Spasavanje komšijske krave

Dijego Maradona - koji je uz pokliče „Živela revolucija!“ poručio da je spreman i da obuče uniformu i bori se protiv „imperijalizma“ - uskoro bi mogao da dobije priliku da uniformu stvarno i obuče. Samo koji dan posle ove izjave argentinske fudbalske legende, američki predsednik Donald Tramp izrazio je zabrinutost zbog krize u Venecueli - štaviše, toliko veliku zabrinutost da je najavio da nije isključena ni vojna intervencija. A sve u cilju rešavanja krize. Nikolas Maduro, predsednik Venecuele, možda ima podršku neponovljivog Maradone, ali protiv sebe ima ne samo Vašington, nego i dvanaest država Latinske Amerike čiji su predstavnici u Limi potpisali deklaraciju kojom se podržavaju sankcije Venecueli koje je uveo Tramp. Istovremeno, zemlja je suspendovana iz članstva u Merkosuru, zajedničkom južnoameričkom tržištu, osuđen je „slom demokratskog poretka“ i obnarodovano uskraćivanje podrške upravo oformljenoj „nelegitimnoj skupštini“ u Karakasu. Potpisnici ove deklaracije - među kojima su sve ključne latinoameričke zemlje - Brazil, Argentina, Čile, Kolumbija, Meksiko, Panama, Peru - upozorili su Madura da mora da odstupi. Ipak, ni među njima Trampove pretnje nisu dočekane s odobravanjem. Upravo je blok Merkosur reagovao da zaštiti svoju suspendovanu članicu, a u tome je najglasniji bio Pedro Pablo Kučinski, peruanski predsednik - inače američki saveznik i jedan od Madurovih najvećih kritičara - koji je izjavio da je Trampova pretnja protivna principima UN. Meksiko i Kolumbija podržali su ga sličnim saopštenjima. Venecuela je zaista na ivici građanskog rata. Demonstracije traju od aprila, do sada je u sukobima sa vladinim snagama poginulo najmanje 125 ljudi, stotine su povređene, hiljade napustile zemlju, ali američku intervenciju niko ne želi, jer je jasno da bi se u slučaju eskalacije sukob lako prelio preko venecuelanskih granica. Što se tiče samih građana, tu je situacija nešto komplikovanija. „Gladni smo“, piše na zidovima Karakasa, ali opozicija, bez obzira na sve, nije dovoljno jaka da pridobije ubedljivu većinu. Ona je isplivala kao snaga koja želi da povrati pozicije u situaciji kada se zemlja ekonomski raspada, ali nije izvesno da može da dobije i glasove onih koji, istina, ne žele Madura, ali ni povratak na ono što je pre 18 godina socijalistička vlada zbrisala sa političke scene. Sećanje na Uga Čavesa, koji je na vlast došao uz optimističke prognoze da će zemlju potpuno oporaviti, uspostaviti socijalnu pravdu i jednakost i napraviti zajednički socijalistički front sa Bolivijom, Ekvadorom, Kolumbijom i Panamom, još je jako. Čavesov „socijalizam 21. veka“ jeste u ovo stoleće ušao na velika vrata. Tada je sve obećavalo. U Brazilu su na vlast došli Luis Inasio Lula da Silva i njegova Radnička partija Brazila, koji je uveo programe protiv iskorenjivanja gladi, smanjio siromaštvo i koga je na kraju drugog mandata američki Tajm proglasio za najuticajnijeg lidera sveta. U Boliviji su Evo Morales i njegov Pokret za socijalizam držali vlast tokom dva predsednička mandata. U Ekvadoru je Rafael Korea, „hrišćanski levičar“, takođe pokrenuo socijalne programe, uveo reforme u naftnu industriju i priključio se Čavesovoj Bolivarovoj alijansi. U Urugvaju je Hose Muhika, čuveni „najsiromašniji predsednik na svetu“, pokazao kako se ipak može vladati a ne podleći korupciji. Venecuela je pritom bila najuspešnija, najbrže se razvijala, postala bolje mesto za život za milione onih koji su dobili pristup zdravstvu, obrazovanju, socijalnim programima; u jednom trenutku je, prema procenama UN, bila treća na svetu po brzini rasta. Ali ispostavilo se da je vlada nemilice trošila, bez prevelikih planova i bez mere. Davalo se onoliko koliko je i gde bilo potrebno. Tim putem nastavio je i Maduro koji, osim činjenice da ga je za naslednika izabrao lično Čaves, nije imao mnogo toga da ponudi. Kada je pala cena nafte, tog osnovnog izvora zarade (nafta čini 96 odsto venecuelanskog izvoza), počeo je raspad. Madurova vlada nije imala odgovor na krizu, tako su, dok je prošle godine inflacija rasla i već dostigla 700 odsto, povećane minimalne zarade i to za 20 odsto, pa krajem godine za još 30 odsto. Cena nafte opala je i nastavila je da opada i na videlo je izašlo sve što je do tada novac mogao da pokrije. Ekonomija, koja je mnoge izvukla iz bede i pružila im šansu za bolji život, nije bila održiva. Osim toga, korupcija je pojela veliki deo novca, ispraznila kasu i ruinirala državu. Prošle godine ispostavilo se da je 70 milijardi dolara nestalo iz javnih institucija, od čega 11 milijardi iz nacionalne naftne kompanije PDVSA. Odgovor na pitanje koje su oni postavljali kada su dolazili na vlast - „Gde je novac?“ - sada je pred ovom vladom. Ogrezli u korupciju, oslonjeni samo na naftu, bez ozbiljnijih planova za slučaj poremećaja na tržištu, bez odstupnice, politički lideri našli su se pred zadatkom koji ne mogu da reše. Vašington, koji je s nervozom posmatrao uspon socijalističkih sistema u Latinskoj Americi, ali je istovremeno ostao najveći kupac venecuelanske nafte - od koga ova zemlja inkasira oko deset milijardi dolara godišnje - sada je rešen da pomogne opoziciji i sruši Madura. Pitanje je, međutim, šta bi takav scenario doneo Venecueli, a i celom regionu. Kolumbija, recimo, ima više nego dovoljno razloga za brigu. Vlada u Bogoti je potpisala istorijski sporazum sa Revolucionarnom armijom Kolumbije (FARC) o razoružavanju, zauzvrat bivši gerilci treba da se uključe u civilni život uz mnoštvo ustupaka. Ali sve je to i dalje neizvesno. A ostale su i druge gerilske grupe, poput Nacionalne oslobodilačke armije (ELP), za koje je svaka kriza poput ove u Venecueli idealna za regrutovanje novih članova iz pograničnih područja. Kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos posetio je Kubu, najpouzdanijeg Madurovog saveznika, u pokušaju da se pronađe način za smirivanje sukoba i dogovor vlasti sa venecuelanskom opozicijom, ali nije imao uspeha. On nije jedini koji strepi od događaja u Karakasu i njihovih mogućih posledica, ali Havana svakako nije mesto gde treba tražiti podršku za smenu socijalističkih lidera - naročito kada je alternativa povratak na ono što im je prethodilo. Sudbina Venecuele postala je tako najvažnije pitanje za ceo region. Zato kada Maduro poruči Trampu da, „ako nasilne snage pune mržnje unište Venecuelu, Sredozemno more neće biti ništa u poređenju s Karipskim morem - sa hiljadama, čak milionima Venecuelanaca koji će se uputiti ka SAD“, a njegov sin i imenjak Nikolas da Amerika može da očekuje uzvratni udarac - „Osvojili bismo i Belu kuću“, izjavio je - to možda ne plaši previše Vašington, ali veoma plaši južnoameričke države.