Kućni pritvor za kritičara ruskog režima

Uskoro ćemo da objavimo imena članova žirija 51. Bitefa. Ono što već danas može da se zna jeste da među njima neće biti ruski pozorišni i filmski reditelj Kiril Serebrenikov. Umesto da za vreme Bitefa radi operu u Štutgartu, kako je planirano i kako nam je odgovoreno na poziv da bude u žiriju, Serebrenikov će sedeti u Moskvi i to u - zatvoru. Dobro, ne baš u zatvoru, već u kućnom pritvoru; bez pasoša, s nanogvicom, bez prava upotrebe interneta. U kućni pritvor je odveden pravo iz suda koji nije odobrio da suđenje dočeka na slobodi, a u sud je doveden pravo sa snimanja filma gde je, kao u filmu, uhapšen tokom noći. U srpskim medijima, s izuzetkom dnevnika Blic, portala SEEcult i možda još nekih (bar koliko sam ja uspeo da ispratim), nije bilo reči o ovoj aferi, što nije slučaj i sa svetskim medijima: o ovom hapšenju izveštavali su BBC, The Guardian, Le Monde, The New York Times, Spiegel i drugi značajni mediji. Da li smo nezainteresovani za, vrlo je moguće, teško ugrožavanje ljudskih prava i umetničkih sloboda kad se ne dešava u našem dvorištu - pitanje je koliko nas se i onda dotiče - ili smo pak odista toliko zaljubljeni u Putinov režim da ćutke prelazimo preko stradanja njegovih kritičara? Dakle, može se pretpostaviti, iz izveštaja mnogih stranih medija i nešto naših, da hapšenje Kirila Serebrenikova ima političku pozadinu, da se tiče njegove pozicije kritičara ruskog režima. Kažem da je to pretpostavka, jer nijedan od navedenih medija tako nešto ne tvrdi izričito, već nabacuje kao moguće objašnjenje za zvaničnu, prilično neosnovanu optužnicu. Zvanično, Serebrenikov je optužen za proneveru oko milion evra državnih subvencija koje je dobio Gogolj centar čiji je on rukovodilac, što je potvrdila i jedna od njegovih (takođe uhapšenih) saradnica iz administracije pozorišta. Optužba je - prema pisanju medija, reakcijama kolega i prijatelja, protestu nacionalnog udruženja pozorišnih kritičara - sasvim apsurdna jer se sporna predstava San letnje noći, za koju optužnica tvrdi da se nije desila, odigrala petnaestak puta, te bila nominovana i za najveću nacionalnu pozorišnu nagradu „Zlatna maska“. Moguća politička pozadina sastoji se u, pre svemu, u rediteljevim javno iznetim građanskim stavovima. Branio je bend Pusi Rajot, protestovao protiv aneksije Krima, podržava zahtev za transparentne predsedničke izbore, suprotstavlja se „opskurantizmu“ Ruske pravoslavne crkve (izraz se koristi u protestu ruskih pozorišnih kritičara), protivi homofobičnim zakonima, te zalaže za prava gej zajednice. Zarad dalje analize ovog slučaja zanimljivo je primetiti da se svojim građanskim stavovima Serebrenikov ne suprotstavlja direktno Putinu i njegovom režimu. On nije klasični disident (ako takva pojava danas uopšte postoji na ruskoj javnoj kulturnoj sceni), jer smo videli da dobija državne subvencije. Takođe, nemoguće da je disident neko ko je spremao baletski spektakl o Nurejevu u Boljšom teatru, a koji se u Rusiji, pa i šire, iščekivao kao baletski događaj godine... Međutim, upravo ovaj balet najbolje je primer pozicije koju ima Serebrenikov u ruskom društvu, a koja je obeležena radikalnim ekstremima. Prvo je, naime, dobio ovako izuzetan profesionalni angažman u vodećoj nacionalnoj baletskoj kući, a zatim je projekt, u julu, bez obrazloženja, otkazan. Neki smatraju da je razlog to što je reditelj još u maju prvi put pozvan na sud, pa mu se ime „iskompromitovalo“, drugi da je sam balet razlog: Serebrenikov nije prikrio da je Nurejev, koji je emigrirao iz Sovjetskog Saveza na Zapad, bio homoseksualac i umro od side. Pre nego što pređem na finalni i suštinski deo analize „slučaja Serebrenikov“, treba još istaći da su se, osim izveštaja u medijima opšteg tipa, o ovoj aferi oglasila mnoga ruska i svetska profesionalna udruženja, institucije, kolege svugde u svetu, javne ličnosti i obični građani. Demonstracije ispred sudnice u kojoj se odlučivalo da li će reditelj ići u kućni pritvor ili ne, simbolički je „predvodila“ udovica najpoznatijeg sovjetskog disidenta Solženjicina. Protestna pisma objavljuju i distribuiraju rusko i američko udruženje pozorišnih kritičara. Organizuju se protesti i u drugim svetskim gradovima, Berlinu recimo, pokreću onlajn peticije dostupne svima, ali i peticija koju potpisuju neki od vodećih svetskih pozorišnih i filmskih umetnika: Kejt Blanšet, Benedikt Endrjuz, Tomas Ostermajer, Sajmon Mekbarni, Marijus fon Majenburg, Folker Šlendorf, Danis Tanović, Elfride Jelinek, Enda Volš, Mark Rejvenhil i mnogi drugi. Bez i najmanje namere da se ističemo ili zgrćemo simbolički kapital na tuđoj nesreći, moram samo da pomenem činjenicu da se u Srbiji o ovom pitanju oglasio jedino Bitef. Serebrenikov je učestvovao sa svojim filmovima na Palićkom festivalu i na Festu, a s predstavama je dva puta bio na Bitefu. Zato je i razumljivo da se Bitef pridružio međunarodnim zahtevima za njegovo oslobađanje, pogotovu kada se ima u vidu da je ruski reditelj „čedo“ našeg festivala. Naime, jedan od osnivača Bitefa i njegov dugogodišnji umetnički direktor Jovan Ćirilov bio je među prvim selektorima svetskih festivala koji su prepoznali Serebrenikova na osnovu njegove čuvene debitantske režije komada Plastelin Vasilija Sigareva, koja je nazivana i pravom bombom za ondašnje ruski teatar (rađena je pre petnaestak godina), te dotičnu odmah i prikazali... Istražujući „slučaj Serebrenikov“, a da bih se podsetio šta je bilo „bombastično“ u vezi s tom predstavom, iskopao sam i svoju kritiku Plastelina objavljenu u Vremenu. Dobro, ne bih bio ja da nisam nešto i zakerao i to baš na račun režije, ali sam, hvaleći tekst, nedvosmisleno tvrdio da je Ćirilov napravio pravi izbor dovodeći iz Rusije baš ovu predstavu. Već iz toga što sam zamerio režiji - pomeranje težišta sa žestine priče na njenu poetičnost - može se naslutiti da je pre svega ovaj komad, ali i predstava u celini, bio ruski doprinos tada aktuelnom „novom brutalizmu“, drami i teatru „krvi i sperme“. I pored poetizacije, u predstavi je bilo dosta sirovih, brutalističkih tema i adekvatnih elemenata pop kulture: raspad porodice, vršnjačko nasilje, silovanja maloletnog dečaka, groteskni prikaz raspalog školskog sistema u vidu nastavnice-travestita... Na osnovu onoga što se, u povodu njegovog hapšenja, danas piše o umetničkom radu Serebrenikova vidi se da je on ostao dosledan sebi i u izboru i tema i u scenskom jeziku. I dalje razvija društvenu kritiku aktuelne Rusije, pokreće tabu teme, provocira sve konzervativnije i klerikalnije rusko društvo... Recimo, nešto što je u većini evropskih sredina uveliko apsolvirano, a što Serebrenikov ima u nekim svojim, čak i ne tako brojnim predstavama, i dalje je veliki skandal za rusko pozorište i društvo: golo telo na sceni. Uostalom, balet o Nurejevu je, po svemu sudeći, skinut baš zbog tretmana telesnosti, konkretnije - seksualnosti. Iz ovog se jasno može zaključiti da Serebrenikov nije problem za aktuelni ruski poredak samo zbog svog vanumetničkog zalaganja za društveno-liberalne vrednosti, već i zbog svog umetničkog rada u kom se zalaže za iste. Ono što je vrlo zanimljivo, direktor Gogolj centra, korisnik državnih subvencija i reditelj Boljšog teatra nije (niti bi, verovatno, mogao da bude) izričiti politički oponent Putinovom režimu, već mu se suprotstavlja više na društvenom planu, promocijom vrednosti koje su u tom režimu postale manjinske, potisnute, čak neprijateljske. Rad ovog reditelja tako postaje lakmus papir za savremene mutant-autokratije, koje počinju da nas okružuju sa svih strana i koje su sprega autoritarnog liderstva sa sindromom kulta ličnosti, neoliberalne ekonomske pljačke u kombinaciji s opštim osiromašenjem građanstva, te konzervativne, klerikalne i nacionalističke „društvene nadgradnje“. Ipak, možda smo isuviše naivni i poprilično narcisoidni kada mislimo da se režimi kao što je Putinov obračunavaju s umetnicima zbog njihovog stvaralaštva. Vrlo je moguće da bi Serebrenikov i dalje uživao svoj visoki društveni status, usput trpeo napade Crkve i konzervativnih krugova, ali da ne bi bio uhapšen da se nije pridružio zahtevu za transparentnu proceduru izbora predsednika Rusije. Ovako, bio je idealan za pokaznu vežbu.