Digitalizacija školstva

Dok će prosvetari u novu školsku godinu ući sa starim platama za koje tvrde da su manje od republičkog proseka, inovacija dolazi sa druge strane: dvesta odabranih škola u Srbiji pristupiće pilot-projektu upotrebe elektronskih dnevnika. A potom, sukcesivno, u digitalnu eru ući će i ostalih 1.600 školskih ustanova. „Do svake škole dopro je internet“, ministar prosvete Mladen Šarčević ovom izjavom dokazuje da je sve spremno za e-ocenjivanje, e-evidenciju izostanaka, e-kontakt sa roditeljima.., pa čak i tamo gde nema sanitarnog čvora i parket nije menjan više od četvrt veka. Međutim, za potonje radove najčešće su potrebne „žive“ pare ili novac iz budžeta, dok se e-pilot projekat sprovodi iz „robnih“ donacija. „Kako proces digitalizacije celokupnog obrazovanog sistema ne bi morao da čeka evropske fondove i kredite, animirali smo mnoge donatore i partnere“, kažu u Ministarstvu, izdvajajući Udruženje osiguravača Srbije, kompaniju Huavej, Rotari klub Srbija i par drugih kao najgalantnije u poklanjanju opreme. Iz donacija sledi još oko 500 računara do kraja godine, dok je budžetom Ministarstva projektovana nabavka 700 kompjutera za podršku uvođenju informatike u peti razred. Mnogi od nastavnika svaku novinu poteklu iz Ministarstva prosvete prihvataju sa zadrškom, premda su svesni da im je cilj zajednički – podići nivo obrazovanja na viši stepen, ili bi tako bar trebalo da bude. Sindikati prosvetnih radnika su ovom prilikom iznimno složni tvrdeći da će es-dnevnici olakšati posao predavačima, napraviti bolju vezu između njih i roditelja, smanjiti prostor subjektivnog ocenjivanja... Takođe, uglas poručuju: ovu inovaciju oni su predložili i na njoj insistirali punih 20 godina. „U nekim školama već postoje različiti oblici elektronskih dnevnika za čije se vođenje najčešće angažuju ljudi sa strane koje plaćaju đački roditelji“, kaže Milica Milenović, predsednica Foruma beogradskih gimnazija. Kada to postane posao svakog nastavnika ponaosob, troškove će snositi svi poreski obveznici. Za proračun ukupne svote nužne da se podmire sve potrebe, upravo služi pilot-projekat, kažu u Ministarstvu. „Digitalizacija prosvete strateški je cilj Vlade Republike Srbije, te smatramo da neće biti problema pri postavljanju finansijskih prioriteta“, objašnjavaju u Ministarstvu sa kakvom će „lakoćom“ e-rešenje postati sistemsko. Jer tek neprepušteno ličnoj inicijativi i vezano isključivo za entuzijazam, ono postaje smisleno. Tek u toj idealnoj situaciji, kad sve škole budu umrežene, međusobno i sa Ministarstvom, biće moguća i analiza učeničkih postignuća po odeljenjima, generaciji, na nivou jednog predmeta, individualni programi i potrebe učenika... Šta još pruža e-propusnost podataka? Nastavnicima - da imaju uvid u ocene iz svog predmeta, dok će samo razredne starešine imati pregled svih ocena. „Na ovaj način sprečava se tzv. halo-efekat, odnosno, pritisak na strože nastavnike da poklonjenom ocenom iznivelišu uspeh određenog učenika“, sigurna je Milica Milenović. Međutim, dosadašnje iskustvo pokazuje da su upravo razredne starešine pristupale ovom vidu presije na svoje kolege, kako primećuju upućeni. Znači, ni nadalje ih ništa ne sprečava da tako nastave. Mogućnost da se svaki roditelj elektronskim putem obaveštava o uspehu i izostancima svog deteta, ističe se kao još jedna od prednosti digitalizacije dnevnika. „U praksi smo danas često prinuđeni da roditelje obaveštavamo telegramom da treba da dođu u školu, u slučaju da im deca, naši đaci, ne prenose ovakve poruke“, kaže predsednica Foruma. Logika govori da elektronski olakšan pristup informacijama neće uticati na poslovično nezainteresovane roditelje, već samo skratiti put onim već aktivnim. Statistika kaže da je 14 odsto Srba bez dana škole ili sa nekoliko razreda osmoletke, ali da je čak 65 odsto elektronski pismeno. To znači da većini današnjih roditelja treba samo upoznavanje sa servisom es-dnevnik. Ali, tome mora da prethodi obuka školskog kadra koji spada u srpski prosek, i još je jedna stavka budžetskog izdvajanja na ime celoživotnog učenja. „Koliko shvatam, instrukcije su kratke i jasne, i ne traže više od pola sata da se razumeju i prihvate“, navodi jedna nastavnica srpskog jezika iz jedne škole na periferiji Beograda, gde na 80 nastavnika i 1.300 đaka idu tri računara sa tek sporadičnim pristupom internetu. Ovde zaposlene trenutno više brine nedovoljan fond časova, od digitalnog opismenjavanja. „Iako reforme deluju kao olakšavajuće po prosvetne radnike, mi naprosto nemamo poverenja za ideje koje stižu iz Ministarstva“, naglašava ova nastavnica. Primer koji daje su đačke kasete, „tako lošeg kvaliteta, da su većinom rashodovane, iako su tek pre nekoliko godina postale inventar svih osnovnoškolskih ustanova u Srbiji“. Stoga mnogim prosvetarima i ovaj potez Vlade liči na „pranje para“, koje umanjuje dobre efekte reforme. Ostaje i bojazan nastavnog kadra da će im se posao duplirati, pa da će uz e-administraciju morati da vode i „klasičnu“, uprkos suprotnim obećanjima. Sve i da čvrsto drže reč, ostaje problem čestog padanja sistema, čega su svedoci svi koji su imali nekog posla u javnim institucijama. „Kada se ovako nešto desi, omogućeno je naknadno upisivanje u sistem“, poručuju iz Ministarstva. Vođenje evidencije o svim neželjenim pojavama biće još jedan podatak koji će doprineti praćenju rada škole, dodaju. Strahovi prosvetara vezani su za stalno nametanje obaveza koje „nemaju nikakve veze sa nastavom“. „Pretvorili su nas u ćate, stalno nešto pišemo i popunjavamo“, artikulišu svoje bojazni. Ako pad sistema ili kakva druga „neželjena pojava“ bude podrazumevala dodatni rad kod kuće, biće to još jedna stvar na spisku „čistog gubljenja vremena“. Premda se svaka novina u prosveti proverava iskustvom bar jedne generacije (pa i tad može da promaši), uvođenje es-dnevnika ovo neće čekati, već će biti uvedeni i u niz drugih škola, neobuhvaćenih pilotiranjem, „čim se za to steknu uslovi“, kako kaže Šarčević. Odluku ne može opozvati ni javno mnjenje, presudno, recimo, kod nedavnog povlačenja obrazovnih paketa o seksualnom nasilju. Jer, digitalizacija je ipak pitanje od strateškog nacionalnog značaja, dok se suprotstavljanje zlostavljanju pod to ne može podvesti, sudeći po potezima Ministarstva. Ono što obećavaju iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja vezano za digitalizaciju školstva, nalik je SF filmu, a tako daleko od srpske realnosti. Gde, recimo, pri uvođenju elektronskih zdravstvenih legitimacija ima više haosa nego poželjnih pozitivnih promena. Redovi po ispostavama Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje ekstremno su dugački, čekanje produžava nestabilnost mreže interneta. A kad dođeš na šalter Doma zdravlja, osoblje, svesno okolnosti, preporučuje ti da „zapišeš negde broj svog kartona, za svaki slučaj“. Polako, 21. vek kome hitamo digitalizacijom, tek je počeo.