Igra u kojoj svi gube

U Srbiji posle demokratskih promena 5. oktobra 2000. sudovi u proseku godišnje odrede 20.000 dana ili više od 54 godine neosnovanog pritvora. Samo u prvih šest meseci 2017. zbog neosnovanog pritvora država je oštećenim licima iz budžeta morala da isplati 375.590.500 dinara ili više od tri miliona evra. Od te sume, kako kažu za NIN u Ministarstvu pravde, manji deo od 14.180.500 dinara isplaćen je po odluci njihove „Komisija za utvrđivanje štete i vrsti i visini naknade licima neosnovano osuđenim i neosnovano lišenim slobode“, što znači po sporazumu sa građanima, a preostalih 361.410.000 dinara je isplaćeno po pravosnažnim presudama, kada su osobe koje su bile u neosnovanom pritvoru tužile državu. Komisija, naime, isplaćuje naknadu na ime nematerijalne štete zbog neosnovanog pritvaranja, a za eventualnu materijalnu štetu nadležni su sudovi. Ukoliko građanin koji je bio neosnovano u pritvoru nije zadovoljan ponudom Komisije, za nematerijalni deo može da podnese tužbu. Oni koji imaju novca i vremena da tuže državu zbog neosnovanog pritvora po pravilu dobijaju veću odštetu. U Komisiji Ministarstva pravde kažu da su među kriterijumima za određivanje naknade za neosnovani pritvor prvo dužina trajanja, uslovi boravka u zatvoru, zatim starosna dob, strah za sopstvenu budućnost i budućnost porodice, porodični i bračni status, stepen stručne spreme i zanimanje podnosioca zahteva... Tu se još u obzir uzima i da li je oštećeni pre toga osuđivan, ugled koji je ranije uživao, odnos sredine prema njemu posle pritvora, težina i priroda krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, interesovanje javnosti za krivični postupak koji je vođen, i drugi faktori koji utiču na težinu i trajanje psihičkih bolova. Država Srbija, međutim, veoma različito tretira svoje građane kada su u pitanju novčane naknade za neosnovani pritvor. S druge strane, kada neko ne može da plati kaznu za prekršaj ili dug sa pripadajućim kamatama za utrošenu struju ili neke druge komunalne usluge, poput infostana, njegov dug od 1.000 dinara zamenjuje se sa danom zatvora. U praksi plaćanja naknada za neosnovane dane iza rešetaka postoje privilegovani, kao na primer general Aco Tomić. On je u pritvoru tokom 2003. bio 100 dana zbog sumnje da je bio umešan u ubistvo premijera Zorana Đinđića, a svedoci-saradnici su ga označili kao saradnika „zemunskog klana“ dok je bio šef vojne obaveštajne službe. General je 2006. dobio odštetu od šest miliona dinara, što je po tadašnjem kursu odgovaralo sumi od 700 evra po svakom danu provedenom u zatvoru. S druge strane država je zatočenicima zloglasnih komunističkih logora na Golom otoku i Svetom Grguru dala ponudu tek 2016, tačno posle 60 godina od njihovog zatvaranja, od 700 dinara po danu, što je manje od šest evra. Drugim političkim zatvorenicima data je ponuda od 500 dinara po danu zatvora. Tako ispada da je Tomić, koji je bio u delu beogradskog Okružnog zatvora zvanom „Hajat“ više od 100 puta vredniji državi nego muškarci i žene koji su samo zbog jedne reči protiv komunističkog režima završavali u svojevrsnim koncentracionim logorima, u kojima su monstruozno mučeni. Apsolutni rekorder u visini naknade kratko vreme je bio Gvozden Grgur koji je uhapšen 2008. u aferi „građevinska mafija” sa tadašnjim gradonačelnikom Zrenjanina, a sadašnjim ministrom privrede Goranom Kneževićem. Grgur je proveo godinu dana u pritvoru, a Viši sud u Novom Sadu mu je aprila 2016. dodelio odštetu od 145 miliona dinara, ne računajući kamate sa kojima je iznos koji je dobio dostigao oko 200 miliona dinara. Ta odluka po kojoj je Grguru bilo dodeljeno 3.310 evra po danu pritvora je poništena, ali postupak još nije okončan. Kako je obrazložio novosadski Viši sud, oštećenom je dosuđeno 948.000 dinara po osnovu zahteva za nematerijalnu štetu, dok je materijalna šteta priznata u iznosu od oko 144 miliona dinara. Međutim, novosadski Apelacioni sud je promenio tu odluku. Odlučio je pravosnažno da naknada nematerijalne štete zbog neosnovanog lišavanja slobode bude 1,2 miliona dinara, dok je odluka o naknadi materijalne štete ukinuta i predmet je vraćen na ponovno suđenje. Naknade za neosnovani pritvor posle oslobaćajućih presuda ili odustajanja od postupka isplaćuju se iz budžeta Ministarstva pravde. Oslobađajuće presude dovele su i do blokade računa Višeg suda u Beogradu, kada su avgusta 2015. stigle pravnosnažne presude za sedam osoba koje su bile obuhvaćene postupkom protiv „stečajne mafije“. Za njih sedmoro troškovi krivičnog postupka bili su ukupno 117.086.750 dinara. Viši sud u Beogradu je tada saopštio da je račun suda u blokadi i da se zbog toga ne mogu isplatiti ni zarade zaposlenima, niti namiriti obaveze suda za stručne usluge advokata, sudskih veštaka, prevodilaca, sudija porotnika... Sud nije mogao da plati ni račune za struju, vodu, kancelarijski materijal... U ovom postupku do sada je oslobođeno 28 osoba od njih 34 koliko ih je bilo optuženo, a suđenje ni posle 10 godina nije pravosnažno okončano. U izveštajima Evropske komisije stalno se ponavlja konstatacija da se u Srbiji isuviše lako određuje i produžava pritvor. Sa ovom konstatacijom slažu se i srpski pravni stručnjaci sa kojima je NIN razgovarao i kao razloge navode lošu sudsku praksu, ali i uticaj politike. Advokat Dušan Slijepčević, član Saveta za borbu protiv korupcije, kaže da se najčešće neosnovani pritvori određuju u postupcima koji su vezani za politiku. „Takvi postupci se pokreću sa smenom političkih vlasti, kada novi gone stare. Ti postupci su uglavnom vezani za privredne mahinacije. Pokreću se sa desetak godina zakašnjenja, kada ta osoba padne na lestvici moći i uticaja. Sve se svodi na preveliki uticaj politike da se neko izuzme od odgovornosti, a da se protiv nekog vodi postupak iako nema dokaza“, navodi Slijepčević. On napominje da je politički uticaj očigledan i navodi primer postupaka za preispitivanje već čuvene 24 privatizacije. „Imali smo sastanak sa Aleksandrom Vučićem koji je rekao da će se formirati specijalni timovi. Formirani su, ali je njihov rok trajanja bio godinu dana. Kasnije kao predsednik Vlade daje izjavu da su sve sporne privatizacije rešene, a u tom trenutku nijedna nije bila u tom statusu“, kaže Slijepčević. Nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero navodi da sa neosnovanim pritvorom nije samo problem u odšteti već i u gubljenju poverenja u pravosuđe. „Često se neosnovani pritvor određuje u slučajevima privrednog kriminala. Počne se sa hitnim hapšenjem bez dovoljno dokaza pod pritiskom, pretpostavljam, politike. Onda počinje maratonski postupak koji na kraju rezultira oslobađajućom presudom. Tako Srbija gubi status države u kojoj postoji vladavina prava“, ističe nekadašnja predsednica Vrhovnog suda. Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, navodi da su određene istorijske okolnosti i inkviziciono nasleđe učinili da u srpskom pravosuđu pretpostavka nevinosti ostane ne mnogo više od pukog načela bez stvarne sudske zaštite. „Pritvor je najdrastičnije sredstvo koje je moguće upotrebiti protiv osobe koja se još uvek smatra nevinom, isključivo u cilju omogućavanja neometanog odvijanja krivičnog postupka. Olako prihvatanje postojanja opravdane sumnje, potvrđivanje optužnice i uopšte gledanje ’kroz prste’ kada je o dovoljnosti dokaza reč jednoj strani u postupku, redovno dovode do višestruke štete, od kojih je neosnovani pritvor jedna od najčešćih“, kaže sudija Majić. On ističe da u prethodne dve decenije, jedan od najopasnijih, a nedovoljno vidljivih uticaja dolazi iz medija preko kojih se stvara utisak da određena osoba čitav tok postupka mora provesti u pritvoru. „U takvim okolnostima, pojedine sudije svesne svoje nedovoljne zaštićenosti od pritiska, neretko odaberu liniju manjeg otpora. Rezonuju da je u takvim okolnostima jednostavnije odrediti pritvor nego suočiti se sa odijumom javnosti, koji u krajnjoj instanci može dovesti u pitanje i njihov položaj. U ovakvim okolnostima jasno je da političari neretko koriste medije kao sopstveni megafon. Predstavljajući određene ljude kao `monstrume`, `kriminalce`, `lopove` ili `tajkune`, oni šalju jasnu poruku sudstvu o tome kakav tretman za njih očekuju. U uslovima neizgrađenosti sudske vlasti i suštinske zavisnosti sudstva od izvršnog aparata, jasno je kakve ishode je moguće očekivati“, navodi Majić. Advokat Boža Prelević, takođe, navodi da se neosnovani pritvori određuju najčešće u političkim predmetima. „Da tužilac ima potpunu autonomiju pri odlučivanju verovatno mnogi ne bi bili ni optuženi. Imamo policiju koja uradi predmet po političkom nalogu. Priča se naduva preko medija, uhapsi se više desetina ljudi, uglavnom zbog finansijskih mahinacija. A ceo predmet i presuda zavise od finansijskog veštačenja, što je obično problem”, objašnjava Prelević. On podseća da je pritvor samo krajnja mera da bi se obezbedilo nečije prisustvo tokom postupka, a da postoji više drugih mera, kao što su jemstvo, „nanogvica“, oduzimanje pasoša i redovno javljanje policiji. Umesto tih drugih mera, međutim, očito je da se češće praktikuje pritvor, pa i neosnovani, a na kraju se račun i za to ispostavi poreskim obveznicima, baš onima čiji dug od 1.000 dinara može da se zameni za dan zatvora. Porazna statistika Komisija Ministarstva pravde je po sporazumu sa građanima na ime nematerijalne štete za neosnovani pritvor i presude lane odobrila isplatu naknada od 11,62 miliona dinara. Za 2015. isplaćeno je 4,4 miliona, godinu dana ranije 1,67 miliona, a u prvih šest meseci ove godine 14,18 miliona. Do 17. avgusta 2017. Komisija je odlučivala o 208 od 501 podnetog zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovane osude i pritvora. Lane je donela odluku o 233 od 940 zahteva, u 2015. o 284 od 910 zahteva, a u 2014. je podneto 913 zahteva, a Komisija je razmatrala 207. Od 1. januara 2005. do oktobra 2013. Ministarstvu je podneto 5.896 zahteva za naknadu štete za 180.000 dana neosnovanog pritvora. Komisija je razmatrala nešto više od polovine zahteva, zaključeno je 1.126 sporazuma i isplaćeno više od 262 miliona dinara. U 2004. od države je 120 neosnovano pritvorenih građana dobilo 39 miliona dinara.