Tabloidni predsednik Ikea-republike

Nisam protiv prisustva Ikee u Srbiji, ali ga ne smatram društveno važnim. Nasuprot tome, predsednik Srbije misli da ona „menja način razmišljanja“ i da je „uz Zakon o radu, najznačajniji `udar` na zastarele i prevaziđene delove mentaliteta, na kolektivnu lenjost i nepomerljivost“, pa je stoga u tabloidu Alo objavio hvalospev ovom švedskom preduzeću, koje je 1943. osnovao preduzetnik Ingvar Kamprad, tadašnji mlađani švedski nacista, čije je ideološko uverenje iz mladosti otkriveno tek 1994. Predsednik nam veli da „je Ingvar uspeo da oživi i živi Maksa Vebera u prodavnici nameštaja“. Na stranu pitanje otkuda je naš predsednik blizak 91-godišnjem bogatašu, pa ga oslovljava ličnim imenom, politikantska upotreba Vebera njegovu misao uprošćava i iskrivljuje, a predsednikov duh ogoljava u svoj svojoj vulgarnosti. S tim u vezi, protestanti nisu poznati samo po marljivosti i štedljivosti, već i po svedenoj estetici, pa je „Stokholm na vodi“ sasvim nezamisliv. U decenijama kada je Kamprad stvorio i razvijao Ikeu bila je na vlasti Socijaldemokratska stranka (najmoćnija upravo od 1940. do 1971), koja je Švedsku uvela iz sirotinje u bogatstvo, pa njena država socijalnog staranja očevidno nije smetala Kampradovoj protestantskoj etici da gradi duh kapitalizma. Naprotiv, Zakon o radu neoliberalne Srbije „protestanta“ Vučića suprotstavljen je uslovima rada u tadašnjoj Švedskoj, a odgovara onima u Čadu. Da li je Ikea platila predsedniku Srbije upravljanje odnosima s javnošću? To može biti poslovna tajna, ali u zemlji koja ne spada u banana-republike, predsednik države ne upravlja odnosima s javnošću jedne privatne, pa još i strane kompanije. Bio Ikein plaćenik, bio „Ingvarov prijatelj“, svakako nije u službi građana Srbije. Ako čovek otvori internet-stranicu na kojoj je Alo objavio članak predsednika, uveriće se da tik uz njega stoji i sledeći naslov: „Dušica u `nezgodnim` pozama: bivša `farmerka` nije mogla da obuzda bujno poprsje“. Razume se, od tabloida se ne može nešto drugo ni očekivati, ali predsednik „pristojne i normalne države“ ne bi smeo da piše za tabloide, jer izvrće ruglu i sebe i državu. No, nije ovo presedan, jer pisao je negdašnji predsednik vlade i za Informer, a najviše voli da se pojavljuje na Pinku i drži monologe pred posilnim D. J. Vučićevićem, a zatim na Hepiju pred posilnim M. Marićem. Žali se predsednik na one koji troše vreme na tvitove i „komentarisanje komentara i tuđih odluka“, a istovremeno naprednjaci našim novcima plaćaju botove, zaposlene u javnim preduzećima, da to isto rade. Licemerno i kriminalno. Pribegao je, takođe, stereotipima da opiše narod koji ga je izabrao. Etnički stereotipi, gruba i neprecizna uprošćavanja stvarnosti, katkad u sebi sadrže i zrno istine, ali su, po pravilu, daleko od celovite istine. U ideološkom pogledu služe imperijalnim silama da pravdaju osvajanja, a domaćim moćnicima da razvlaste i potčine sirotinju raju. Upravo ih zbog toga imperijalistički ideolozi i domaći oligarsi koriste. Balkanistički stereotipi se upotrebljavaju da se Balkanci uopšte, a u poslednje vreme naročito Srbi, prikažu kao pijani nasilnici i lenčuge, neredu i kavgi skloni. Treba ih naučiti redu, radu i disciplini svim mogućim metodima. Ovakav balkanistički diskurs nastao je u imperijalnim krugovima i planski se širio vekovima. Nesreća je što su ga često prihvatali i sami Balkanci, želeći da se prikažu „Evropljanima“, posredstvom nipodaštavanja komšija kao „Balkanaca“. Na taj način su oni sami terali vodu na imperijalističku vodenicu, a onda bi ostajali bez hleba, pošto su svoju vodenicu, nakon što su prevareni ili tučeni, prodali za male pare. Imperijalizam ih je prvo razvlastio, pa kapitalizam zaposlio, navukao im pelene, govoreći im da malo i slabo rade, plaćajući ih tek toliko da mogu da prežive, te dođu na posao i sutra. Država tu služi kao ispomoć bogatim kapitalistima: donosi zakone protiv interesa većine sopstvenih građana a u njihovu korist; deli im subvencije; normalizuje nečovečno postupanje kao nužno za uspeh preduzeća i napredak države, a ako se radnici pobune, eto pretnji i nasilja. Već viđeno, ali je predsednik Vučić, kao i obično, uneo višak revnosti, pa veli da je spavanje „svakako najveća greška ovog našeg doba i naših života“ (zašto li ga muči nesanica?), pa treba očekivati i zabranu sn(ov)a.