačno. Hvalisanje je nespojivo sa skromnošću. Konačno, timski rad, ali gde je tim, pošto vidimo samo akcije predsednika? Suština je ovde da se on zalaže za jedno, a kod kuće u praksi radi sasvim drugo. Ta podvojenost karakteriše čitavu poslanicu. Ima još toga što iz predsednikove poslanice zaslužuje pažnju. Recimo, on kaže da Ikee nema tamo „gde nema želje da se razmišlja i radi na nov, drugačiji način“. Da je gledala samo to, Ikea teško da bi došla u Srbiju. Sem malih promena Zakona o radu i nešto bržeg izdavanja dozvola pri gradnji, Srbija nije popravila nijedno važnije poslovno „pravilo igre“. Ikea je došla, kao i svaki investitor – da zaradi. Pritom se nije trudila čak ni kurtoazno, da to zavije u oblande koje su drage mnogim ovde, recimo, da će plasirati i značajan broj domaćih artikala. Biće ih samo dva – oklagija i daska za seckanje. Dolazak Ikee u Srbiju jeste pozitivna stvar, ali folklor koji ga prati to nije. Javnost je otrovana pričom o eksploatatorskom liberalnom kapitalizmu, a zvaničnici nastoje da iskoriste dolazak za sopstveni pi-ar. I ovo drugo bi bilo shvatljivo da u pristupu ima realizma i nekih dodirnih tačaka između poslovne filozofije velike firme i navika domaćih zvaničnika. Ali nema, pa sve liči na kićenje tuđim perjem koje loše stoji. Nismo se, dakle, proslavili kako smo shvatili dolazak Ikee, ali najvažnije je da je ona tu i da njen primer slede neki drugi. Da bi ih bilo, mora da se uradi domaći zadatak – bolji uslovi poslovanja. Ne treba zaboraviti da je Ikea već bila ovde, ali da je otišla zbog nacionalizma, koji je još živ. Nadajmo se da njoj i drugima ovaj put nećemo dati takav ili sličan povod za odlazak.