Nove dimenzije umetnosti slobode

Na početku kuriozitet: samo jedan izvođač je u, inače prebukiranom rasporedu festivala, bio zamoljen da svira tri godine zaredom, odnosno čak pet od poslednjih sedam godina. U pitanju je Goran Bregović, za čiji je Orkestar za svadbe i sahrane uvek rezervisan glavni „slot“ na World Music bini – 21.30 nekog od dana vikenda, ovoga puta u subotu. Ako ste ikada bili na Sigetu, gde je Bregović omiljeni gost i često jedini predstavnik Srbije, ovaj podatak ne čudi. Uglavnom jedini koji uspeva da inače opuštenu atmosferu na bini posvećenoj etno-muzici raznih zemalja dovede do usijanja, takođe je i jedini muzičar za kojeg je izvesno da će napuniti prostor ispred ove bine i navesti multikulturalnu raju da maše, skače, pravi voziće i trči prema bini kad čuje trube. Uopšte, ushićenje ljudi sa svih strana sveta (festival je prošle godine imao posetioce iz 102 zemlje) dok Bregović sa osmehom prelazi iz Ederlezi u Kalašnjikov odličan je pokazatelj istinskih kvaliteta Sigeta, odnosno radosti i oduševljenog upijanja novih i različitih iskustava koje vam ovaj veličanstveni festival omogućava. Vratimo se nekoliko dana unazad. U sredu, 9. avgusta, Obudai ostrvo, locirano svega pet stanica nadzemnim metroom od centra Budimpešte, jubilarni 25. put otvorilo je vrata za predviđenih 500.000 posetilaca iz preko 100 zemalja. Ovakav jubilej i impresivne brojke došle su kao proizvod jedinstvene vizije osnivača Karolja Gerendaja, čoveka koji je od malog studentskog festivala nastalog 1993. uspeo da načini sopstvenu verziju stvarnosti i sedmodnevni, potpuni beg od dnevnih briga u više od 1.500 kulturnih i zabavnih sadržaja raštrkanih na preko 108 hektara pošumljenog ostrva na Dunavu. Svašta je Siget „preživeo“ da bi postao kulturni gigant kakav je danas; primera radi, 1994. su nastupali muzičari sa originalnog Vudstoka, a mladi festival koji su organizovali studenti i ljubitelji muzike u slobodno vreme četiri godine nije mogao da nadoknadi gubitke. Od 1996. do 2001. je glavni sponzor bio Pepsi, uz koji Siget počinje da raste i privlači izvođače kao što su Dejvid Bouvi, Igi Pop, Oasis, Faithless, Foo Fighters… Događaj se od 2002. osamostaljuje i počinje eksponencijalno da raste, a otprilike 2006. poprima osobine nesvakidašnjeg kulturnog dešavanja koje i danas ima: uspostavljaju se bine za operu, džez i bluz i kreće diverzifikacija nemuzičkih programa. Ove godine su brojke jubileja impozantnije nego inače – budžet od 22 miliona dolara, uz više od 1.500 muzičkih i drugih kulturnih programa raspoređenih na 50 bina i posebnih prostora. Ko se ikada obreo na Sigetu, ili makar poznaje nekoga ko je bio, dobro zna da se broj i kvalitet senzornih iskustava tokom tih sedam dana ne mogu lako prepričati. Previše je sadržaja, ideja i mogućnosti nakrcano u ovu jedinstvenu feštu. Zapravo, već deceniju unazad je izvesno da nijedno kulturno dešavanje na planeti ne nudi ovoliko programa za zabavu i edukaciju. Kada pređete preko mosta ukrašenog platnima na kojima piše „dobro došli“ na raznim jezicima i zakoračite u jednu drugačiju, veseliju stvarnost, makar i privremeno, impozantna glavna bina ispred koje staje blizu 60.000 ljudi, šatra A38 rezervisana za alternativnu i rok muziku, nekoliko bina za izvođače elektronske muzike i World Music bina na koju Bregović ima tapiju, samo su početak onoga što ćete imati priliku da spoznate i iskusite. Operski pevači i ulični svirači, pantomimičari, „muzejska četvrt“, više od 60 umetničkih instalacija, akrobate, cirkusanti, šatori za jogu, turnire u šahu, pikadu, pokeru i društvenim igrama, bioskop na otvorenom, šator za stendap komediju, prostor za predavanja nevladinih organizacija, radionice za inkluziju ljudi sa invaliditetom i LGBT osoba, velika plaža na Dunavu sa odbojkom na pesku, Hungarikum šatra u okviru koje se predstavlja mađarska kultura kroz vekove, prostor sa kacigama za virtualnu realnost, šator za venčanja, sve ovo, i mnogo više od nabrojanog, čini Siget jedinstvenim, skoro neopisivim iskustvom. Nije ni čudo što desetina hiljada kampera koji postavljaju šatore po čitavom ostrvu uglavnom ne izlaze nazad u „stvarni svet“ tokom čitave nedelje. Sve je to samo dobar biznis, neko bi rekao. Zapravo, istina je daleko od toga. Siget Kulturni menadžment, sa oko 60 zaposlenih koji rade na organizaciji festivala tokom čitave godine, praktično nikada nije ostvario profit veći od par stotina hiljada američkih dolara. Samo 2008. su uspeli da zarade pola miliona, dok su, recimo, 2011. bili na nuli. Do danas profit nikada nije bio veći od nekih tri, četiri odsto uloženog i kada Gerendaj odlučno kaže da njegovoj organizaciji zarada nije bitna, teško je ne poverovati mu. Koliko god slogan „umetnost slobode“ zvučao kao banalno opšte mesto, u slučaju ovog dešavanja poprima novu dimenziju i odiše iskrenošću i najboljim namerama. Ipak, uz svu dobru volju za edukacijom mladih i unikatnom pristupu organizaciji, muzika ostaje primarni razlog mnogih za dolazak na ostrvo. Primetno je da je u proteklih pet godina festival na glavnu binu počeo da dovodi sve više di-džejeva i pop zvezda, neki bi rekli nauštrb rok izvođača, ali ovo treba pripisati nuždi i smeni generacija, odnosno metodi privlačenja novih, mladih posetilaca i pospešivanju prodaje karata. Tako su ove godine kao glavni izvođači došli Pink, Viz Kalifa, Kasabijan, Maklemor & Rajan Luis, The Chainsmokers, Major Lazer i Dimitri Vegas. Prvog, odnosno nultog dana festivala, glavno dešavanje je bilo „useljenje“ mnogobrojnih kampera koji su se otimali za mesta što dalja od gužve i buke, ali i nastup američke pop dive Pink. Ališa Mur, kako joj je ime, oduševila je blizu 50.000 prisutnih svojim dobrim glasom i ležernošću atipičnom za poznate pop pevačice. Uvek zabavna i provokativna, povrh tuceta hitova iz 15 godina duge mejnstrim karijere, Amerikanka je u pratnji DŽastina Derika na akustičnoj gitari isporučila i fenomenalne obrade Me and Bobby McGee Krisa Kristofersona i Babe I’m Gonna Leave You DŽoan Baez. Drugi i treći dan obeležila je nekarakteristično slaba poseta i možda i najmanji broj posetilaca pred glavnom binom u skorijoj istoriji festivala. U četvrtak je mladi Britanac Tom Odel „unapređen“ od svog nastupa pod A38 šatrom na termin na glavnoj bini, ispred koje su se rojile oduševljene tinejdžerke. Iako mu muzika spada u domen pevljivog popa, umešnost sviranja ovog džez pijaniste i mladalačka energija kojom odišu njegove numere o ljubavnim jadima „zagrejali“ su publiku za jedan malo žešći rok nastup, odnosno Bifi Klajro. Žestoka škotska trojka koja se publici već predstavila 2013. godine okupila je oko 15.000 obožavatelja i pružila još jednu savršeno produciranu svirku, dok je zvezda večeri, reper Viz Kalifa, ozbiljno podbacio. Iako je okupio najveću masu, Amerikanac je na binu izašao u pratnji di-džeja koji je puštao matrice, a sam je uglavnom mahao rukama otprilike u ritmu bitova i tu i tamo mumlao rime. Na kraju večeri je najveći utisak bilo prisustvo Eštona Kučera i Mile Kunis u publici. Petak je takođe obeležila izuzetno slaba posećenost, makar nastupa na glavnoj bini. Švedski pop-rok sastav Mando Dijao oduševio je oko 5.000 najupornijih, koji su se ispred glavne bine sjatili uprkos vrućini. Žurka se nastavila uz englesku elektro četvorku Rudimental, inače autore nekolicine najvećih radijskih hitova proteklih godina. Iako je masa počela da se skuplja uz njihove agresivne, ali pevljive matrice, praktično svi su se „razbežali“ kada se pojavila jedna od zvezda večeri, ikona rok, bluz i folk scene, Pi DŽej Harvi. Iako je Harvi pružila genijalan nastup, prošaran fantastičnim izvedbama devetorice pratećih muzičara, među njima saksofoniste i violiniste, u publici je bilo svega nekoliko hiljada ljudi, nezapamćeno mali broj kada su u pitanju glavni izvođači. Uprkos svemu, ostrvo je sve vreme vrvelo od ljudi, te se stiče utisak da nije opala sama poseta, već da je vikend na Sigetu danas ipak rezervisan za pop muzičare koje možete čuti svakodnevno na radiju i da omladina koja dolazi da bi se provodila uz „najveću žurku na otvorenom“ ipak ne želi da petkom uveče sluša alternativnu muziku. Situaciju su donekle izvukli fantastični Kasabian, rado viđeni gosti. Energična ekipa iz Lestera koja se raspitivala za učinak svog lokalnog fudbalskog tima (to veče su izgubili 4:3 od Arsenala) još jednom je pokazala zašto su među najboljim festivalskim bendovima današnjice. Tokom čitavih sat i po držali su publiku u transu; pevač Tom Mijan i gitarista Serđo Picorno stalno su se smejali, razgovarali sa prisutnima i svaku pesmu izvodili kao da je najveći pop hit koji ste ikada čuli. Tek u subotu se ostrvo ponovo napunilo do tačke zakrčenja, a najpopularniji beli reper današnjice, Maklemor, priredio je vrhunsku zabavu i pregršt društveno odgovornih tekstova. Simpatični Amerikanac je tokom čitave večeri prozivao Donalda Trampa i govorio o nužnosti ljubavi, prihvatanja i mira – standardna priča za mnoge muzičare na festivalima, a i što da ne, nije da nam je kolektivno stanje duha besprekorno.