Radost važnija od stotinki

Vreme je neprivatnosti i nezamislivo je da svetski popularan sportista poput Juseina Bolta sakrije važan komad života, ali trkaču uspeva da sakrije čak i identitet. NJegovo pravo ime je Manuel Fransisko dos Santos, od milja Garinča. Jedna noga mu je kraća od druge, zovu ga „Radost ljudi“, i bez obzira na to što se na terenu ponaša detinjasto, protivnici mnogo bolje znaju kako mu izgledaju leđa nego lice. To ne može da bude slučajnost; u najmanju ruku je metempsihoza. Put čoveka u koga se uselila duša najvećeg brazilskog fudbalera svih vremena morao je da bude krivudav kao Garinčini driblinzi. Klinca iz Šervud Kontenta – crkva, škola, pošta, dom zdravlja i oronule kuće iz 19. veka, to je Šervud Kontent – roditelji vode kod lekara jer ne može da miruje. „Nešto sigurno nije u redu sa mojim detetom“, kaže DŽenifer Bolt. „Ma ne, samo je hiperaktivan“, odvraća doktor. Aktivnog i na terenima za kriket i fudbal, Juseina Bolta tek u srednjoj školi nagovaraju da se posveti atletici, i još dugo hvata krivine. Pablo Meknil, jedan od njegovih prvih trenera, srednjoškolca mora da juri po gradu, jer mu je draže da juri za suknjama nego po tartanu. U šesnaestoj, Bolt sa kvalifikacione trke za važno karipsko atletsko takmičenje beži sakrivši se u nekakav kombi. Ali u istoj godini postaje svetski juniorski prvak, najmlađi svih vremena. Pre finalne trke toliko je nervozan da levu patiku navlači na desno stopalo i obrnuto, što je nekakva metaforična izjava njegove naopakosti, i pređašnje i potonje. Seli se u Kingston, u glavni grad, i uživa u košarci, brzoj hrani i noćnim klubovima. Dobro, i trenira; dovoljno da obori svetski rekord na sto metara u NJujorku, maja 2008, trčeći tu disciplinu tek peti put u seniorskoj karijeri. Šta je presudno za nečuvene uspehe, koji ubrzo stižu? Mogli bi da budu pileći kroketi. Tokom Olimpijskih igara u Pekingu 2008. Bolt ih jede stotinjak dnevno, uz pomfrit. Pileći kroketi i ona brazilska duša u njegovom telu, koja mu šapuće da nagovori trenera da ga pusti da se i u Pekingu okuša na sto metara, iako se tom disciplinom bavi tek godinu dana. I gle’ sada Garinču – hajde što je opet oborio svetski rekord, i osvojio zlato, to se radilo i pre njega, radiće se i posle, ali Bolt počinje da slavi petnaest metara pre cilja, udara se pesnicama u grudi, i izvesno dodaje svom vremenu još koju stotinku. Takav ispad ljudskosti, da čoveku radost bude važnija od stotinke, to je nedopustivo u savremenom sportu, i Žak Rog, predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, optužuje ga za nepoštovanje protivnika. Bolt je zabrinut, pita se da li je preterao, ali ga rivali uveravaju da bi se i oni tako ponašali da su pobedili. Momci bi se tako ponašali, u kondicionalu, ali Bolt se tako ponaša u prezentu, i počinje da spasava svetsku atletiku, naizgled nepovratno kompromitovanu trkama dopingovanih robota. Obara svetski rekord i u „svojoj“ disciplini, na dvesta metara, a treće zlato osvaja u štafeti. Sledeće godine, na Svetskom prvenstvu u Berlinu, ruši sam sebe i na sto i na dvesta metara, iako mu opet zameraju da je mogao da bude i brži da je bio ozbiljniji. „Gledao sam sportske zvezde i njihove fasade. Pokušavaju da žive na određen način jer ih mediji teraju. Tako većina poludi, počne da se drogira i slično – zbog stresa. Puše travu ili uzimaju kokain ili šta god. Neću da budem takav. Neki su ljudi oduvek želeli da prestanem da se provodim, ali u tome uživam“. Ne uskraćujući sebi uživanja – paparaci ga stoga obožavaju – Bolt osvaja trostruko olimpijsko zlato i u Londonu i u Riju, 2012. i 2016. Trostruko je zlatan i na svetskim prvenstvima u Južnoj Koreji, Rusiji i Kini, 2011, 2013. i 2015. Posle Rija ga pitaju zašto se ne povuče sada, na vrhuncu, jer mu je već trideseta. Mora još da raduje navijače, kaže. Garinčin nadimak bio je „Radost ljudi“. A na Svetskom prvenstvu u Londonu 2017. mora da nastupi jer ima još nešto da otkrije o sebi. Vreme je neprivatnosti i nezamislivo je da svetski popularan sportista poput Juseina Bolta sakrije važan komad života, ali trkaču uspeva da do poslednje trke u karijeri sakrije čak i identitet. NJegovo pravo ime je Zinedin Zidan, nadimak Zizu. Zi-zu, kao cik-cak, jer Jusein Bolt može da trči i tako, opet je nepobediv. I onaj prvi Zizu bio je nepobediv, i imao je priliku da se povuče kao takav. Na svojoj poslednjoj utakmici, u finalu Svetskog prvenstva 2006, Zinedin Zidan je dao gol. Potom je udario jednog „bastarda“, koji ne zaslužuje da mu se pomene ime. Bastardo je Zinedinu Zidanu opsovao sestru. Bastardo je nastavio utakmicu, Zidan je dobio crveni karton. Takav ispad ljudskosti, da čoveku sestra bude važnija od trofeja svetskog prvaka, to je nedopustivo u savremenom sportu. Nijedan Zizu, dakle, nije nepobediv. Zidanov „pad“ u poslednjoj utakmici karijere bio je „etički“, Boltov je fizički, ali su iznad toga – ljudski. Jer ljudi padaju. I ko u tim padovima vidi samo tragediju – ili, još gore, sramotu – možda može da izgradi karijeru u Međunarodnom olimpijskom komitetu, ali sport sigurno ne shvata. Jer on nema nikakvu vrednost ako u njemu ne može da padne i Jusein Bolt, čovek i radost ljudi, najveći sprinter svih vremena.