U Kuću slavnih bez čestitke iz državnog vrha

Kada sam pre četiri dana pozvala gospodina Dušana Ivkovića da napravimo razgovor, našla sam ga u Atini i moja zamisao je delovala potpuno neizvodljivo. Duda i njegova supruga Nena su učinili da sve postane moguće. Sreli smo se dvadeset minuta po sletanju njegovog aviona u Beograd i na samom početku razgovora mi je pokazao da nije bilo razloga da me u prethodnom dogovoru upozorava da će mi možda biti nezanimljivo, jer on „retko pokazuje emocije“. Krenulo je veoma emotivno: „Oprostite što počinjem ovako, ali sam zaista kao građanin impresioniran da mi je avio-kompanija Er Srbija, naplatila pedeset devet hiljada i petsto sedamdeset dva dinara kartu za odlazak u Atinu u biznis klasi, a kartu za povratak u Srbiju u ekonomskoj klasi sedamdeset šest hiljada sedamsto osamdeset četiri dinara!!? Ne ulazim ja u njihovu šemu biznisa i marketinga, nemam ništa protiv što sam sedeo u redu 25 D, ali se osećam jako loše što je baš moja karta bila ubedljivo najskuplja u tom avionu. Da li je to stvarno moja nacionalna kompanija i šta smo mi u sopstvenoj zemlji?“ Pretpostavljam da ne pitate mene? Ne. Pitam sebe. Zaustaviću se ovde, pitajte vi mene,... Prošle nedelje je objavljena vest da ste odlukom Svetske košarkaške organizacije (FIBA) primljeni u Kuću slavnih, šta vam to znači? Emotivno gledano to veliko priznanje me više ispunjava setom na sve ono što me je dovelo do toga, nego ushićenjem. Gledajući današnji momenat košarke, ja sam izuzetno sretan čovek jer sam imao priliku da treniram najkvalitetnije igrače kao što su Kićanović i Dalipagić u prvoj generaciji, pa onda sledeću generaciju koja je na neki način otvorila vrata NBA, kako Amerikanci kažu -„internacionalnim“ igračima. Kića i Praja su bili veliki igrači, i čine me srećnim jednako kao Kukoč, Petrović, Divac, Rađa, Paspalj , Danilović,.... Ne znam šta je kriterijum za ulaznicu u tu Kuću, verujem da je dublji od broja trofeja. Znam da vas gnjavim, ali još jednom: šta vam je priznato ovim priznanjem? Moguće da moj pokojni otac na ovaj način dobija odgovor na pitanje koje je svakodnevno postavljao mojoj majci u teška vremena na Crvenom krstu: „Branka, ne razumem što naši sinovi po ceo dan skaču i bacaju onu loptu, šta oni uopšte rade?“ Da li ste dobili čestitku iz Ministarstva sporta, bilo koga ko predstavlja državu? Ne. Kako to razumete? Da li sebi dozvoljavate razočaranje? Najiskrenije, ničemu se više ne čudim. Uopšte me neće iznenaditi ako ubrzo dođe dan da mi carinik na našem aerodromu postavi pitanje: „Burazeru, šta imaš u torbi?“ Neću se čuditi ako me dok mi pretresa torbu pita: „Je li, je l` ovo tvoja košulja, je l` to nova ili stara, nošena ili nenošena..“. Spreman sam na tu vrstu tretmana, pre nego na čestitke. Čula sam mnogo ljudi koji se osećaju posramljeno pred činjenicom da će se vaša oproštajna utakmica odigrati u Atini, a ne u Beogradu? Mogu li da vas zamolim da mi odgovorite da li je to normalno? Ne bih želeo da to poprimi neku političku notu, najiskrenije vam kažem. Vaspitavan sam da uvek gledam napred, sa Vasilisom Spanulisom i Hristosom Stavropulosom sam već održao konferenciju za štampu na kojoj smo najavili humanitarnu utakmicu u Atini. Prihod od karata će biti usmeren jednoj grčkoj dečijoj organizaciji i dečijoj bolnici u Tiršovoj. Pitala sam vas kako se desilo da Atina organizuje oproštajnu utakmicu, umesto Beograda? Beograd ima Sekretarijat za sport, Srbija ima Košarkaški savez, zna se i ko sam i šta i koliko sam uradio. Dejan Tomašević mi je rekao da i on misli da je to trebalo da uradi Savez, ali,... Da niste podržali Sašu Jankovića, da li bi vam u Beogradu bila organizovana oproštajna utakmica? Ne želim da razmišljam na taj način. Kako drugačije? Sticaj okolnosti je takav. Ništa što mi se događa nije slučajno, ali čovek mora da se izdigne iz „okolnosti“. Ako bih se složio sa okolnostima, morao bih da pristanem na ulogu „nepoželjne osobe “, a to mi ne pada na pamet. Da li bi vaša majka umela da odgovori ocu: „Šta je Dudi trebalo da skoči za Sašu Jankovića“? Mislim da bi moj otac to odobrio. Većina današnjih uspešnih ljudi moje generacije potiče iz komunističkih porodica. E, ja namerno neću da budem isti kao oni. Mog oca je komunistički sistem uništio. „Seljače“ sa dvadeset godina i četiri razreda osnovne škole, dolazi sa Korduna u Beograd gde nigde nikoga nema, a u trideset petoj godini postaje doktor pravnih nauka u prethodnoj Jugoslaviji. To je bio moj otac. Tek sada sam počeo da čitam njegova pisma iz zarobljeništva u Italiji da vidim zbog čega je tamo završio. Da li je ijednoj vlasti pre ove palo na pamet da ospori vaš kredibilitet? Ne. Sve je počelo da se dešava kada sam dao podršku Saši Jankoviću na predsedničkim izborima. I danas iskreno mislim da je Saša kao nestranačka ličnost bio najozbiljniji kandidat, ali i moram odmah da vam kažem da o tome koliko je on taj kapital osvojenih glasova u međuvremenu iskoristio uopšte ne želim da govorim. Ni ja uopšte ne želim da odustanem, moram da vas pitam još nešto na tu temu. U trenucima optimizma tokom predsedničke kampanje ste govorili da „vreme ne radi za ovu vlast“. Da li vam se ovih dana čini da čak i ako vreme ne radi, opozicija, pa i Saša Janković, rade na radost Vučiću? Prateći apsolutno kontrolisane medije imam utisak da se daje prevelik značaj nekom navodnom raskolu opozicije. To se svesno radi da bi ljudi izgubili poverenje u opoziciju, koja je i bez toga u velikom problemu i manje-više na ivici cenzusa. Da li podržavate ideju Saše Jankovića da raskrsti sa demokratama dok se „ne vrate sa stranputice“? Podržao sam i te kako Sašu Jankovića kao predsedničkog kandidata u ono vreme, a sada i te kako odbijam da komentarišem njegove dalje ideje. Ja nijednog momenta nisam osećao da sam ušao u politiku, ne izbegavam odgovor, prosto ne želim da se bavim komentarisanjem onoga što je prenela štampa, bez obzira na to da li se radi o sportu, ili o politici. Ukoliko bi se desilo da doživimo dan u kome će odbornici gradske skupštine izglasati recimo Vesića za gradonačelnika, da li ćete to smatrati porazom Beograda i Beograđana? Mislim da je Beograd kroz istoriju menjala i vodila inteligencija. Kada bi se tako nešto desilo, to bi značilo da smo se strašno promenili i da nismo više ni oni Beograđani, ni Srbi kakvi smo bili. Niste jednom pominjali Vesića kao čoveka o kome svi sve znaju, a niko ne sme ništa da kaže. Da li je moguće da su se visoki košarkaši uplašili malenog Vesića toliko da im nije palo na pamet da se oglase i uzmu vas u zaštitu od organizovane medijske besramne kampanje? Svi ga se plaše. Loše je govoriti u prvom licu, ali ja sam ispred svih tih ljudi jer sam nezavisan „slobodan umetnik“. Ni od koga nisam dobio ništa, niko iz moje porodice koja živi u Beogradu od devetsto i neke godine nikada nije dobio ni jedan jedini kvadrat stana, dok sekretari i sekretarice partija i svega ostaloga imaju desetine stanova u ovom gradu, od Kosovske, pa do Palmotićeve. Da li je tačno da je posle vašeg intervjua u NIN-u pre dve godine, na Vesićev zahtev povučen iz procedure vaš zahtev za legalizaciju kuće koju ste sami izgradili? Da li se u međuvremenu nešto promenilo? Ne, nemam nikakvu informaciju gde je taj zahtev završio, ali vam garantujem da svi u sekretarijatu za urbanizam vrlo dobro znaju da je Vesić naredio da se moj predmet izvuče iako je rešenje već postojalo. Da li je bila greška što ste govorili za NIN? Jedina velika greška koju sam napravio je što sam govoreći o Vesiću da je najveći šljam koji postoji, prevideo da mu samim tim što ga uzimam u usta dižem cenu. Što bih ja njemu činio takvu uslugu? Verujete li da ima sportista koji podržavaju ovu vlast iz čistog uverenja? Koji bi razlog imao Bobi Marjanović da strahuje od bilo kog Vesića? Za mene je Bobi pre svega veoma pametan košarkaški igrač, voli svoju zemlju, želi da podrži ono što misli da je dobro za njegov narod, ali živi daleko i mislim da mu mnoge stvari nisu jasne. Šta radi Nikola Jokić na inauguraciji? Čime bi on mogao da bude ucenjen na vrhuncu svoje slave koja ni na jedan način ne zavisi od Vučićeve volje? To morate da pitate Jokića. Ne verujem da je ucenjen, verovatno je neko iz njegovog okruženja rekao: bolje bi bilo da odeš, nego da ja imam problema,... U ovom gradu manje-više svi nešto zidaju, grade, u nekom su problemu... A svi koji su u nekom problemu su prinuđeni da rade sve što se od njih traži. Ne mogu da isključim da ima i onih koji ga iskreno podržavaju, niti mi pada na pamet da nekog zbog toga osuđujem, ali verujem da većina to radi zbog interesa i ucena. Koliko vas je koštalo učešće u kampanji na nivou ličnih odnosa? Da ste „gledali svoja posla“, da li biste ušli u spor sa Božidarom Maljkovićem? Ja ne vidim da sam sa njim u sporu. Samo sam rekao istinu na koji način je on postao predsednik Olimpijskog komiteta. Da pustimo Sašu Jankovića i pređemo na izazove sa kojima se suočava Saša Đorđević. Kako vi tumačite izostanak Jokića, Bjelice, Teodosića? Povrede su deo sporta, a što se Jokića tiče mislim da se našao u takvoj situaciji da mu je rečeno da ne igra. Ne mogu sada da prozivam ko mu je to rekao, ali sigurno neko iz NBA, nije to mogao da mu kaže niko iz ovog okruženja. Pošto mu je tako rečeno, on je to pokušao da objasni na neki način, a na čitaocima štampe je da odluče koliko su spremni da prihvate njegovo obrazloženje. Nema dileme da će nam Jokić trebati narednih deset godina. Bojim se da je košarka u ogromnoj krizi i da mi teško možemo kao Evropa da izdržimo toliki odliv pre svega sada i mladih igrača. Nekada je za mene bila velika čast i ponos da igrač koga sam trenirao dobije određenu ulogu i igra u NBA. To nije normalno kako oni skautuju ne samo evropske, nego sve igrače širom sveta, a najviše u Evropi, jer je košarka osim u Americi daleko najnaprednija u Evropi, tako da FIBA mora da nađe neka rešenja. Kakav očekujete rezultat naše reprezentacije? Gledajući ovaj pripremni turnir i opštu situaciju, stekao sam utisak da će naš tim da bude iznad svakog pritiska i da postoji velika mogućnost da možemo da stignemo negde do polufinala. To je neki moj utisak. Ja sam bio u sličnoj situaciji 2013. godine kada je Teodosić u zadnjem momentu dobio zabranu CSKA da igra na prvenstvu Evrope, ali tada nismo imali na ovaj način razigranog Bogdanovića. Kada smo već kod njega, ispričaću vam nešto intimno i privatno: kada sam razgovarao sa Bogdanovićem o mojoj oproštajnoj utakmici, on mi je rekao - „Dolazim sigurno, s tim što ću prvo da svratim na balkon Skupštine grada, pa onda 20. septembra dolazim kod tebe u Atinu“! Kazao sam mu: „Čekaj, polako, nemojte sebi da stvarate pritisak da morate da osvojite zlato i da vas čeka balkon“ . Taj razgovor smo vodili dok još niko nije pretpostavljao ni Teodosićevu ni ostale povrede koje su se desile kod bitnih igrača. U svakom slučaju ja potpuno verujem Saši Đorđeviću. Najviše mi se dopada što ne pokazuje nikakvu paniku, ni u najavi, i nema potrebu da unapred traži alibi. To je nešto što je veoma važno, jer on mora da bude ispred tima i da im pokaže da veruje u njih. I siguran sam da je Saša u tome jako dobar. Koliko ima trenera na svetu koji su u stanju da u toku razgovora od sat i po ne pomenu nijedno košarkaško ime koje su lično stvorili? Nikada u životu nisam izgovarao - „moj igrač“, „moj tim“, „pobedio sam“... Ja mislim da nisam ja taj koji je stvorio bilo kog igrača, ali sam mnogima dao šansu koju su umeli da iskoriste na najbolji način. Zar ima nešto lepše? Kalinićev otac mi svaki put kad me vidi kaže: „Da nije bilo vas, moj sin ne bi....“, Istina je da sam ga kao debitanta povukao iz neke univerzitetske reprezentacije gde je igrao sasvim drugu poziciju, ali je suština da je on iskoristio šansu koju sam dao i evo, hvala bogu, sada je prvak Evrope. Vi procenite da li je ta moja osobina što retko upotrebljavam reči „ja“ ili „moj“ feler ili vrlina.