Petsto dana fantomske tišine

Ni skoro 500 dana (do tog jubileja od 24. avgusta fali još baksuznih 13 dana) nije bilo dovoljno da „nadležni organi“, u koje se toliko uzda aktuelna vlast, otkriju ko je usred Beograda i pod budnim okom uličnih kamera, provozao bagere, izmaltretirao građane i srušio deo grada. I za policiju i za Više javno tužilaštvo u Beogradu očigledno je bio nepremostiv problem da pogledaju te snimke i vide ko je na njima, čijoj firmi pripada teška mehanizacija i usput provere vlasnike mobilnih telefona koji su u noći rušenja locirani u Hercegovačkoj. Što se nepostupanja policije tiče, zadatak je bio još jednostavniji – mogli su samo da pročitaju nalaze zaštitnika građana, u njima je sve dokumentovano, pa čak i da se rušenje nije moglo obaviti bez naredbe iz samog vrha MUP-a. A valjda svi ti „nadležni organi“, koji su redovno primali platu i dobro čuvali svoja radna mesta tokom afere Savamala, znaju ko je na vrhu policije i kako se obavlja istraga koju bi svaki, čak i priučeni volonter, obavio za dva sata? Nešto se, ipak, dogodilo. Više javno tužilaštvo je posle nešto više od 15 meseci došlo do senzacionalnog otkrića da nije nadležno za taj slučaj i prosledilo ga Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu, jer je valjda uobičajeno da je za rušenje pravne države nadležna neka niža instanca. Mnogobrojni pravnici to su dočekali sa skepsom, pa i uverenjem da se ide na zastarevanje slučaja. Bivši sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević tvrdi da je „tužilaštvo pod kontrolom izvršne vlasti“ i da u Srbiji ima mnogo primera koji potvrđuju da „postupci u koje je umešana politika na kraju zastare“. Tim pre što se, kako objašnjava, sa prebacivanjem predmeta iz Višeg u niže tužilaštvo smanjuje i rok koji je potreban da slučaj zastari. Uprkos svemu tome stiče se utisak da je, ipak, učinjen pozitivni pomak. Iz potpuno autističnog tužilaštva, predmet je predat u ruke nekoga ko bar na njemu radi. I ko o tome dobrovoljno obaveštava javnost. Bez da novinari cvile za informacijama ili da se tužioci na njih brecaju kako „ne mogu da rade od pritisaka“, na sajtu Prvog osnovnog tužilaštva objavljeno je saopštenje u kom je navedeno šta je sve dodatno traženo od MUP-a, Direkcije policije i Uprave kriminalističke policije, kao i da će nakon prikupljenih obaveštenja obavestiti javnost o daljem radu. Da li će se to uklopiti u rok pre zastarevanja i da li ćemo imati sreću da se predmetom zbilja pozabave tužioci koji su i u ovakvoj državi i uz ovakvu vlast sačuvali nezavisnost i integritet, ostaje da vidimo. Ali, ono što se za sada sigurno zna je da postoje čak dva državna organa - bivši premijer Srbije i zaštitnik građana - koji su konstatovali da su u Savamali izvršena krivična dela, pa se situacija ipak nije pomerila sa mrtve tačke. I što je najgore, sada su još manje šanse da će se to desiti. Kako god to zvučalo i u šta god da se naknadno izrodilo, ne postoji sumnja da je aktuelni predsednik Srbije i SNS-a, u to vreme premijer, Aleksandar Vučić izjavio da su odgovornost i krivica na vrhu gradske vlasti, i da će „snositi i krivično-pravnu, prekršajnu i svaku drugu vrstu odgovornosti“. Zbog toga je sa građanima podelio i svoju tugu, jer sa mesta gradonačelnika, pre roka, „najdalje tokom ovog leta“ Siniša Mali mora da ode. Obrazloženje za to je bilo nejasno, kao i sva u kojima pokušava da okrivi sve druge za propuste svojih miljenika, ali nedvosmisleno – Mali zbog pritiska javnosti više ne može da obavlja svoj posao. Za Radomira Lazovića iz Inicijative Ne da(vi)mo Beograd to je paradoks. „Premijer prvo označava vrh gradske vlasti kao glavnog izvršioca zločina rušenja u Savamali, da bi se zatim godinu dana bavio zataškavanjem tog zločina, te da bi godinu dana kasnije došao do toga da mu je jako žao što Siniša Mali mora da ode“, ističe Lazović. Međutim, u drugom činu drame situacija se promenila, predsednik Srbije je prestao da bude tužan i odlučio je da još jednom ne ispuni datu reč. Nejasno je da li je Vučić shvatio da uz tako odan MUP i tužilaštvo ne mora da žrtvuje nikoga i ništa, ili je Mali izgradnjom muzičke fontane na Slaviji zaslužio amnestiju, ali je epilog u svakom slučaju da je izostala najavljena ostavka, ali i obećana „krivično-pravna i prekršajna odgovornost“. Umesto toga gradonačelnik veselo obaveštava Beograđane da će im pokloniti metro i to pravi pravcati metro, čija žila kucavica neće biti u sumnjivom „krugu dvojke“, već će prolaziti ispod tržnih centara i skupih stanova Beograda na vodi, izgrađenom posle rušenja pravne države u Savamali. Ali, nešto se valjda mora i žrtvovati radi veselja aktuelne vlasti. U toj igri je nekako izgubljen jedan organ vlasti koji je imao svest o tome da je rušenje u Samali krivično delo, ali je bar ostao drugi – zaštitnik građana. Ili nije ni on? Novi ombudsman Zoran Pašalić u međuvremenu je obavestio javnost o dve bitne činjenice: da je slučaj Savamala „pravno i faktički završen“ i da je „ispolitizovan“. Na pitanje NIN-a kako je za njega slučaj završen kada policija još uvek nije postupila po preporukama institucije na čijem je čelu, Pašalić odgovara da je zaštitnik građana okončao slučaj Savamala pre njegovog stupanja na ovu dužnost, i to u smislu da je sproveo postupak kontrole, utvrdio nepravilnosti u radu Ministarstva unutrašnjih poslova i dao preporuke za otklanjanje tih propusta. „Više puta se obraćao javnosti, ukazivao da nije dobio odgovore na postavljena pitanja, kao i da nije postupljeno po njegovim preporukama. Imao je još jednu mogućnost, a to je da traži razrešenje ministra unutrašnjih poslova. To nije učinjeno, a moglo se učiniti više od godinu dana pre mog stupanja na dužnost. Umesto toga predmet Savamala je arhiviran 9. februara ove godine“, ističe Pašalić za NIN. Prethodni zaštitnik građana mogao je, dakle, da traži smenu Nebojše Stefanovića, ali nema sumnje kako bi takav zahtev prošao da ga je izrekao Saša Janković. Tim pre što je taj isti Nebojša Stefanović bez pardona izjavljivao gde god je stigao da „neće da postupi po nalazima lažnog zaštitnika građana“, a ogromni resursi MUP-a su korišćeni za konferencije i saopštenja u kojima su državne sekretarke tog ministarstva kriminalizovale Sašu Jankovića, SNS je lamentirao nad svakim od tih saopštenja i dodavao bar dva puta nedeljno slična, a veći deo Vlade je sve to podržavao. U takvim uslovima bi bilo utopistički tražiti smenu ministra policije, ali sada nije, jer je na mestu zaštitnika građana čovek koji je lični izbor i SNS-a, i Vlade, pa i samog Stefanovića. Baš zato Pašalićev zahtev za smenu Stefanovića ne bi bio isti kao da je to zatražio Janković. I arhiviranje predmeta Savamala je puka formalnost - kada organ kome su izdate preporuke u roku od 60 dana ne postupi po njima predmet ide u arhiv, ali se na njemu i dalje radi. Na taj način je radila i kancelarija zaštitnika građana u periodu dok je na njenom čelu u funkciji v. d. zaštitnika bio Miloš Janković. Kada je ta kancelarija u okviru slučaja Savamala otpočela kontrolu katastra, Miloš Janković je u maju, dakle tri meseca nakon što je predmet „arhiviran“ za NIN rekao: „Ne ruši se pravni sistem time što neko ruši Savamalu, ali se ruši ako se ne istraži ono što se desilo. Navodi da je služba za katastar izvršila brisanje iz katastarske knjige dva zidana objekta u Hercegovačkoj, koja su postojala nakon noćnog rušenja, ukazuju i na problem umešanosti drugih organa u ovaj slučaj. Zaštitnik građana vodi postupak ovim povodom, a javnost će biti obaveštena da li je bilo nezakonitosti u radu katastarske službe“. Da je slučaj stvarno „pravno i faktički zatvoren“ bilo bi veoma teško pribavljati ovakvu vrstu podataka o njemu, ali se sada javlja bojazan hoćemo li imati najavljeni epilog ili je i to postalo deo „pravne i faktičke zatvorenosti“. Posebno imajući u vidu da je novi zaštitnik slučaj Savamale nazvao ispolitizovanim, a da su se pre njega tom floskulom služili samo Vučić i SNS. Floskulom, jer politizacija nije reći da krivac mora da odgovara, pa čak i ako je taj krivac pripadnik aktuelnog režima, a posebno ne kada organ vlasti zadužen da kontroliše postupanje državnih organa naiđe na nepravilnosti u njihovom radu. Međutim, imajući u vidu da politizacija po definiciji predstavlja prožimanje nekog problema ideologijom određene političke grupacije, postojala je i mogućnost da je neko novog zaštitnika pogrešno razumeo i da se njegova kritika odnosila na vlast. Zbog toga je NIN interesovalo da li je slučaj Savamala ispolitizovala vlast koja odbija da ga reši ili su to učinili građani, nevladine organizacije, opozicija, Evropska unija i novinari koji se ne mire sa činjenicom da pravna država može da bude suspendovana zarad nečijih interesa? „Svako prejudiciranje odluke bilo koje relevantne institucije predstavlja politizaciju, a to je ono sa čime smo se prethodnih meseci suočavali u slučaju Savamala. Nije posao zaštitnika građana, kao nezavisnog i kontrolnog organa, da meri težinu politizacije pojedinih slučajeva, još manje da ulazi u ideologije kojima su prožeti ili od kojih potiču, već da se nje kloni i da u njoj ne učestvuje“, kaže Pašalić. Naravno da nije na zaštitniku građana da se bavi politizacijom i da učestvuje u njoj, ali ju je pomenuo on i to na isti način na koji je pominje samo i jedino vlast. Na pitanje da li bi to trebalo da nas brine, Dobrica Veselinović iz Inicijative Ne da(vi)mo Beograd kaže da je u toku uspostavljanje kontrole nad preostalom institucijom, koja se bavila svojim poslom. „U nadležnosti zaštitnika nije samo arhiviranje slučaja već i da se bavi time da li su sprovedene njegove preporuke u kojima se traži da se otkrije ko je i po čijem nalogu maltretirao građane, kao i ko je sprečio policiju da ih zaštiti izdajući naređenje da ne izađe na teren. Takođe, protiv počinilaca nisu pokrenuti ni prekršajni, ni krivični postupci kako je u izveštaju traženo. Vidite sada kada Siniša Mali kaže da čeka da institucije završe svoj posao, na šta on misli. On čeka da institucije nađu način da se zločin u kome je učestvovao dovoljno razvuče do zaboravljanja ili zastarelosti. Da se relativizuje, rascepka na pojedinačne odgovornosti različitih učesnika, onih koji su sprovodili njihove zamisli, da se okrene nekoliko krugova izbegavanja nadležnosti policije i raznih tužilaštva. I sada su sa novim zaštitnikom neutralisali jedinu kariku koja je nedostajala da se zločin institucionalno zataška“, ističe Veselinović. Dakle, 500 dana nakon rušenja u Savamali i nakon stavljanja moćnih pojedinaca iznad Ustava i zakona, režim ima mogućnost da „legalizuje“ suspenziju pravne države i da je postavi kao trajno stanje. Čak i da ubedi Evropsku uniju da pristane na to ako dobro istrguje sa Kosovom.