Od Vardara do Drača i nazad

Ana Brnabić i Edi Rama: Johanes Han ih je obavestio da je ekonomska saradnja jedini lek za rane iz prošlosti i aktuelne mini-sukobe Ko bi rekao da su od političkog sukoba na Vardaru do dogovora iz Drača protekle jedva dve nedelje. Baš kao da se tako skoro nije dogodila najveća diplomatska kriza u odnosima između dve zemlje još od 2008, kada je Skoplje priznalo nezavisnost Kosova, srpska premijerka Ana Brnabić i makedonski joj kolega Zoran Zaev slali su, zajedno sa ostalim zvanicama albanskog premijera - liderima regiona okupljenim oko Johanesa Hana - poruke zadovoljstva i velikih planova povezivanja. Tresla se gora, možda se i miš rodio, ali izvesno jeste i novi talas u jedva popeglanim relacijama u našem okruženju. U Hrvatskoj nacionalizam i ustaštvo neometano nastavljaju da bujaju, do svakodnevice - jednog dana tamošnja vlada objavi da možda nikada neće biti u stanju da ukloni ploču „Za dom spremni“ postavljenu s ciljem da huli spomen-obeležje u Jasenovcu, a već drugog dana predsednik Komisije za nestala lica Veljko Odalović napusti konferenciju o nestalima u Zagrebu, nakon što je njegov hrvatski kolega Stjepan Sučić otvarajući skup optužio Srbiju da je kriva za „sve zlo u regionu“. S Kosova i Albanije stižu pretnje stvaranjem Velike Albanije ukoliko se proces evrointegracija zaustavi. U Bosni i Hercegovini odnosi entiteta i nacionalnih zajednica su uobičajeno raštimovani. A i Srbija je uobičajeno pozvana da u svakom od „incidenata“, makar kao faktor kolateralne štete, ako ne činilac, da svoj sud. Zašto i ne bi bila kada se njeni lideri već godinama utrkuju da budu viđeni kao „faktor stabilnosti i mira na Balkanu“. Nosilac te titule, međutim, danas se čak i u nekim zapadnim medijima, ali pre svega u krugu regionalnih analitičara globalističkih preferencija, optužuje da je krivac za neuspeli „državni udar“ na dan crnogorskih izbora i, štaviše, da je scenario povlačenja diplomata iz srpske ambasade u Makedoniji, radikalan neobjašnjen potez, dugo planirao. Po jednoj od verzija taj potez je planiran zato što Srbija ne podržava očigledno evroatlantski okrenutu novu vladu te zemlje, pa želi (možda i kao uslugu Rusiji) da spreči evro i atlantske integracije Makedonije i Crne Gore; po drugoj, zato što se Srbija i Makedonija, pa i njihovi lideri, lično bore za naklonost Zapada; po trećoj se Srbija i Grčka ujedinjuju u naporu da spreče sprovođenje sporazuma sa Bugarima koji je Zaev potpisao 1. avgusta. Zajednički imenilac tih i inih je još malo pa hladnoratovska borba za uticaj sila. Čak, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je, nakon sastanka sa makedonskim ministrom u Nišu, potvrdio takve pretpostavke kazavši da se saznanja srpskih bezbednosnih službi odnose na bezbednosni sektor „uz učešće određenih stranih faktora, a ne na umešanost makedonske vlade“. Aleksandra Joksimović, predsednica Centra za spoljnu politiku, ne uzda se da će pravi razlozi ove diplomatske krize biti ikada otkriveni javnosti. „Zato što verujem da je povod nešto što u javnosti ne bi bilo moguće da se pojavi“, kaže Joksimović, čijem stavu doprinosi i izjava Dejvida Mekalistera, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, da razume o čemu se radi, ali da o tome ne može govoriti javno. Ona takođe smatra da su teorije o nadmetanju Makedonije i Srbije za naklonost Zapada potpuno nerealne, jer je Srbija lider koji može da pokrene ceo region, te da po snazi, veličini i drugim parametrima ne vidi način da Makedonija „preskoči“ Srbiju. „Uostalom, to je Mekalister potvrdio kazavši da očekuje da će 28. i 29. članica EU postati Srbija i Crna Gora“. Kriza je, inače, okončana „dugim i otvorenim“ telefonskim razgovorom Zaeva i Aleksandra Vučića (a ne Ane Brnabić, što bi bilo recipročno) nakon koga su njih dvojica, u zajedničkom saopštenju, definisali pet zaključaka, od kojih se nijedan ne odnosi na Kosovo i Metohiju ni na „ofanzivno obaveštajno delovanje“, zapravo na navodne razloge krize. Dogovoreno je, naprotiv, sve što se sa aspekta građana podrazumevalo u dosadašnjim odnosima dveju zemalja sa malo spornih pitanja - da se problemi rešavaju razgovorom, unapređenje prijateljskih, ekonomskih, trgovinskih odnosa, stabilnost regiona i da se štite diplomatsko-konzularna predstavništva i uzajamni interesi na putu ka EU. Nikola Dimitrov i Ivica Dačić, šefovi diplomatija dve zemlje, stavili su ad akta i slučaj Gorana Živaljevića, službenika srpske ambasade u Skoplju i BIA, koji se 27. aprila, tokom prodora demonstranata, „obreo“ u Sobranju. Srbija je, po Dačiću, povlačeći osoblje sprečila da bude „lažno uvučena u unutrašnju destabilizaciju Makedonije“ i tako izbegla trajnu štetu po odnose između dve zemlje. O KiM i Unesku ni u Nišu nije bilo govora, ali je premijerka navodno dobila obećanje da će sused biti uzdržan pri „eventualnom“ glasanju o članstvu Kosova. Kako se prauzrok spora pretvorio u „eventualnost“ jasno je iz toka događaja i epiloga u kome je sve drugo ostalo nejasno. „Vučić pokazuje ozbiljne rezerve prema novoj makedonskoj vladi“, kaže Dušan Proroković, profesor na Fakultetu za bezbednost i diplomatiju i istraživač Centra za strateške alternative. „Razlog za to može biti „tiranska platforma“ koja navodno ne važi, a tačku po tačku se ostvaruje. Od sporazuma sa Bugarskom, preko promene imena do rasprave o upotrebi jezika, za četiri godine u potpunosti će se ostvariti. Tada će manevarski prostor makedonskih vlasti biti veliki, a albanski faktor dobiti novu dimenziju u svom delovanju. Srbija očigledno mora redefinisati svoju politiku prema Makedoniji i odlučiti kako će se odnositi prema toj platformi“. Sa neformalnog sastanka lidera regiona (minus Hrvatska, koju članstvo u EU izuzima iz ove grupe) sa predstavnikom Svetske banke i evropskim komesarom za susedstvo i proširenje dolazi indikativnija sumnja u mogućnosti da se zemlje regiona konačno i same nađu među članicama EU. Na susretu u Draču dogovorena je tešnja ekonomska saradnja, imenovanje nacionalnih koordinatora za dogovore, razgovaralo se i o osnivanju Transportne zajednice jugoistočne Evrope, dogovorene na prethodnom skupu u julu u Trstu. Ubrzano povezivanje Han je obrazložio stavom EU da je „ekonomija“ (ne više članstvo, dakle) jedini lek za rane balkanskih naroda i njihove mini-sukobe. Savetovao je zemljama Zapadnog Balkana da se fokusiraju na međusobnu saradnju, i bez obzira na to što se potrudio da podvuče da stvaranje nove ekonomske zone nije alternativa članstvu u EU, evropski komesar je inspirisao sumnje da će iz fraze „stabilizacija i pridruživanje“ druga reč biti izbačena, a prva ponuđena kao nova šargarepa regionu. Ujedno, to bi bio kratak odgovor i na zahtev srpskog predsednika da od Brisela dobije vremenski okvir pridruživanja. Iz Drača je Edi Rama poručio da regionu ne treba tutor, a Ana Brnabić da je regionalna saradnja prioritet. „Nedavno smo i na primeru Makedonije imali priliku da vidimo da odsustvo ideje o evrointegracijama dovodi do unutrašnjih problema i zaustavljanja demokratskih procesa“, kaže Aleksandra Joksimović. „EU se trgla i uvidela da mora pojačati fokus i promeniti narativ - tako ja doživljavam berlinski proces i ovaj sastanak u Draču. Proces proširenja se vraća na agendu tako da države u tom procesu mogu da osete dostižnost cilja“. Sastanak u Draču Proroković, naprotiv, vidi kao rešenje umesto proširenja. „Sve što se dešava na Balkanu, uključujući i loš nastup Hrvatske i odluku o vancarinskim barijerama za uvoz poljoprivrednih proizvoda iz zemalja regiona, pokazuje da Brisel nije načisto u svom odnosu prema ovom delu Evrope. Setite se kako je ideja Brisela, koja je ovde puštena kao probni balon, o carinskoj uniji, loše prihvaćena. Takve omaške se EU ranije nisu dešavale. Ona je u odnosu na nas imala mape puta sa kojih se nije skretalo. Pitanje je samo šta će nam se tačno ponuditi“. Glomazni planovi povezivanja regiona pojavljuju se uporedo sa aktuelizovanjem onih o unutrašnjoj podeli EU, koju je sve manje popularni francuski predsednik Emanuel Makron propagirao tokom svoje turneje po Istočnoj Evropi, kao okosnici kampanje protiv organizovanog uvoza jeftine radne snage u bogate zemlje. Podvajanje evropskog društva nije ekskluzivna vest, ali može prelomiti odluku da li će u Evropi u dve brzine treća biti na menjaču. „Vraćamo se na stare teorije u kojima se tvrdi da samo zemlje sa istim stepenom razvoja mogu da sarađuju. Mi kao trećerazredna kategorija unutar EU ne možemo da se razvijamo. A alternativa postoji i ona mora podrazumevati otvorene kanale i sa Turskom i sa Rusijom kao regionalnim, a ne samo globalnim partnerima. Bio sam državni sekretar u vladi koja se borila sa monolitnim stavom sila o samoproglašenoj nezavisnosti Kosova. Danas imamo i ekonomsko prisustvo Rusije i Kine i vojnu saradnju i problematizovanje te nezavisnosti - imamo manevarski prostor da branimo svoje interese“, smatra Dušan Proroković. Aleksandra Joksimović se nada da u EU postoji svest o tome da ne samo Turska i Rusija, nego i Kina i Saudijska Arabija (na čije prisustvo je, kao pretnju od islamizacije, nedavno upozoravao austrijski ministar Sebastijan Kurc), teže maksimalizaciji uticaja na ovim prostorima. „Pri kraju smo 2017. i događaji od kojih se očekivalo da budu ključni za opstanak EU su završeni pozitivno, a pre svega mislim na izbore u Francuskoj. Izbori u Nemačkoj tek slede, ali na njima se ne očekuje ta vrsta neizvesnosti“. Proroković kaže da na upozorenja da saradnja sa Rusijom ne ide zajedno sa članstvom u EU treba odgovarati odbranom državnih interesa. „I ne vidim kako dobre odnose sa Rusijom može da nam spočitava, na primer, Nemačka koja gradi Severni tok. Osim toga, kad je članstvo tako daleko, ne vidim ni sam mehanizam ucene.“ Onom delu javnosti koji nestrpljivo iščekuje da se Srbija učlani u sve brojniji savez evropskih država, zrno pesimizma, koje bi mogao da im usadi ovaj tekst, može teško da padne. Ali to bi i za njih bilo manje zlo od mogućnosti da se ostvare prognoze nekih od uglednih nemačkih medija - da bi sledeća evropska kriza mogla da izbije na Balkanu.