Crvena palica za fašiste

Sva konfuzija Trampove Amerike da se jezgrovito odslikati na primeru tridesetčetvorogodišnjeg Ostina Gilespija. U mladosti je promenio ime u Augustus Sol Invictus, ili Uzvišeno Nepobedivo Sunce, a uoči tridesetog rođendana je objavio hermetičnu poslanicu u kojoj se razočarano odrekao američkog državljanstva. Pride je obznanio da će pobeći u šume odakle će u gradove doneti Revoluciju, jer mu je proviđenje natuknulo da će igrati važnu ulogu u predstojećem Drugom američkom građanskom ratu. Isti misteriozni glas mu je rekao da bi po SAD najbolje bilo kada bi se razmnožavali samo najlepši belci koji smatraju da je Holokaust vulgarni istorijski falsifikat. Ne samo da se niko nije pozabavio njegovim očitim duševnim poremećajem, već se Avgustus kandidovao za senatora Floride, bez problema i uspeha. Na neofašističkom okupljanju u Šarlotsvilu u avgustu je bio jedan od glavnih govornika, a publiku su činili pripadnici Kju-kluks klana, ekstremni desničari s nacističkim obeležjima i tzv. rasni realisti. Zajedničko im je bilo uzvikivanje hitlerovskih parola o tlu i krvi, panično pozivanje na slobodu govora i nelagoda pri saznanju da će im lica osvanuti na internetu. Neki su nosili i oružje. S druge strane, njihovi neistomišljenici imaju iskustva s policijom i maltretiranjem u digitalnom, javnom i privatnom prostoru. Reč je o studentima i radnicima bez veza sa bogatstvom, deci migranata i pripadnicima LGBT populacije. Za razliku od Ostina Gilespija koji je odrastao na svili i kadifi, manjina su i često su se susretali sa nasiljem. Zato su odsudnog dana i nahrupili u Šarlotsvil u velikom broju, gotovo listom noseći marame i skijaške maske, spremni da mrziteljskoj bulumenti zapuše usta uz jednoglasno „no pasaran“. Ishod je poznat – jedan se fašista kamionetom zaleteo među antifašiste, usmrtivši jednu devojku i povredivši još 19 osoba, a predsednik Tramp je, po ko zna koji put neupućen u stvarnost, rekao kako odgovornost snose obe strane, uz konstataciju da je novi izvor nestabilnosti u Americi izvesna grupa „antifa“. Dovoljno je u politički život upućen da zna da ne stane na rep glavnini svojih birača, razočaranoj što nije izgradio zid na meksičkoj granici, što se poslovi nisu tiskajući se vratili u Ameriku i što je nije učinio ni biserno belom, ni monumentalno velikom. Ako su njegova politička pobeda, politički i moralni poraz Hilari Klinton i moralna pobeda Bernija Sandersa varnice, zapaljivi benzin je heterogeno američko društvo koje je pod pritiskom rastuće ekonomske nejednakosti počelo da puca po svakom zamislivom kroju – rasnom, verskom, klasnom, rodnom... Da je Tramp makar malo upućeniji u istoriju zapadnoevropske civilizacije, koja neposredno zavisi od njega, znao bi da je „antifa“ tek zgodniji termin od antifašizma, a da je antifašizam, kako je u nazivu pokreta nimalo suptilno naznačeno, star koliko i fašizam. Pojam se prvi put koristio još tridesetih godina prošlog veka za militantne levičarske ćelije u Nemačkoj, a preživljavao je doslovce svuda i svaki put kada bi nekom bizgovu na pamet palo da ugrožava druge zarad svojih privilegija. U SAD su antifa ćelije poslednji put bile aktivno prisutne osamdesetih godina, najviše u NJujorku, Čikagu, Atlanti i Filadelfiji, a zapaženu ulogu su imale i u protestima protiv Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu 1999. godine i pokretu Okupiraj Volstrit. U skorije vreme su učestvovale u okršajima s desničarima u Fergusonu i na Univerzitetu u Berkliju. Retorika kojom se u mejnstrim medijima izveštava o antifa ćelijama slična je onoj kojom se izveštavalo o Berniju Sandersu i DŽeremiju Korbinu – kritike su bile ili vešto skrivene ili otvoreno zasnivane na širenju straha. Magazin Atlantik ih je indirektno optužio da svojim reakcijama pospešuju ekstremnu desnicu, a Nacionalna revija im je spočitala upotrebu palica, štitova i maski, ne spomenuvši „svastikama“ i oružjem načičkane ekstremne desničare. Novinarima Vašington posta bila je bitnija šteta od 100.000 dolara koju su načinili razbijanjem mobilijara u Berkliju nego činjenica da su reagovali na izjave da su crnci i Jevreji kancer Amerike i da je otkazani govornik Milo Janopulos hteo da javno pročita spisak LGBT studenata, što je prethodno uradio u Milvokiju. Isti ti mejnstrim mediji su ranije sporadično kritikovali mete napada fašista, skovavši pejorativni neologizam „liberalna snežna pahuljica“. Uzrok ovakvog novinarskog kukavičluka je jednostavan – dok fašizam pokušava da podjarmi individualna prava i slobode u zgrčenom srcu propalog kapitalizma, antifa ćelije pokušavaju da podjarme kapitalizam u ime individualnih sloboda, a većina američkih mejnstrim medija zavisi od privatnog kapitala koji je najčešće nekako povezan sa Belom kućom. S druge strane, antifa ćelije čine ideološki vrlo razuđene pozicije, ali su im zajednički levičarski antiestablišmentski sentiment i insistiranje na anonimnosti i duhovitom imidžu koji se prenosi i na njihova nezvanična glasila. Primera radi, na Tviteru učestalo objavljuju slike američkih trupa iz Drugog svetskog rata ispod kojih piše: „Ovde se vidi kako antifa ulazi neovlašćeno i puca na nedužne naciste bez povoda.“ Nasilje u Drugom svetskom ratu nije bilo lepo, ni danas nije simpatično, ali ni ideološki sukob koji se preliva na ulice nije stvar estetike. Stvar je nove političke realnosti u kojoj američka policija otvoreno ratuje s etničkim i rasnim manjinama – od početka prošle godine je usmrtila oko 500 Afroamerikanaca – i u isto vreme ne reaguje na činjenicu da nacisti marširaju ulicama. Činjenica je, međutim, da su antifa grupe militantne onoliko koliko fašizam postaje opipljivo opasan. Jer, dok fašisti žele nestanak siromašnih, obespravljenih i na bilo koji način drugačijih, antifašisti samo žele nestanak jedne grupe – fašista. Vrednosno poistovećivati dve grupe je logički neodrživo, u najmanju ruku. „Pripadnici antifa grupa već znaju da se za pomoć i odbranu ne mogu obratiti organima reda i mira i štite se sopstvenim sredstvima. Istini za volju, ponekada i preventivno. Pripadnici antifa ćelija su levičari koji dobrano prevazilaze tradicionalni spektar između levice i desnice i koji nemaju poverenja u liberalnu demokratiju, jer veruju da je upravo taj sistem izdao žrtve fašizma tako što je fašizmu uopšte dozvolio da se razmaše. Zato i ne postoji nekakav antifa odbor direktora – ćelije jesu međusobno povezane, ali umnogome deluju individualno“, objašnjava istoričar Mark Brej, čija je studija Antifa: antifašistički priručnik neplanirano pala pod lupu šire javnosti. Uz sav rizik koji analogije podrazumevaju, ako je alternativna desnica odozdo dovela Trampa na vlast, antifa održava Bernija Sandersa u političkom životu, iako se štab Hilari Klinton iz sve snage upinje da njihove aktivnosti prisvoji. Nije isključeno da je porast interesovanja za antifa pokret povezan s anketom Harvard-Harisa od pre nedelju dana, prema kojoj je stari socijaldemokrata na čelu Vermonta s 54 odsto trenutno najpopularniji američki političar. Upravo su njegovi glasači, besni zbog prljave igre Hilari Klinton i pobede neukog Trampa, oni koji bi se samoorganizovali i pokušali da u javnom i političkom diskursu izbore prisustvo, makar i palicama. Dobro znaju u kojem smeru društvo ode ako zighajlovanje prođe neometano. Istorija im je već pokazala. Ko zna, uostalom, možda je i glas koji je šaptao Uzvišenom Nepobedivom Suncu bio u pravu, makar kada je reč o izvesnosti novog američkog građanskog rata. Ne valja mu se radovati – nevolje se, kao i fekalije, uvek prelivaju naniže. A zna se gde smo u odnosu na Ameriku.