Cenovni šovinizam u Ikei

Odmah da kažem - nema zavere. Taj čuveni zakon jedne cene, koji kaže da isti proizvod mora isto da košta bilo gde u svetu - jednostavno ne važi. Pogledajte, recimo, onaj čuveni hamburger, big mek, u svakoj zemlji cene su mu različite. A verovatno nema dve zemlje u kojoj isto košta. Jeste li to primetili? I da li vam to zaista smeta? Cene istih proizvoda - ili usluga - nikada se neće izjednačiti. Može šišanje u Bombaju da košta deset dolara - a na Menhetnu da košta dvesta - džaba mu je, niko neće sesti na avion i u popodnevnoj pauzi trknuti na šišanje. Niti će se desiti da neko trkne do Horgoša na big mek, makar ga tamo prodavali upola jeftinije nego kod nas. E sad, važi li to i za trajna potrošna dobra, koja se ne kvare i koja se lako transportuju, poput Ikeinog nameštaja? Važi, naravno: ni cene Ikeinih proizvoda ni u jednoj zemlji nisu iste. Pošto nas lažu i kradu već decenijama, zaista nije lako poverovati da tu nema zavere, krađe ili šovinizma. A hiljadu puta prevarenom potrošaču je još teže da pođe od pitanja: da sam ja vlasnik Ikee, da li bi cene bile iste u svakoj zemlji? Ako mislite da bi tako bilo, setite se samo da je kirija u Londonu deset puta veća nego u Solunu, pa recite, kako cena svuda da bude ista? Ne može, naravno. Veliki deo razlika u ceni istog proizvoda upravo se objašnjava razlikom u troškovima poslovanja: u porezima, carinama, troškovima transporta, pa sad sami ređajte ... E sad, kada bi sve te razlike nestale, ili biste, kao vlasnik Ikee, rešili da ih pokrijete iz profita, ništa se ne bi promenilo. Pri istim troškovima, dakle, istoj ponudi, cene bi se i dalje razlikovale - zbog razlika u tražnji, ili u tome imate li u toj zemlji ozbiljnu konkurenciju. Tamo gde se više traže dnevne sobe, potrošači će biti spremni da plate više, pa će vam sigurno i cene biti veće. Naravno, ako nema konkurencije... Možda biste, kao najpravedniji vlasnik na svetu uradili baš isto što i Ikea: objavili na internetu sve cene u svim zemljama, dali svim proizvodima jedinstveni kod (isti u svakoj zemlji) - i ohrabrili potrošače da sami porede cene po zemljama. A još biste im cene ažurirali svakog radnog dana, i obaveštavali o tome koliko komada svakog proizvoda ima tog dana na zalihama. Upravo to radi sadašnje rukovodstvo Ikee, i još potrošačima poručuje da obavezno uporede cene, naročito ako žive u pograničnim zonama. U Belgiji, kažu, najjeftinija je roba na dečjem odeljenju, u Nemačkoj i Holandiji jeftiniji su električni aparati, a vlasniku je stvarno svejedno ko će mu toga dana kupiti robu. Ne bih vam ovo sve ni pisala da jednom ne napravih kobnu grešku u Ikei, u Solunu, a sve zahvaljujući tome što sam smetnula s uma da taj zakon jedne cene, o kome sam malopre pisala, ne samo da ne važi za ostatak čovečanstva, već ne važi - ni za mene! Elem, posle neke konferencije u Solunu, krajem devedesetih, reših da odem i vidim šta sve tamo ima, a tamo zaista beše mnogo stvari koje bi bilo lepo imati. Ali, zašto kupovati u Solunu, pomislih, kad mi je bliže Budimpešta, a uostalom, niko me ne bi ni pustio u avion sa šest drvenih stolica... Kad ono, u Budimpešti, ona stolica iz Soluna, umesto dvadeset, koštala je - osamdeset nemačkih maraka! Dobro, sedamdeset pet, ali svejedno, ostade mi samo lepa uspomena ... Stoga mi je, čim su se pojavile priče o zaveri i Ikeinom cenovnom šovinizmu, odmah bilo jasno da to sigurno nije istina. Ali mi se učinilo da ovo iskustvo vredi podeliti, jer je zaista glupo provesti život misleći da su svi na ovom svetu lopovi i da svi rade protiv nas. Jednostavno, vreme je da naučimo kako svet funkcioniše. Kad ta Ikea, ili bilo ko drugi, ukrade, ili nešto zloupotrebi - raskrinkajte ih, objavite, i ja ću! Ali dok rade isto - ili bolje nego što biste vi umeli, hajde da ih poštedimo. Makar da ne ispadnemo glupi u društvu.