Raj koji propada

U zaleđu Ulcinja, najjužnijeg grada crnogorske obale, na oko 1.500 hektara nekad močvarne ravnice danas zatravljene pustahije ispresecane nasipima, kanalima i basenima, prostire se Solana „Bajo Sekulić“. Do početka tranzicije privredni gigant, proizvodnje od preko 40.000 tona čiste morske soli godišnje, i danas je jedno od najznačajnijih mediteranskih staništa raznovrsnih biljaka i životinja. Ali sada, napuštena od berača „belog zlata“ pre četiri godine, „na mišiće“ održavanog režima vode koji je činio fabrički sistem, više liči na mizanscen Vendersovog filma Pariz-Teksas. Elementi soft-horora u avetinjskoj scenografiji ističu opasnost da ovaj „film“ ostane bez glavnog „glumca“ – složenog sklopa flore i faune. „Ulcinjska solana redak je primer pozitivnog uticaja čoveka na prirodno okruženje“, objašnjava Zenepa Lika, predsednica Udruženja „Dr Martin Šnajder - Jakobi“, nazvanog po velikom nemačkom ornitologu, zaljubljeniku u Ulcinj i čitav region. Ona misli na idealne uslove za milione ptica koje ovde sleću na migratornom putovanju sever-jug, stečene izgradnjom postrojenja za proizvodnju soli. Misli i na lagodni boravak preko 250 vrsta koje ovde trajno ostaju, ili više od polovine evropske ornitofaune, ugrožene presušivanjem basena leti, i njihovim „zaslađivanjem“ padavinama s jeseni i zime, a usled gašenja fabrike. Od otvaranja 1934, Solana je bila motor razvoja i Meka uhlebljenja čitavog kraja. „Kraljevina Jugoslavija brižljivo je odabrala mesto gde će je napraviti, Zogajsko jezero, močvaru sa bočatom vodom“, zaneseno priča Lika. Ushićenje vizionarstvom „ozbiljne države“ odnosi se i na prokopavanje drenažnog kanala Port Milena, kojim je započeta hidroregulacija područja i industrijalizacija zemlje. Lika se divi i sistemu od 44 basena kroz koje je „more“ teklo prirodnim padom, pomoću sile gravitacije, čitavih 38 kilometara. U prvim se talasanjem pročišćavalo, zatim isparavalo, pa kristalizovalo. U krajnjim se gornji sloj zahvatao lopatama i bacao na pokretne trake. Sada su trake u fronclama, a neveselo deluje i zarđala mašinerija, glomazna, ali, na čudan način, impresivna. Izjedena solju iz vazduha, namenu joj prepoznaju samo stručnjaci, dok je i laiku jasno da nije mogla tako da propadne za par godina nekorišćenja. I sluti da je bilo nečeg i do (ne)održavanja. Od šest pumpi, još su samo dve u upotrebi, dok su druge neispravne ili pokradene. Sve je manje i brdo neprerađene, skamenjene soli, nalik predelu sa Meseca, usled krađa iz natkrivenog stovarišta. Starije generacije Ulcinjana još pamte pravilo da je idealna prilika za brak ako neko iz kuće mlade ili mladoženje, prihoduje od Solane. „Bilo je para ko blata, iako se teško radilo“, seća se Riza Hadžanović, ulcinjski frizer. On sam nije izdržao ni celu sezonu, premda je njegov otac čitav radni vek ovde proveo u knjigovodstvu firme, svakog leta se lateći i lopate. Ne zato što je morao, već zato što bi ga poneo kolektivni duh avgusta, kad je na berbi bilo angažovano na hiljade radnika. „Da, bilo je teško“, potvrđuje i Lika „ali se razmišljalo o zaposlenima“. Solana je bila grad u gradu, i zbog daljine od centra, ovde su izgrađene stambene zgrade, a porodicama bila data po krava da se opskrbe mlekom. Korist je bila dvostruka, jer su krave pasle i tako „kosile“ travu, čime su olakšavale održavanje nasipa među basenima. „Za vreme berbe, često se čula pesma radnika na poljima“, kaže Lika. Sad se čuje možda i poslednja pesma šljukarica, pataka, guski, čaplji, kormorana… Graja kao apel za opstanak. U daljini se nazire jato flamingosa. Oni su ovde svratili jednog leta (1980) i tu ostali, zbog obilja hrane i slane vode koja se decenijama upumpavala na basenima. I tu se namnožili, pa sad broje 1.700 jedinki, kažu u Nacionalnim parkovima Crne Gore, koji privremeno upravljaju Solanom od 2015. održavajući balans uz napore. Bez proizvodne delatnosti, zavisni od državnog davanja, ali, čini se, i bez dovoljno dobre volje da išta reše do kraja. Idilu su pomrsili finansijski tokovi. Nakon zlatnog doba osamdesetih i devedesetih, fabrika soli je postala „krava-muzara“, hronologiju propasti izlaže Veselin Mitrović, dugogodišnji radnik finansijskog sektora. Svaki direktor bi krčmio njenu imovinu, obezbeđujući svoje tri generacije, naglašava. „Bajo Sekulić“ je privatizovan 2004. za tričavih 800.000 evra. Zbog lošeg upravljanja, otišao je pod stečaj naredne godine. Uoči stečaja, vrednost Solane bila je procenjena na ekstremnih 35 miliona evra, a dokapitalizacijom u nju je „upumpano“ još svežih šest miliona, netragom nestalih u međuvremenu, kako naglašava Mitrović. „Prelomna godina za preduzeće bila je 2010. kad su srpski šleperi iz magacina noću odvlačili na desetine hiljada tona soli“, opisuje „pomoć“ komšija u rasparčavanju imovine. Istovremeno sa propašću fabrike, volšebno je nestalo i tržište, podmirivano izdaleka. Kako najčešće biva sa spornim privatizacijama, i ovde su isplivale zadnje namere novog vlasnika fabrike. One su išle u pravcu prisvajanja zemljišta, koji bi „muljanjem“ stekli legitimitet. Dalje bi se na ovom nepreglednom potezu gradili hoteli, sa indirektnim izlazom na more, i sa što više smeštajnog kapaciteta. Ideja o hotelizaciji, obrasloj u beton, još više prkosi logici. „Čemu graditi nove hotele, kad postojeći, iako ruinirani, već imaju infrastrukturu koja samo treba da se modernizuje. I kad su ti nekadašnji admirali turističke ponude eks-Jugoslavije, hoteli Galeb, Lido, Jadran i drugi, srušeni, uz prazna obećanja da će da se obnove“, gorljivo će Lika. Održivost turizma ne podrazumeva betonizaciju netaknutih predela, već naprotiv, obnovu urušenih objekata po današnjim standardima, poručuje. „Tako malo je trebalo da Solana ponovo proradi, a sada je svakim danom čekanja sve skuplje“, kaže Lika. Svaka joj je vlast dobra, samo ako prepozna potencijal i važnost ovog jedinstvenog predela, dodaje. Ali, planovi nadležnih su vrlo promenljivi. Pa je od industrijskog područja pod zabranom izgradnje, prostranstvo Solane „preko noći“ postalo građevinsko zemljište. Amandmanom Skupštine Crne Gore 2012, ulcinjska Solana je ipak prepoznata kao spomenik prirode, što je za kratko vreme sprečilo izmenu njene namene u prostornim planovima. „No, ta odluka je oborena od Ustavnog suda krajem 2015, tako da je izgradnja tzv. ’komplementarnog sadržaja’, odnosno, turističkih kapaciteta opet aktuelna“, Lika ukazuje na ponovni obrt situacije. „Nakon velikog pritiska na Vladu Crne Gore, na prvoj međunarodnoj konferenciji za zaštitu ulcinjske Solane aprila 2015, uz zajednički dogovor sa Opštinom Ulcinj i Ministarstvom za održiv razvoj i turizam, pokrenuta je inicijativa za izradu studije za zaštitu područja“, kaže Lika. U tome su veliki udeo imali Centar za zaštitu i proučavanje ptica (CZIP) i EuroNatura, ukazavši na značaj okruženja za prirodnu raznolikost Evrope. U kampanju su se uključile sve međunarodne institucije, strane ambasade u nama susednoj zemlji, kao i Evropska komisija. Zaključci studije su samo ponovili razloge zbog kojih je Solana još 1989. stavljena na listu međunarodno značajnih područja za boravak ptica IBA, a 2006. prepoznata i kao Emerald stanište Bernske konvencije. Od 2008. ona je na popisu potencijalnih Natura 2000 staništa u Crnoj Gori, značajna i kao Jadranski migratorni koridor za ptice. Sad se za Solanu traži zaštita Ramsarskom konvencijom, na osnovu šest od devet uslova. A samo je jedan potreban za pristup listi i, time, za internacionalnu zaštitu. Naravno, traga se i za načinima da se ponovno pokrene proizvodnja soli od koje se solidno izdržavaju slične svetske plantaže. Inicirana je i zaštita stare Upravne zgrade, kao dela (vrlo retkog) kulturnog nasleđa. Ali, Vlada ne odustaje od „hotelizacije“ područja, iako su njeni planovi protiv želje građana Ulcinja, suprotni zaključcima studije zaštite koja još čeka da je nadležne institucije ozvaniče. Međunarodna težina mera zaštite više ne bi dala da je (ponovo) oduva kakav lokalni politički vetar. „Solana bi mogla da bude prvi crnogorski brend, 100 odsto ekološki, jer se so proizvodi uz pomoć mora, sunca i vetra“, navodi Lika. Po planovima njene i srodnih organizacija, Solana treba da spoji ekonomski i zaštitarski aspekt, proizvodnjom soli i podsticanjem nature-friendly turizma. Uz posmatranje ptica, biciklizam, održivo eksploatisanje lekovitog blata u spa i medicinske svrhe, rekreaciju i rehabilitaciju u slanim bazenima, pokrenut veštački uzgoj riba i školjkaša u posebnim kavezima, Solana bi bila hit destinacija za ekološki osvešćene turiste. A ovaj trend je sve rašireniji u razvijenom svetu. I nepopularan kod lokalnih građevinskih investitora. A šta bi moglo biti po najgorem scenariju ukoliko se proizvodnja soli ponovo ne pokrene? Sve bi se vratilo na staro, na močvaru, pogodnu samo za povratak malarije, uz gubitak uslova za opstanak ptičjih vrsta koje zahtevaju slano područje. Ovo bi povuklo promenu celokupnog eko-sistema, ali krajnji ishod nije lako predvidljiv, jer priroda se ponaša po svojim pravilima. „Zato je valja stalno promatrati“, kažu u Nacionalnim parkovima. Što, naravno, nije dovoljno. Uprkos jedinstvenosti područja na svetskom nivou, priča o Solani bi mogla biti tuđa, nama nebitna, da se mnogo toga i u Srbiji nije odigralo na sličan način, Da se i mnoga naša bajka nije pretvorila u tragediju sa državom i tajkunima kao protagonistima.