Suša je izgovor za sporiji rast

Kontradiktorno je suficit predstavljati kao veliki uspeh, a istovremeno najavljivati rast plata i penzija, kojima će se taj suficit eliminisati. Budžetski višak nije sam po sebi cilj, bolje bi bilo da smo u prvoj polovini ove godine imali mali deficit ali veće investicije države i javnih preduzeća, jer bi one povećale ekonomski rast, a time i životni standard građana kao krajnji cilj, kaže u intervjuu za NIN Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. MMF je pozitivno ocenio i ovu sedmu reviziju, uz objašnjenje da je realni BDP veći nego u godinama pre krize, inflacija u ciljanom koridoru, a platnobilansni deficit znatno manji. Kako to komentarišete, s obzirom na to da je rast BDP-a u prva dva kvartala znatno manji od očekivanja, a i deficit platnog bilansa se povećava? MMF je izneo opštu, pozitivnu ocenu, jer je u oblasti javnih finansija postignut dobar rezultat, a to je bio najvažniji cilj ovog aranžmana. Očigledno je, ipak, da neke od tih ocena nisu izvedene na osnovu najnovijih makroekonomskih podataka. Tačno je da je BDP veći nego u godinama pre krize, ali je takođe tačno da je Srbija među poslednjim zemljama u Evropi postigla taj cilj. Pritom, BDP u ovoj godini raste po stopi koja je mnogo manja nego što ostvaruju druge zemlje centralne i istočne Evrope. Tačno je i da je platnobilansni deficit manji nego pre krize, ali je loše što on nakon višegodišnjeg smanjivanja, u ovoj godini značajno raste. U izveštaju piše i da Srbija mora da nastavi da obuzdava rashode za plate i penzije, kako bi se napravio budžetski prostor za kapitalna ulaganja ili neko poresko rasterećenje. Kako se to uklapa sa najavom predsednika države o povećanju plata i penzija? U strukturi javnih rashoda trebalo bi da se poveća učešće onih rashoda koji su produktivni, odnosno onih koji direktno utiču na privredni rast, poput ulaganja u infrastrukturu, obrazovanje i inovacije. Sa druge strane, uticaj povećanja penzija i plata na privredni rast je mnogo manji, a nekada može i da izostane. Da bismo obezbedili sredstva za finansiranje investicija, plate i penzije u narednim godinama moraju da rastu malo sporije od rasta BDP-a. Hoćete da kažete da povećanje plata i penzija ne bi dovelo, kako tvrdi predsednik Vučić, do povećane potrošnje, a time i rasta BDP-a? Najavljeno povećanje plata za oko 10 odsto bi dovelo do rasta potrošnje i standarda građana, ali ne i do značajnog rasta BDP-a. Taj rast potrošnje i standarda bio bi samo privremen jer potrošnja, odnosno standard građana ne mogu u dužem roku da rastu brže od BDP-a. Pošto će ovogodišnji rast BDP-a biti do dva procenta, a inflacija najverovatnije oko tri, održiv rast plata i penzija ne može da bude veći od pet odsto. Ukoliko bude veći od toga učešće izdataka za plate i penzije u BDP-a bi se ponovo povećalo, što znači da bismo se vratili korak unazad. Suština je da rast plata i penzija treba da bude posledica privrednog rasta, a ne da se plate i penzije povećavaju da bi podsticale privredni rast. Kratkoročno je to popularna mera i narod sigurno žudi da je čuje, ali dugoročno to nije održivo. Kejns je to tvrdio, pa se i političari mogu na to pozvati. On nije tvrdio da se privredni rast uvek može podsticati povećanjem potrošnje. On je to predlagao samo za privredu u kojoj postoje neiskorišćeni, međunarodno konkurentni kapaciteti, a to sa Srbijom, nažalost, nije slučaj. Empirijskim istraživanjima Kejnsove teorije ustanovljeno je da tekuća potrošnja države daje efekte pre svega u velikim privredama, dok su rezultati u malim, otvorenim privredama skromni ili izostaju. Takođe, potrošnjom države nije moguće pokrenuti rast privrede u zemljama sa velikim javnim dugom i niskim kreditnim rejtingom, kao ni u zemljama sa dvovalutnim sistemom. Srbija ima sve karakteristike zemlje u kojoj se rast ne može podsticati tekućom potrošnjom nego javnim i privatnim investicijama. Strahujete li za makroekonomsku stabilnost kada se sledeće godine završi aranžman sa MMF-om? Postoji rizik da po isteku aranžmana dođe do poništenja rezultata koje smo postigli fiskalnom konsolidacijom. Ako bi se, po isteku aranžmana, krenulo sa velikim povećanjem rashoda, naročito tekućih, to bi za posledicu imalo povećanje fiskalnog deficita i javnog duga. Tako nešto se u Srbiji dogodilo u drugoj polovini 2006. Odmah nakon isteka aranžmana, povećane su značajno plate, pokrenut je NIP, uvedene su nove subvencije, smanjeni su porezi, što je sve zajedno dovelo da rasta fiskalnog deficita, a potom i javnog duga. Dodatni rizici po makroekonomsku stabilnost dolaze iz nereformisanih javnih preduzeća, i već sada je prilično izvesno da se u ovoj oblasti neće ostvariti znatniji napredak do kraja aktuelnog aranžmana. Procenjujete da će Srbija ove godine imati privredni rast između 1,5 i dva odsto, što je daleko manje i od predviđanja s početka godine, ali i od rasta u zemljama okruženja. Ta procena se zasniva na izrazito slabim rezultatima u prvoj polovini godine i nepostojanju realnih osnova da se očekuje znatnije ubrzanje rasta u drugoj polovini godine. Prema najnovijim podacima, rast BDP-a u prvih šest meseci je tek nešto iznad jedan odsto, a prosek rasta zemalja centralne i istočne Evrope je malo manji od četiri odsto. Čak i da je poljoprivredna proizvodnja bila na nivou prošlogodišnje, a prošla godina se smatra izuzetno uspešnom poljoprivrednom godinom, rast BDP-a u prvoj polovini godine bio bi oko dva odsto, opet gotovo duplo manji od onoga što su ostvarile pomenute zemlje. Sporiji rast Srbije u odnosu na okruženje za dva do 2,5 procenta vlast pokušava da u celini opravda sušom, ali to je tačno samo u meri u kojoj je suša više pogodila Srbiju nego te zemlje. Ako nije suša, šta je onda dovelo do tako niske stope rasta? Otkud taj podbačaj? Za sada se može proceniti da će zbog suše rast BDP-a u ovoj godini biti manji za oko 1,5 odsto, dok u drugim zemljama efekat suše u proseku iznosi oko 0,5. Prema tome ostaje razlika od jedan do 1,5 odsto koja se ne može objasniti sušom. Ova razlika između Srbije i drugih zemalja je u tome što mi zaostajemo u privrednom ambijentu i izgradnji institucija. Pravna sigurnost je niska, kvalitet usluga administracije je slab, a korupcija je visoka. To je osnovni razlog zbog koga je stopa rasta mala, jer takav ambijent odbija privatne investicije, i domaće i strane. Drugi razlog za sporiji rast u prvoj polovini godine je previše restriktivna fiskalna politika. Umesto što se hvalimo visokim suficitom u budžetu, trebalo je povećati rashode za kapitalne izdatke i odustati od uzimanja dividendi javnih preduzeća. Samo po ova dva osnova bilo je moguće generisati dodatni rast od blizu jednog procenta. Ako bi u budžetu i pored toga bilo viška sredstava, onda bi se moglo razmisliti o smanjenju nekih poreskih dažbina, kako bi privredi ostalo više sredstava za investiranje. Za zemlju kao što je Srbija, fiskalni suficit je poželjan kada privreda raste po stopi od pet ili šest odsto, ali ne i kada raste po stopi od jedva dva odsto. Treći faktor sporijeg rasta Srbije je niska proizvodnja struje i uglja u prvom kvartalu ove godine. To je uticalo na smanjenje BDP-a u prvom polugodištu za 0,4 odsto, a uticaj na nivou cele godine biće minus 0,2 odsto. Kažete da je uplata dividendi državi od strane javnih preduzeća pogrešna mera? Uzimanjem petnestak milijari dinara od javnih preduzeća država je za toliko smanjila njihove investicije, dok energetika, telekomunikacije, aerodromi i drugi vape za novim investicijama. Prihodi od dividendi su u prvoj polovini godine upotrebljeni za gomilanje sredstava na računu države, što je uticalo na smanjenje privrednog rasta. Takođe, za narednu godinu najavljuju se velika povećanja tekuće potrošnje države, koje neće imati neki veći uticaj na privredni rast. Uzimanje dividendi od javnih preduzeća predstavnici vlasti ponekad opravdavaju time što javna preduzeća nisu sposobna da investiraju. Ta nesposobnost je direktna posledica lošeg upravljanja javnim preduzećima, za šta je odgovorna aktuelna vlada, jer ona već pet godina bira menadžment svih javnih preduzeća. Koliki je uticaj stranih investicija na razvoj jedne zemlje? Da li je njihov uticaj u nesrazmeri sa promocijom i podsticajima koje dobijaju u Srbiji? Smatram da dugoročno razvoj svakog društva mora da se zasniva na sopstvenim sredstvima. Ipak, strane investicije će za Srbiju biti važne sigurno još desetak godina, jer su domaća sredstva za investicije nedovoljna. Osim toga one su kanal kroz koji dolaze nove tehnologije, obezbeđuje se pristup novim tržištima, unapređuje se upravljanje preduzećima,... Dugoročno, za rast privrede i standarda građana neophodno je da građani, preduzeća i država moraju da izdvajaju približno jednu četvrtinu BDP-a za investicije. Preterano oslanjanje na strani kapital u dužem periodu dovodi do potkopavanja rasta privrede u budućnosti, usled velikog odliva sredstava kroz povlačenje dividendi, kamata... Postoje ekonomisti koji veruju da je svejedno da li je kapital domaći ili strani, ali empirija govori da strani kapital iznosi profit iz zemlje više nego domaći, kao i da u slučaju krize i poremećaja u ekonomiji lakše se odluči da ode iz neke zemlje. Ima li u budžetu prostora da se smanje porezi na rad i da li bi to sigurno uticalo na dodatna zapošljavanja, kao što tvrde poslodavci? Ta reforma bi trabalo da sadrži prihodno neutralno smanjenje jednih poreza i povećanje drugih, odnosno smanjenje poreza na rad, ali povećanje PDV-a. Visoki porezi na rad i kapital mnogo su štetniji za privredni rast nego porezi na potrošnju. Istovremeno, mora se smanjiti broj parafiskalnih nameta, ali i pojednostaviti poreske procedure koje su nepotrebno komplikovane. Hoćete da kažete da nema smanjenja poreza na rad bez istovremenog povećanja PDV-a. Ako država želi da smanji fiskalno opterećenje rada, a da pri tome očuva makroekonomsku stabilnost, moraće ili da poveća stopu PDV-a ili da smanji neke krupne rashode, poput plata i penzija. Pošto se ti krupni rashodi neće smanjivati, tendencija je da se plate i penzije povećavaju, onda se mora povećati PDV. Takvu reformu su uspešno sprovele neke evropske zemlje, ali ne treba gajiti iluziju da bi ona rešila sve probleme na tržištu rada i u privredi. Ako to i sprovedemo, a ne poboljšamo funkcionisanje institucija, ne smanjimo korupciju i ne unapredimo obrazovni sistem, efekat takvih mera biće skroman. Prethodnih meseci bilo je mnogo polemike o uticaju subvencija, kao i kvalitetu investicija koje dolaze u Srbiju, privučene izdašnim podsticajima države. Kroz subvencije država pokušava da kompenzuje slabosti u privrednom ambijentu, ali su dosadašnji efekti ovih mera skromni, jer su ukupne investicije u Srbiji niske, a rast privrede spor. Tačno je da će neki investitori doći zbog subvencija, ali bi više njih došlo kada bi uslovi za investiranje bili bolji, kada bi pravna država bolje funkcionisala, kada bismo imali finansijsku disciplinu, obrazovanu radnu snagu. Tada bi i kvalitet investicija bio bolji, jer ako neka kompanija dolazi samo zbog podsticaja onda to znači da ona i nije u rangu najboljih. Zanimljivi su podaci IBM-a prema kojima je Srbija dobro mesto za investiranje, ali bi njegova procena bila mnogo uverljivija kada bi to preduzeće investiralo u Srbiju i to bez uzimanja državnih subvencija. NIN je nedavno objavio analizu statistike zaposlenosti iz koje se vidi da zaposlenost raste samo u neformalnom sektoru i među penzionerima, dok nema povećanja broja zaposlenih na ugovor. Verujete li zvaničnoj statistici u ovoj oblasti? Činjenica je da RZS primenjuje međunarodnu metodologiju, ali smanjenje stope nezaposlenosti sa 25,6 na 11,8 odsto, nema uporište ni je u jednom ekonomskom pokazatelju, nije u skladu ni sa privrednom aktivnošću, ni sa rastom poreskih prihoda. Ono se nije dogodilo ni u jednoj evropskoj zemlji poslednjih decenija, uključujući i one koje su imale rast privrede od pet ili šest odsto, pa kako je onda to uspelo u Srbiji u periodu kada praktično nije bilo rasta. Mislim da je RZS pogrešno i nedosledno primenjivao međunarodnu metodologiju, pa je, na primer, u nekim periodima pomažuće članove porodice vodio kao zaposlene, a u drugim kao nezaposlene. Pri tome rasprava o nezaposlenosti je ispolitizovana, jer vlast te podatke predstavlja kao veliki sopstveni uspeh, usled čega se za vreme ove vlade ne može očekivati korekcija podataka kojom bi se obezbedila njihova uporedivost kroz vreme.