Mentalno zdravlje je najskuplja srpska reč

Prošle nedelje je otvorio Raške duhovne svečanosti i još jednom su ljudi stajali u sali da bi slušali njegovu reč. Govorio je svoje poeme i pesme, uglavnom nove, ali i poneku staru koje publika tako dobro zna. Svi su se tiskali da mu priđu, da dobiju autogram, da se slikaju sa njim. A on, dobro raspoložen, u besprekornom lister odelu, ne posustaje. Kažemo mu o čemu bismo da razgovaramo, a on odmah saopštava: „Sve su te teme odavno preglibane i obalavljene. Tako da bih odgovore najradije crtao. Crteže bi čitaoci bolje čuli i lakše razumeli. Karikaturom ili bilo kakvom žvrljotinom bismo sve rekli kraće i jasnije, ne smarajući nikoga.“ Ne upuštamo se u crtanje već pitamo. Tvorac misli da je Kosovo najskuplja srpska reč, na naše pitanje šta bi rekao predsedniku Aleksandru Vučiću kada bi ga kojim čudom pozvao na unutrašnji dijalog o Kosovu, odgovara: „Ta debata je završena pre nego što je i počela. Kad neko odlučuje o pravu na život bilo kog deteta - i pred milionima svedoka mu oduzme hleb - s njim se nema o čemu razgovarati. Retki su primeri da se najveći položaj u državi koristi za obračun sa jednom ženom. A još ređi da se izazivaju na megdan novinari, glumci, pevači, pisci, muzičari, da se vidi ko je jači. On sa vojskom,tajnom i javnom policijom, ili oni bez igde ičeg i ikog. Uostalom, unutrašnji dijalog ne postoji. Kao ni spoljašnji monolog.“ Ako je po nekim anketama sudbina Kosova tek posle 10. mesta prioriteta građana Srbije, šta bi sada mogla da bude najskuplja srpska reč? Mentalno zdravlje. Hoćemo li se konačno odreći mita o Kosovu? Jasno vam je šta svet traži od Srba kad je o Kosovu reč? Nema naroda bez mitova. Oni koji se lako odriču tuđih mitova od nas traže da se odreknemo svojih ne bismo li i u tom pogledu postali nebivali slučaj na svetu. S druge strane ima istine i u onome u šta nas uveravaju svakog dana da niko od nas ništa i ne traži. Profesionalci rade svoj posao za velike pare. Došli su da unaprede život u nekoj rupi i svaki čas zaviruju u priručnik Okupacija u sto lekcija, štikliraju tačku po tačku proveravajući da li su obavili sve za šta su plaćeni. Svejedno im je čije je Kosovo i uz dobru i prijatnu večeru ne bi imali ništa protiv i da nam ga daju. Makar usmeno. Osećate li da je vlast počela da žuri sa Kosovom? Ne razumem otkud i čemu žurba. Bog nije ništa nije rekao o vremenu i nikoga uslovljavao rokovima. Kao da su sva druga pitanja rešena pa je i nama i svetu jedino preostalo pitanje Kosova. Ajde da za ovu priliku, uz Kosovo, nabrojimo još sedam sličnih i to samo na slovo na slovo K: Korzika, Katalonija, Kipar, Kvebek, Krim, Kurilska ostrva, Koreja… Verujete da bi se ta žurba mogla zaustaviti? Bio bi veliki uspeh kad Srbe ne bi tretirali mimo sveta i tražili od njih ono što se ne traži ni od jednog drugog naroda. A to znači da Kosovo ne bude ni izuzetak ni unikum, ni presedan koji se više neće primenjivati ni na koga. Kako priznanje Kosova može biti uslov za prijem Srbije u EU kad su u EU nekolike države koje ga ne priznaju. Hoće li njih isterati iz istog razloga zbog kojeg Srbiju neće da prime. Da Jevreji pre dve hiljade godina nisu rekli „dogodine u Jerusalimu“ ne bi Jerusalima videli ni posle dve hiljade godina. Ili po onoj narodnoj – ko na gladnu godinu pojede ono što se ne jede, ješće to i na situ. Govorili ste da je Srbija u svojoj novijoj istoriji imala premijera, a nije imala predsednika države. Danas je obrnuto? To je već tako dugo nebitno da ne menja ništa na stvari. Neka čitaoci sami odaberu datum kad je to počelo. Narod je poodavno slegnuo ramenima. Na delu je novi jednopartijski pluralizam. Jedna stranka sa što više imena. Vremenom, bezmalo sva ta srpska postkomunistička demokratska građevina sve više liči na svinjac od tikava. Rotiraju se dok se svi nafatiraju koliko stignu za svojih pet minuta. Ko je sledeći, nema veze s narodom, a kamoli sa mojim životom. Nikom ozbiljnom tu nije mesto. Zato su se svi koji su mogli od toga odmakli koliko su god mogli. Ako svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, važi li to i za opoziciju? Da li smo zaslužili ovakvu opoziciju? Ne postoji ni vlast ni opozicija koja može stati na put gigantskoj sili otuđenja koja je zahvatila celu planetu. Svi joj duvamo pod krila, dajemo svoj doprinos i radoznalo čekamo kraj. Kad bismo na neku lomaču naložili sve telefone, kompjutere i ostale rekvizite iz iste familije možda bismo saznali šta o nečemu stvarno mislimo. I posle dužeg vremena došli do sebe. Nije isključeno da bismo s vrha te deponije videli gde smo se obreli i krenuli iz početka. A možda bismo primetili i nekog pored sebe. Ali samoća uz internet svima prija. I još uvek se svi radije odlučuju za fotelje, Instagram, Fejsbuk ili bilo šta drugo, samo da ne budemo ljudi. Kao uvereni monarhista i član Krunskog saveta, godinama ponavljate da Srbiji i ne treba predsednik već kralj. Nismo li danas blizu ostvarenja vaše želje? Najveća mana našem kralju je što je pravi. Druga mu i ne treba. Da je lažni sve bi bilo beskrajno zanimljivije, simpatičnije i razumljivije. Ali ako je kralj pravi, sve bi moralo biti pravo i svako na svom mestu, a to je nerealan poduhvat. Ako lažnom padne na pamet da bude kralj, svi njegovi ljuti republikanci će preko noći postati vatreni monarhisti. Pre više od godinu dana ste kazali da je Vučić bolji glumac nego što ste pretpostavljali. Blizu Oskara? Šta će mu Oskar pored Sterijinog pozorja. Vlast kaže da u Srbiji ne radi samo onaj ko to ne želi. Da li smo zaista kolektivno lenj narod? Ko nas je učio da budemo vredni. Otkad nas je Vođa i Učitelj ostavio nemamo snage da živimo drukčije nego onako kako nas je on vaspitao i odgajio. Čekamo da nam promene pelene, ogorčeni što tako dugo čekamo tuđu ruku da nas mije. Ko je željan ljubavi nema motiva ni za kakav rad. Ko vas od političara najmanje nervira? Jedan koji je doveden s vrha neke stranke da cepa karte na ulazu u bazen. Pred njim je blistava karijera. Mnogo mi je simpatičan, iako bih već mogao da budem ljubomoran na sve što ga čeka. Još ne znamo ništa o fantomima koji su srušili objekte u Savamali. Verujete li da su svi koji insistiraju na odgovoru ko je naručio rušenje, zapravo plaćenici stranih službi? Savamala je simbol. Zbirno ime za sva ona pitanja koja ne postavljamo i sve one mrakove sa podugačkog spiska, o kojima pojma nemamo. To je naša stravična podzemna Savamala kakve više nema nigde u Evropi. A ova o kojoj je reč, sve sa svojim fantomima je sitna stavka, a njeni fantomi mala deca u odnosu na fantomčine koje još uvek ne spominjemo. Tešimo se ovom malom Savamalom kojom prikrivamo da nemamo pameti ni energije da postavimo prava pitanja a kamoli da se kako god znamo iz krvi, mraka i laži konačno iskobeljamo. Prošetate li ponekad pored Save da vidite kako umesto straćara niče Beograd na vodi? I kad šetam, više me privlače oblaci. To će vam potvrditi džeparoši na Dorćolu, koji se mojim šetnjama po oblacima najviše raduju. Veliki deo Srbije je slavio pobedu Trampa. Šta danas mislite o američkom predsedniku, o njegovoj nameri da sve probleme rešava silom. Šta kad naiđe na sličnog sebi, poput Kim DŽong Una? I Tramp je sitan pesak u odnosu na ono što svi znamo da stoji iznad nas. Umesto da mašu kutlačama Trampom se najviše bave domaćice u krizi srednjih godina. Svi imaju svoga Trampa, svoju Šarenu lažu i svoje Strašilo. Ali i u njihovoj pojavi ima nešto ohrabrujuće. Naime, da se dalje nema kud i da se njihovoj eri bliži kraj. I da ćemo se, hteli ne hteli, kad tad vratiti na mesto na kojem smo s puta davno skrenuli. U detinjstvu smo čekali kad će nešto pući i najviše se radovali kad nešto pukne. Pravili smo pucaljke (žica, ekser s municijom od glava šibice) i odmah pucali. I Kim DŽong Un čim napravi pucu trči da puca i šenluči. Skupa sa svojim vojskovođama pucanjem rasteruje strah, veseli se i raduje kao dete. Rizikuje i ulaže sve nade na kartu atomske bombe. S druge strane države koje imaju A bombi kao drva, ne mogu da se načude kad još neko hoće da im se pridruži i domogne istog pribora za ubijanje. Najviše vole da prebijaju i sravnjuju sa zemljom goloruke i golotrbe. A čim nanjuše da neko nešto petlja oko atoma i ima čime da se brani – predlažu kompromis i prijateljske razgovore. Još nema obećanih migova iz Rusije? Zašto, ako je Putinova ljubav prema nama iskrenija od naše prema njemu? Dovoljan nam je onaj mig od iskona i pre Putina. Mig Puškina, Dostojevskog, Lava Tolstoja… To nije muzika za zapadne uši? Posle propasti komunizma verovao sam da će zapadni svet jedva dočekati i najviše se obradovati slobodnoj i demokratskoj Rusiji. A sad se čini da više mrze oslobođenu Rusiju nego što su mrzeli sovjetsku satrapiju. Najvećoj državi na svetu nude da izabere šta više voli - da im bude rob ili neprijatelj. A o prijateljskoj saradnji i ravnopravnosti ne može biti govora. I čini se da svi Puškini, Tolstoji, Dostojevski, Gogolji, Čehovi, LJermontovi, Bunjini i Turgenjevi, Nabokovi i Pasternaci, Majakovski i Jesenjini, Ahmatove i Cvetajeve, Čajkovski, Stravinski i Stanislavski, Rahmanjinovi i Musorgski, Mendeljejevi i Brodski, Solženjicini i Tarkovski ne bi predstavljali ništa i ne bi ih zaustavili od novih pohoda na istok, da i Rusija za zimnicu nije spremila drvljanike tojaga s atomskim glavama, koje mogu dokučiti svaku tačku na zemlji. Lidere opozicije današnja vlast naziva kriminalcima, lupežima, plaćenicima pa i ubicama. Šta to govori o demokratiji u Srbiji? Otkad je biti kriminalac, plaćenik i ubica nešto negativno. Zar to nije ono čemu svi težimo, makar to nikad ne priznali. Kako se u našoj sredini drukčije može doći do para, slave i harizme. Šta vam je najteže da poverujete kada čitate novine, gledate televiziju, kad gledate oko sebe? Da napomenem. Hteo bih da budem mlad, visok i tanak. I kad god to zaboravim odgovarajući na vaša pitanja, molim vas da me opomenete. A sad da odgovorim na ono što ste me pitali. Najteže mi je da poverujem da još ima nekoga ko prati novine i televiziju i veruje da će tu nešto naći. I da nisam jedini, već da u isto vreme to čine i milioni drugih, pametnijih od mene. Mora da smo daleko dogurali kad sa svih ekrana svaki dan možemo čuti da je to što čujemo najveći uspeh u istoriji Srbije. Koliko se danas osećate odgovornim kao član SANU da se izjasnite povodom aktuelnih događaja? Šta danas znači stav SANU o Kosovu, na primer? Kolega s kojim prijateljujem rekao mi je da se oseti akademikom jedino dok otvara teška ulazna vrata Akademije. Akademija je skup pojedinaca koji se ne takmiče, a negujući međusobno poštovanje ponešto prećute i zadrže za sebe. A što se tiče Kosova i Akademije, podsetiću na jedan primer iz istorije. Sovjetske vlasti su za vreme rata zatražile od Ruske crkve da ustupi zlatne utvari za koje će vlasti kupiti oružje Crvenoj armiji. Crkva je zahtev odbila, a patrijarh Tihon je uhapšen. Na pitanje sudije da li to znači da crkva nema poverenja u sovjetsku vlast, odgovorio je: Znači! A na potpitanje misli li da sovjetske vlasti za crkvene utvari ne bi ni kupile oružje, odgovorio je: Mislim! I dodao da Ruska crkva nema pretpostavljenih i niko joj ne može naređivati šta da čini. Ako nađe za shodno da svoje relikvije ustupi, ona će to sama odlučiti i učiniti, bez tuđih zapovesti. Predsednik Srbije je neprijatelje svog lika i dela našao i u Kulturnom dnevniku. Da li vas to podseća na Brozov obračun sa Brankom Ćopićem? Kakva je razlika između ta dva poteza dvojice vladara? Kulturni dnevnik zaista štrči među Farmama i Parovima, kao što je Ćopićeva Jeretička priča bola oči među horovima pojaca uslužnih rima. Briga nekog za kulturu, a pogotovu za one koji bi hteli da žive za kulturu i od kulture. Kultura je previše udaljena od svega čemu težimo. A težimo da budemo Zapad i čeznemo za kulturom. To dvoje odavno ne idu zajedno. I kad ovde ne ostane ništa od kulture i stignemo tamo gde smo se uputili, kasnićemo za svetom koji je to davno obavio i skinuo s dnevnog reda. Kako biste danas opisali strah intelektualaca u odnosu na njihov strah u vreme Broza, Miloševića? Nije reč o strahu koliko o nesposobnosti da se prilagode različitim dijagnozama vladara. Pretpostavljam da bi mnogi iskreno želeli da ugode Gospodaru, ali ne znaju kojim perom da ga glade, kad to ne zna ni on sam. Čega se, koga se vi danas bojite? Bilo bi logično da se sve više bojim, ali reagujem nelogično i sve češće mi se smeška brk. Ono između redova je uvek realnije i trajnije od svega što izbija na površinu. Nedavno ste mi kazali da se ozbiljno bojite za jezik? Pretpostavljam da Gutenberg i komp. nije ni u snu snio da će se oružja kojim je naoružavao znanje, pamet i pismenost – dokopati neznanje, glupost i nepismenost. Proneverene su i slika i reč. I izneverena prava značenja. Ne verujem da je neko pre nas izgovorio božanstvena pita, kolosalna sarma, neverovatna musaka, bravurozna čorba, fantastičan kačamak. Eto šta dočekaše najkrupnije reči, na koje grane spade jezik i razum. Kao da više nema ni ljudi ni vrednosti kojima su se ti atributi nadali, ali ima čorbi i lepinja. Da ne spominjemo veće apsurde. Više znamo o đumbiru i krastavcu nego o Platonu i Ajnštajnu. Nekoliko generacija već nije čulo za Šekspira. Glupost igra važnu ulogu u povezivanju ljudi. Što bi ljudi mislili i lupali glavu kad imaju pametnijeg posla. S druge strane, ima nade da nas još jedino poplava gluposti može naterati da se vratimo sebi. Čemu danas služi maternji jezik? LJudima je potrebno da se otuđe i odmore od svog maternjeg jezika i svoje očevine. Iskreno rečeno, čemu danas služi maternji jezik sem da te na njemu neko raskomada. Daj koji bilo i kakav bilo, ali drugi. Dovoljan je koji bilo zajednički, opšti i ničiji. Da ti nijedna reč ne dodirne ni pigment i ne prodre dalje od površine. Sve, samo ne maternji. Samo da ništa ne pričamo na maternjem jeziku gde te u svakoj reči čeka postavljena busija, iz koje te neko može raniti ili pogoditi pravo u srce iz nevidljive puške. Nedavno je objavljeno da će Skupština u Užicu uskoro raspravljati o predlogu da se Titov spomenik vrati na trg sa kojeg je sklonjen? I to smo prozevali. Oksfordski lingvisti su posle Trampa i bregzita izabrali i proglasili reč postistina (posttruth) za reč godine. I objavili da je tu kovanicu još pre četvrt veka skovao i upotrebio Srbin Stiv Tešić. Umro je 1994, a najviše se pročuo kao dobitnik Oskara za scenario. Reč je označila početak ere kojoj je istina sporedna, a činjenice nebitne. Ako to ne bi bilo suviše prekombinovano dodao bih da možda nije slučajno što je tu reč smislio i prvi upotrebio Stiv Tešić, koji je iz Titovog Užica emigrirao u Ameriku, zemlju snova i istine, a tamo se uverio da njegovu istinu niko ne zarezuje, niti je od laži razlikuje. Bilo kako bilo Stiv Tešić je, proglašavajući kraj istine, bio dalekovidiji nego Fukujama proglašavajući kraj istorije. I zaslužio je da mu, pre nego Titu, u rodnom Užicu podignu spomenik. I na njemu uklešu reč koja je zauvek ušla u Oksfordski rečnik, a on u istoriju. Kad bi ono što ću reći razumeli kako želim, bez zadnjih namera i skrivenih pomisli, predložio bih da se Titov spomenik iz Užica odnese i postavi na Suvoboru, gde se on 1914. s puškom u ruci junački borio i zaradio orden za hrabrost. To bi bilo dalekosežno, superiorno rešenje, a takav gest, pametno obrazložen, pozdravio bi čitav svet i doneo Srbiji najrazličitija priznanja. I ne bi bio prvi put da se podiže spomenik neprijateljskom vojniku. Da ne govorim kakav bi to bio performans i koliki trijumf postmoderne, konceptualne umetnosti. Šta će biti sa nama sutra, prekosutra? Ne znamo šta je s nama bilo, ni pošto je bilo, kamoli da smo znali šta će biti. Velike projekte prepoznajemo tek pošto su ostvareni. Recimo, tek kad je ušla u NATO setili smo se da je NATO Crnu Goru i odvojio od Srbije da bi je pripojio sebi. Tako se Crnogorcima konačno ispunila želja da i oni nekoga bombarduju.