Blistava svetla i dalje sijaju

Urbana legenda kaže da je čuveni debi album njujorškog sastava Interpol, koji je svoju 15. godišnjicu proslavio 19. avgusta, „posvećen“ tragediji koja je taj grad zadesila 11. septembra 2001. Mračna atmosfera, osećaj klaustrofobije i anksioznosti kojem doprinose visprena ritam sekcija i glas pevača Pola Benksa, tekstovi prožeti melanholijom, rezigniranošću i cinizmom, na spisku su razloga zašto bi neko pretpostavio da je njihov početak, ujedno i začetak „nove njujorške scene“, nastao direktno kao posledica terorističkog napada na njihov grad. Sa druge strane, sve pesme nadaleko hvaljenog TOTBL nastale su pre navedenog incidenta, a do danas prepoznatljiva aura ironije i nihilizma Interpola ipak je svojstvena karakteru izvođača, ne samo splet okolnosti. Svevremenski kvalitet ovog apstraktnog albuma i njegove muzički eklektične prirode je, povodom desetogodišnjice njegovog izdanja, adekvatno opisao novinar Pičforka Met Lemej: „Pretpostavljati da je ovaj album naprosto proizvod jednog vremena i mesta je naivno koliko i pretpostavljati da bi svako ko je ikada bio zaljubljen mogao da s lakoćom napiše, aranžira i producira fantastičnu ljubavnu pesmu. Bilo je mnogo dobrih bendova u NJujorku 2002. ali samo jedan bend je napravio ovakav album.“ Danas, 15 godina kasnije, Interpol, zapravo, nije mnogo drugačiji bend nego što tada beše. Jedina značajna razlika je što su danas bez basiste Karlos Denglera, koji je grupu napustio pre sedam godina, ostalo je isto: Pol Benks je i dalje povremeno briljantni, povremeno hirovit liričar koji sve stihove peva „velikim slovima“, Danijel Kesler i dalje uspeva da utka veo ranjivosti i čežnje u gotovo svaku numeru, a bubnjar Sem Fogarino, možda i najbolji muzičar među njima, još zna kako da tempo namesti tako da srce zastane, ali i da se jednako brzo vrati u život, pumpajući brže. U ovih 15 godina Interpol su izdali još četiri albuma, preživeli nagli rast, ali i pad popularnosti, pregrmeli višegodišnje optužbe kritike da su upali u kreativnu rutinu, i na kraju doživeli veliki povratak fenomenalnim izdanjem El Pintor iz 2014. Trenutno su na turneji povodom 15. jubileja svog veličanstvenog debija, a koncert u Beogradu bio je tek četvrti nastup. Tog 13. avgusta rov na Kalemegdanskoj tvrđavi bio je pun. Oko dve hiljade ljudi, u proseku starijih od 30 godina, napunilo je prostor gotovo čitav sat pred koncert. Uz dvojicu pratećih članova benda, Benks, Kesler i Fogarino se bez pompe penju na binu oko 21.20 i izvedba počinje. Koncert Interpola je teško nazvati „spektaklom“ jer je njihovo sviranje svedeno i odmereno, a Benksov nastup, iako maničan, celokupan utisak prepušta ličnom doživljaju. Nakon pet uvodnih numera sa drugih albuma, dolazi vreme za izvedbu celog TOTBL, po redu. Nema sumnje - album je izdržao test vremena. Od lagane Untitled, preko hit-singlova Obstacle 1 i PDA, do načisto mahnitih Roland i The New, u publici se ori svaka numera. Posebno raspevavanje dolazi uz inače zagonetan tekst numere Stella, dok je emotivna kulminacija rezervisana za predivnu Leif Erikson i poslednji stih albuma, „moja ljubav je subliminalna“. Ostaju nam još tri numere na bis, prvo genijalna Specialist, bonus pesma s tog albuma i jedna od najdražih numera mnogih obožavalaca, zatim The Heinrich Maneuver i, naposletku Evil. A onda Pol Benks perfidno u refrenu izgovara „Proveo sam životni vek zatočen bez ikog u ćeliji“, i rolerkoster emocija koje vas preplave ne popušta. Štaviše, imate utisak kao da samo ubrzava, bez kraja.