Moraš prvo sebe da izrežeš

Posmatram s prozora sobe kako Bekim Sejranović prilazi hotelu, probijajući se po suncu kroz letnju budvansku gužvu i pomislim na stih pesnika koji kaže: „Ja, ulični Odisej“. Dok spušta ranac pred recepcijom, nabraja odakle je i kojim putem stigao do Crne Gore. Neću da priznam da do sada, kada se sve sabere, nisam posetio toliko mesta. Rođen je 1972. u Brčkom. Studirao je na riječkom Pomorskom fakultetu, odustao od sna da postane pomorac i prebacio se na kroatistiku i komparativnu književnost. U Oslo se preselio 1993, tamo magistrirao južnoslovenske književnosti; radio kao lektor, prevodilac i sudski tumač. Objavio je zbirku kratkih priča i pet romana. Preveden je na desetak jezika. Na kraju biografije, štampane uz najnoviji Dnevnik jednog nomada, napominje da je od 2011. do 2014. živeo u LJubljani, a da je od pre dve godine u Zagrebu. I da je razveden tri puta, da ima dve vanbračne ćerke. Svaka tri, četiri meseca ode u Norvešku, jer od pisanja još uvek ne može da se živi. Sad već idemo prepunim šetalištem. Dok slušam o njegovom životu, osetim se kao pešak na saobraćajnoj petlji, usred popodnevnog špica. U prozi se hrabro igra autobiografskim. Misli da se stvarnost ne može preslikati u pisanu reč i citira reči norveškog autora koji tvrdi da napisano odmah postaje fikcija. „Smatram da život i umetnost moraju da se isprepletu. Inače, nema smisla! Pa, ne mogu da pišem o noćnom životu u Las Vegasu. Šta ja znam o tome? O tome ću čim odem u Las Vegas.“ Pošli smo na Trg pjesnika, gde će Bekim Sejranović imati autorsko veče i susret s čitaocima. Kako razgovarati, otkriti već prepoznatljiv književni svet? Poetike se drže zaključane, kao ona jedna tajanstvena prostorija u kući, u koju ste došli nakratko. Ili soba prepuna igračaka, koje iz Nemačke donosi otac-gastarbajter (opisana u delu Nigdje, niotkuda), čija vrata devojčica sme da otvori samo na svoj rođendan, nikada više. „Ne može čovjek samom sebi da naredi: sad ću da sjednem i napišem roman. Imaš nešto što te opsjeda! Kreneš da pišeš o nečemu sasvim desetom, ali nakon dvadesete stranice, opet se vratiš na to svoje.“ Pripovedaš istu priču jer je stvarnost ista, ali može da se prikaže na više načina. Misli da nije toliko bitno o čemu pišeš, već kako... „Najteže je pisati jednostavno.“ Dnevnik jednog nomada počinje kao dnevnik, ali posle pedeset listova prestaje to da bude. Postaje putopis u kome se opisuju predeli i pročitane knjige. Beleške o proteklim danima liče na pokušaj da narator reši svoj problem s hronologijom? „Svjesno odustajanje od dnevnika.“ Protok vremena u romanu Nigdje, niotkuda, koji mu je 2009. godine doneo prestižnu tuzlansku nagradu „Meša Selimović“, organizovan je oko sahrane. Kratke uvodne scene poglavlja opisi su dženaze; stvaraju kapsulu unutar koje ređa sećanja. Dodaje da nema te stvari koja se na svetu nije desila i da čitava umetnost opisuje gotovo isto. „Imaš djetinjstvo, odrastanje, mladost, razvode, ljubavi, bolesti, smrti. I to je to. Fora je kako ispričati.“ Čini se da u prozi dane često meri očevim i majčinim posetama, dolascima, posle razvoda. Bekim Sejranović kaže da je u poslednjih dvadeset sedam godina oca video tri puta. Smeška se: „On živi u Australiji. I sva tri puta smo se posvađali. A još je uvijek jači od mene.“ Objašnjava kako između korica sabija vreme, ali i prostor. U „geografiji“ je razapet – reč se više puta ponavlja u Dnevniku jednog nomada. „Možeš da razvučeš sat na petsto godina, a možeš da staviš pet vijekova u rečenicu. Čarolija, magija književnosti. Ja mijenjam stil, onoliko koliko se i sam mijenjam kao čovjek.“ Ne voli da piše o stvarima prema kojima nije stekao autoironičnu distancu. Ukoliko je još ogorčen, odbija da se uhvati u koštac s temom. „Mora da prođe vrijeme da se možeš samom sebi smijati.“ Podvlači da je autoironija najvažnija stilska figura. I šire, u životu, velika vrlina. Kad možeš samom sebi da se smeješ, teškim problemima koje si prevazišao, onda ti niko ništa ne može. „Moraš prvo sebe da izrežeš.“ Pita se da li čovek uopšte ima pravo da prigovara drugome. „Mi se rađamo kao u pozorištu. Čista lutrija. Ne biraš roditelje, prostor, vrijeme. Rodiš se, predstava traje. Usput pomalo shvataš. Ne znaš radnju, polako učiš. Ovaj je dobar, daje mi hranu, onaj ne.“ Lagano pronalaziš mesto. U Dnevniku jednog nomada pripovedač luta, govori o propalim ljubavima, čita i piše o starim i savremenim književnicima. Ima droge, alkohola, stiske s lovom, porno filmova, depresije, malo starog panka. Pokušavam da u sebi, nikako naglas, uporedim naše naratore. Zajednička im je samo koka-kola! Naravno, i porno filmovi, malo depresije... No, premda je reč o različitim svetovima, verujem njegovom pripovedaču. Glavni razlog jeste, kako je naglašeno još u knjizi Nigdje, niotkuda, umetnost detalja. Zato pamtimo junakinju gazdaricu Silviju, u crnom, pohabanom, svilenom ogrtaču iz kojeg su krvarile crvene ruže nalik njenoj nekadašnjoj lepoti. Ili sadržaj ranca koji glavnom junaku, u Dnevniku, pokloni očuh njegove starije kćeri, zajedno sa starim donjim rubljem i majicama. Torbu nije koristio otkad je služio vojsku na severu Norveške: u bočnom džepu skriven je porno časopis s kraja osamdesetih. Još dok traje razgovor, neko dobacuje, pita da li je reč o romanu. „Ja ovo gledam kao roman. Beogradski izdavač se slaže sa mnom“, odgovara. Videće šta će reći urednici u Zagrebu ili Sarajevu. Napominje da prvo moramo da definišemo stvari. „Danas je potpuno bespredmetno pričati o tome. Roman je hibridna forma koja može sve da uvuče u sebe. I putopis i esej i kritiku.“ Na simboličkom nivou, Tvoj sin Haklberi Fin pismo je ocu. Na predstavljanju, čitateljka mu je saopštila da je celu noć plakala. „Ali, saznala je da je moj otac zapravo živ i napala me! Sram te bilo, kako si mogao, oči sam isplakala. Da bih je smirio, kažem, oprostite, umrijeće kad dođe vrijeme. I sad to nije autobiografski, ali će biti, ništa ne brinite. Svi ćemo, na kraju, tim putem.“ Lik iz Dnevnika jednog nomada podvlači da uglavnom piše o sebi. „Svi pišemo o sebi. Pitanje je samo kako oblikovati. Ja zbilja ne mogu pisati u trećem licu jednine, izmisliti nekog lika i dati mu ime Alija Bekrić ili Josip Horvat i onda pisati o sebi `objektivno`. Objektivnost je laž, ona jednostavno ne postoji.“ Ponavlja da pripovedač ne misli isto što i on. Pita se ko će da proveri šta se zaista dogodilo, a šta ne. Da li je uopšte bitno? „Sve se desilo. Svaki je roman autobiografski. Opisujem ono što sam doživio, malo dodajem, i meni jeste cilj da ljudi vjeruju da je tako bilo. Odete u kino, znate da je riječ o glumcima, da glumci ne umiru, ali ne želite da vidite šta je iza kulisa. Hoćemo da budemo zavarani. Čitaoci s takvim uvjerenjem ulaze u prozu.“ Književno veče na Trgu pjesnika približava se kraju. Uzima ranac, rešio je da pokloni nekoliko primeraka svojih starih naslova. Pita se odakle ljudima težnja da po svaku cenu traže novo u izrazu. Pogledaš malo, nastavlja, i sva književnost može da se podeli na dva izvora, na Ilijadu i Odiseju. „Ja pripadam Odiseju“, kaže Bekim Sejranović i počinje da potpisuje knjige. „Zašto bih bacio autentičan glas zbog lažnog koji mi ne leži, ne paše, niti pripada... Gubiš na svim razinama.“ Vraćamo se u hotel, dok konobari raspremaju stolove u restoranima kraj mora. Zastajem, posmatram kako odnose flaše s vinom i tanjire s otvorenim ljušturama. Primećujem da Bekim Sejranović žuri i da zastaje samo kod mapa iza kojih su do maločas prolaznicima nuđena putovanja. Zamolio je da mu pridržim ranac. Viknuo bih sada: „Ja, ulični Odisej“, ali ne smem.