Sahrana belopalanačkog vašara

Dođe i prođe Preobraženje kada je Sirijus tačno iznad mog Vidova, iznad Suve planine. Sedim na obali mokranskog vrela, tu pored Najdanovih krugova, dakle, u samom pupku Kosmičkog levka, a za koga je još Tesla znao. Buljim u vrelo, očekujem da mi nešto javi, kad, tamo jedna pčelica se u vodi davi! Mlatara panično krilcima po površini vrela, a krilca joj se vlaže i sve je manje nade da će da poleti. Na svu muku i nesreću, jedna ribica počinje pčelicu za noge da gricka. I tu se hitro latim moje sekirice pa pružim držalje ka pčelici. Ona jadna, u samrtnom strahu, dopliva do držalja, i shvati da je spasena. Posmatram pčelu kako se rukicama umiva, a onda strese krilca od vode i odleti, ode sa držalja. U odlasku nešto mi je rekla, valjda mi se zahvalila. Rekla je to, onako, u prolazu kao da sam za nju učinio neku sitnu uslugu. Otišla je žurno svom pčelinjem roju da me tamo, u košnici, možda, i ogovara kako je, eto, na vrelu srela neku zamlatu koja nema druge brige nego da spasava pčele držaljom od sekire. Taj kratki susret sa nezahvalnom pčelom toliko me ražalostio da sam poželeo da me, tog časa, kroz Kosmički levak povuče i „usisa“ moj Pradavni sa Sirijusa, a ljudski rod neka se i dalje kune u Darvina. Uostalom, ako i pčele, na ovoj Zemlji, za mene više ne mare, zašto ne bih i ja okrenuo leđa ljudima? Biljana mi je, pak, poslala Hiperpolarizovanu svetlost. Tako je naslov novoj knjizi akademika Đure Koruge, a koga niko još da predloži za Nobela. Čitam Koruginu posvetu: „Dragom i poštovanom Draganu u znak pažnje, saradnje i prijateljstva...“ U jednoj brošuri Koruga je imao hrabrosti da objavi svoje arhetipske snove! Jedan njegov san me je i ohrabrio da ustvrdim kako je Panonsko more grunulo kroz Đerdap i Nojev zavičaj zavilo u – Crno more! Da, da, Koruga je sanjao kako je kapa Severnog pola bila tu, sve do Subotice, a onda je počela lagano da se topi i povlači ka Hiperboreji o kojoj je i Crnjanski snevao i pevao, i sve to nije bilo tako davno. Desilo se to, maltene, juče, pre 12.000 godina, kada je nestalo poslednje ledeno doba i kada Balkan, gle, odjednom postaje „kolevka arijevske kulture“, donete sa Sirijusa. A tragovi te lepenske i vinčanske kulture vidljivi su na Dunavu, ali i u magičnom trouglu Rtnja, Stare i Suve planine. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na sve se ovo zgodno nadovezuje: „Skoro sva velika naučna i duhovna otkrića dolaze, po pravilu, u snu. Tako je od Pitagore, pa ako hoćeš, sve do mene. A i taj tvoj Đuro Koruga, kladim se, sigurno je sanjao i šta je na Zemlji bilo pre trista hiljada godina...“ Preobraženje je, pak, belopalanačka varoška slava. Za vašar su se Belopalančani iz belog sveta okupljali da se vide, bar, jednom u godini. Belopalanački vašar je godinama tiho ubijan da bi ga ove godine gradonačelnik Miljko, konačno, sahranio, tamo, iza Gradskog stadiona i spomenika Rajku Mitiću. A novi „vašar“ nikao je u centru varoši, odmah prekoputa Miljkovog kafića! I, valjda će se, kad tad, doznati koliko je para dato za koncerte Zorice Brunclik i Kemiša te Dejana Petrovića i „Big benda“, pa „Nevernim bebama“, Đorđu Davidu i Topalku. Ali, Miljko je u svoj džep stavio, brat bratu, bar pet hiljada evra koliko je, u pet dana „vašarenja“, bio promet njegovog kafića. Dok je Miljko vašario, Vučić je u Vladičinom Hanu galamio kako na jugu Srbije neće više biti sve tužnije. Na to se i moja Crna razbesnela: „ Da li taj tvoj Alek, zaista, zna šta trabunja!? Miljko je Belu Palanku odavno sahranio, a evo sada je sahranio i vašar. Za koju godinu neće se ni znati da je ta nesrećna varoš ikad postojala!“