Zbližavanje talaca sa otimačima

Uskoro, a najverovatnije krajem septembra, novoosnovani Drama mental studio iz Beograda predstaviće se prvom premijerom u alternativnom prostoru Garaža. Komad, još uvek bez naziva, zasnovan je na zbirci pripovedaka Viktora Jerofejeva Anino telo ili kraj ruske avangarde, a bavi se položajem čoveka u totalitarizmu današnjeg sveta. Predstava će trajati od ponoći do svitanja, dakle, nekih pet časova. Ovo će biti prvi srpski komad (ako ne računamo Galeba Slovenca Tomija Janežiča u produkciji SNP) koji će se priključiti svetskom trendu maratonskih izvedbi. I prvi u svetu čiji će kostimi biti napravljeni od gljive kombuhe. Međutim, obe te stvari su manje bitne od pokretačkog motiva za postavljanje ove postdramske predstave. „Ako me ideja bar malo ne uplaši, ne smatram je dovoljno vrednom da je razvijam“, objašnjava dramaturškinja Milena Bogavac, jedna od osnivača Drama mental studija, koje je osećanje za nju bilo okidač. Tema komada je večita pozorišna intriga - identitet pojedinca i zajednice - dok autori ne žele da otkriju svoj specifičan aspekt jer žele da iznenade gledaoce. Rad na predstavi zasniva se na uvidu u ličnu psihologiju učesnika, dugogodišnjih saradnika. NJihove reakcije na ekstremno represivne životne situacije ukrštaju se sa dokumentarnim materijalima. Teatarski pristup se ne bazira na glumi i scenskom govoru, već na samom pozorištu. A šta je danas pozorište i čime sve pomera granice? „Što sam hrabrija u izboru teme, to imam više smelosti i u njenom formalnom tretiranju“, kaže rediteljka Jelena Bogavac, suosnivačica Studija. Dobro promišljena ideja, povezana sa aktuelnim trenutkom, rađa rešenja poput višečasovnog izvođenja i kostima od živog materijala, veoma nalik ljudskoj koži. Vrlo važna je uloga gledaoca koji u komad učitava sopstveno iskustvo. „Bez aktivnog učešća publike, nema savremenog pozorišta“, naglašavaju sestre Bogavac. Dok gledalac sam ne oseti kako je biti kriv bez krivice, sam ne propati tih nekoliko realnih sati, nema ni pomeranja svesti. Nema iskoraka ka empatiji, a onda nema ni savremenog pozorišta. Mehanizmi Drama mental studija već dugo se razvijaju u postdramskom teatru, okosnici bitefovskih predstava. Ovogodišnji Bitef otvoriće komad Planina Olimp flamanskog reditelja i koreografa Jana Fabra. Kuriozitet predstave jeste što traje 24 sata, čime se i privlači i odbija publika. Neki to porede sa stokholmskim sindromom, psihološkim fenomenom zbližavanja talaca sa otimačima. Drugi smatraju da se na ovaj način preispituje fenomen vremena, jedan od teatarskih činilaca. Ma kom stavu da se priklonimo, jedno je sigurno. „Pozorište nije zgrada, nisu maske, nisu pliš i lože kojima je gledalac zaštićen“, izričite su sestre Bogavac. Gledalac mora biti apsolutni učesnik predstave koja pomera granice. Slično je i sa oblašću što se nekad zvala slikarstvo, vajarstvo (...), potom likovna, a onda vizuelna umetnost. „Danas nijedna od ovih odrednica ne stoji, presudan je pridev ’savremena’“, naglašava umetnica Marija Kauzlarić. A on podrazumeva koncept i kontekst umetničkog dela. NJih nužno ne učitava autor, već ponovo – gledalac. Međutim, za stvaranje i čitanje takvog dela, nije dovoljno poznavanje vizuelnog jezika. Nužno je i solidno obrazovanje, potrebno za tumačenje društveno-političkih prilika. Aktuelni primer je prvonagrađeni performans nemačke umetnice Ane Imhov Faust na Bijenalu u Veneciji, koji svakodnevnim višečasovnim izvođenjem stavlja publiku u stanje anksioznosti. Odnosno, pojačava ono što oseća u svakodnevici. Deo rada je i sajt-specifik pristup arhitekturi paviljona, sa izdignutim staklenim podom koji je za neke od učesnika plafon, čime se ističu klasne razlike. Pokreti puni prisile i agresije podsećaju na doba Trećeg rajha, čijom se istorijskom reinterpretacijom takođe bavi laureat Zlatnog lava, ali u svemu ima i savremenih pretnji, preusmerenih na adresu publike. „Bez prepoznavanja problema, osetljivosti na društvene pojave i poriva da se one markiraju, nema savremene umetnosti“, naglašava Kauzlarićeva. Ostaje puka prezentacija zanatske veštine, koja više nikog ne može da dodirne. „Pomeranja granica u savremenoj umetnosti ne mogu i ne smeju da imaju određeni pravac, ona ide kuda i svetske promene“, ističe. U ovoj igri danas je sve, od mešanja žanrova i tehnika, umrežavanja naučnika i umetnika, do upotrebe kompjutera, korišćenja tekstova, biološkog materijala, organizacije štrajkova... Bilo kog oruđa koje posmatrača stavlja u aktivni misleći položaj. Ona se koriste od kad se umetnost ne svrstava u razne „izme“. Međutim, ovo obično ne prati izlagačka delatnost. Muzeji i galerije ne podupiru savremenu misao, pa se aktiviraju alternativni prostori, otvoreniji za hitnije delovanje no što dozvoljava administracija institucija. Ni u književnosti nije važna promena forme ukoliko je ne prati odgovarajući sadržaj. „Nema suštinske revolucije u tome kako ćete napisati tekst, da li će to biti ceo roman u jednoj rečenici, pesma u prozi, rečenice od samo dve, tri reči, izostavljena interpunkcija“, navodi Tamara Mitrović, urednica književnog programa DK „Studentski grad“. Epohalne dobitke donosi novo poimanje sveta, kao rezultat pomnog promatranja života i prenošenja tog pogleda jezikom i formom koji najbolje odgovaraju sadržaju. Ako to podrazumeva i inkorporaciju nota u tekst, postupak je legitiman. Suština je u promeni percepcije sveta, odnosno – tačke gledišta. „Nažalost, mnoštvo tema i motiva kojima se književnost bavi i dalje se priča iz iste perspektive“, kaže Mitrovićeva. DŽojs je bio revolucionar, on je opisao kako običan dan prolazi kroz glave ljudi. Uliks je doneo i formalne pomake, ali ne bi bio toliko važno delo da nije učinjen prestup od uobičajenog u poimanju ljudske psihe. „Uglavnom vreme najpametnije odgovori da li se radi o remek-delu ili o propalom eksperimentu, jer velike prevratnike ume da pročita malo ko od savremenika, pa čak i književnih kritičara“, objašnjava Mitrovićeva. Kod Kafke, recimo, nema ekstravagancije u formi, a otkrio je dotad neviđene svetove. Čitav vek posle Kafke određene situacije zovemo kafkijanskim. U našem vremenu, u književnosti se sve više ide ka dokumentu u fikciji. „Svetlana Aleksijevič piše dokumentarnu prozu nastalu na osnovu istraživanja na terenu, koja ima snagu najjače fikcije, ako ne i veću, upravo zato što je na granici stvarnosti“, kaže Mitrovićeva. Fotografija i knjiga su uveliko u interakciji, pa kod V. G. Zebalda, slike pojačavaju osećanje predstavljeno tekstom. Praveći revoluciju u književnosti, mnogi od takvih pisaca postali su dobrovoljne izbeglice iz vlastitih života, što je bilo nužno za taj iskorak. I najmlađa od svih umetnosti, film, eksperimentiše sa dužinom trajanja, pa Ambijens Šveđanina Andersa Veberga, treba da traje celih 30 dana. „Meni je taj koncept u redu, ali ga više posmatram kao žanr proširenih medija ili work in progress, a ne kao film“, gledište je Petra Jončića, novinara i filmskog kritičara. Slični pokušaji, poput Rata i mira ili 20. veka ostali su upamćeni po bombardovanju strpljenja publike. S druge strane, do 2020, kada se očekuje premijera Ambijensa, niko ne može da predvidi šta će da se desi sa kinematografijom. Pomenuti rekorder u trajanju, ostaće „umetnost, pomalo i foliranje, pokušaj da se uđe u Ginisovu knjigu rekorda“, smatra Jončić. „Mislim da je pitanje istraživanja u filmu, odnosno pokušaj da se nekim novim konceptima predstavi drugačiji filmski jezik, uvek pogubno za film. Film ima početak i kraj, vreme koje podrazumeva pažnju gledaoca i spremnost da se suoči sa onim što film poručuje“, naglašava. Ostvarenja koja već u prvom kadru insistiraju da budu umetnost, obično vremenom dožive debakl. Nestanu iz istorije filma, čak i ako su osvojili važne nagrade na festivalima. Publika ih zaboravi. To se dešava zato što je ideja uočljiva nakon desetak minuta filma i reditelj obično nije u stanju da se sa njom bori bar još sat i po vremena, zaključuje Jončić, potencirajući jednostavnost kao glavni adut filma. Pričanje priče je izazov, a ne vizuelnost, umetnička fotografija i slično. Šok je suština dobrog filma, ali baziran na dobrom scenariju, a ne na specijalnim efektima. Najradikalniji u filmskom eksperimentu jeste Robert Rodrigez, meksički autor koji je snimio film pod naslovom 100 godina sa DŽonom Malkovičem u glavnoj ulozi i čija je premijera zakazana – za 100 godina od završetka snimanja, tačnije za 18. novembar 2115. U reklami za film, čija je radnja nepoznata, piše: Film koji nećete nikada videti. Zadatak svakog umetnika jeste prekoračiti sopstvene granice, a ostati u službi umetnosti. NJu često nadmašuje život, pa treba biti zaista veliki, da se sam život nadvisi. I da vešto poentira suštinu koja će publiku da oplemeni. Ili, tendencioznije rečeno – da je prosvetli.