Uvod u Makronomiju

Ne valja kad političari - kao što u nesrazmerno velikom broju slučajeva i biva - ne ispunjavaju obećanja. Ali izgleda ne valja ni kad ih ispunjavaju, ili pokazuju nameru da to učine. Kao kandidat na francuskim predsedničkim izborima na kojima će razbiti višedecenijski monopol dveju tradicionalno najjačih stranaka - republikanaca i socijalista - Emanuel Makron je kampanju vodio zalažući se za okretanje novog lista: raskid s političkom i ekonomskom inercijom na unutrašnjem planu, te revitalizaciju posustalog evropskog projekta kao glavni spoljnopolitički prioritet. Sada kada je, kao predsednik, taj list krenuo da okreće, na otpor - u oba slučaja očekivan - nailazi i kod kuće i kod jednog broja evropskih partnera. Ključna razlika je, naravno, što su ga Francuzi izglasali za predsednika, dok u evropskom komšiluku nemaju ništa s tim, pa u porukama namenjenim sunarodnicima može da bude eksplicitniji. Francuska je, požalio se tako tokom posete Rumuniji, zemlja koju je „nemoguće reformisati“, jer Francuzi naprosto „mrze reforme“. O neslaganjima s vladama drugih, pre svega istočnoevropskih zemalja, toliku otvorenost sebi, pametno, nije dopustio, mada niko nije ostao u nedoumici oko toga kolike su razlike u stavovima. U oba slučaja, priča se - zasad; doći će i druge stvari na red - vrti oko radnog zakonodavstva. Na jednoj strani, reč je o izmenama notorno komplikovanog i rigidnog zakona o radu, hronične bolne tačke francuske ekonomije i, po široko rasprostranjenom uverenju, jednom od glavnih uzroka njenog dugogodišnjeg zaostajanja u odnosu na privrede vodećih evropskih zemalja, pre svega Nemačke i Velike Britanije. Na drugoj, o spornoj evropskoj direktivi o „raspoređivanju radnika u okviru pružanja usluga“: ilustrativnom primeru kako se načelno ispravni evropski principi - u ovom slučaju oni o slobodi kretanja radne snage - u sudaru s realnošću izvrću u svoju suprotnost. Reforma zakona o radu zapravo je ključni test Makronovog mandata: veruje se da bi ga neuspeh na tom planu trajno oslabio, na način na koji je to bio slučaj s trojicom njegovih prethodnika ne mestu šefa države. I republikanci i socijalisti pokušavali su da nešto urade po tom pitanju, ali su poklekli pred snažnim otporom moćnih sindikata i masivnim uličnim protestima. Sada, međutim, kad su Makron i njegova vlada, u skladu s onim što je u kampanji i najavljivao, krenuli istim putem, izgledi da promene radnog zakonodavstva konačno budu sprovedene čine se ipak većim. I ne samo zato što ne postoje političke prepreke za njihovo usvajanje (o izmenama zakona o radu se neće raspravljati u parlamentu, a kad bi rasprave i bilo, većina koju ima Makronova stranka garantovala bi njihovo usvajanje; vladine mere će, međutim, morati da budu potvrđene pred Ustavnim sudom). Za početak, front otpora izmenama zakona o radu nije jedinstven. Najradikalnija među velikim sindikalnim organizacijama, CGT, jeste još ranije za 12. septembar najavila proteste protiv izmena zakona, s čijim sadržajem su se ovaj i drugi vodeći sindikati upoznali na nizu sastanaka koje je vlada premijera Eduara Filipa organizovala (po vladinoj računici, proteklih meseci održano je preko 100 sastanaka na kojima se sa sindikalcima razgovaralo više od 300 sati). Ali protestima se neće priključiti najveća sindikalna organizacija, CFDT, koja zastupa umereniji stav i smatra da, uprkos primedbama koje na njih ima, vladinim predlozima treba dati šansu; kao ni treći po snazi sindikat, Radnička snaga. Ostali još nisu načisto kakav stav da zauzmu. Vodeća politička grupacija radikalne levice, Nepokorna Francuska Žan-Lika Melanšona - iako kao i CGT protiv izmena zakona, koje vidi kao udar na radnička prava - iz nekih svojih razloga je, pak, proteste zakazala odvojeno, za 23. septembar. Da li to u Francuskoj konačno sazreva svest da njeno nefleksibilno radno zakonodavstvo zbilja koči nacionalnu ekonomiju? Na kraju krajeva, kako objasniti to da nezaposlenost u Francuskoj, trenutno između devet i deset procenata - dvostruko više nego u Nemačkoj ili Britaniji - nije pala ispod sedam odsto još od 1983? „Niko ozbiljno ne može da kaže kako ovakav zakon o radu podstiče otvaranje radnih mesta“, konstatovao je Filip. I kako, dođavola, pomiriti praksu sa zakonom koji ima 3.492 stranice? U koju god analizu o stanju francuske ekonomije da se zaviri, danas kao i pre 20 ili više godina, naići će se na isti opis: ona je stagnantna, s niskim rastom, visokom nezaposlenošću (naročito mladih), opadajućim realnim sektorom, prevelikom javnom potrošnjom, atrofiranim administrativnim aparatom i čime sve ne... Šta Makronova administracija predlaže? Kritičari izmena zakona bi rekli da je njihova suština da se ubuduće omogući lakše otpuštanje zaposlenih. To nije netačno: sada je, recimo, moguće sprečiti masovno otpuštanje radnika proglašenih za tehnološki višak ako se pred sudom dokaže da inostrani ogranci dotične firme posluju s profitom, jer je zaključak bio da onda nema objektivnog osnova za otkaze. Po novom, odluka o opravdanosti otkaza donosiće se na osnovu uvida samo u poslovanje firme u Francuskoj, pa ako se ispostavi da su njeni bilansi na domaćem terenu loši, onda će i otkazi biti smatrani opravdanim. Isto tako, dosad su iznosi nadoknada koje su sudovi dodeljivali oštećenima u slučajevima neopravdanih otkaza određivani arbitrarno i od slučaja do slučaja se drastično razlikovali, pa firme nisu mogle ni približno da predvide visinu troškova koje po tom osnovu mogu da imaju; sada se postavlja gornji (a, za utehu zaposlenima, i donji) limit iznosa koji na osnovu tih presuda mogu da budu isplaćeni. A odštetni zahtev će, umesto u roku od dve godine kao dosad, ubuduće morati da se podnese u upola kraćem vremenu. Jedna od najvažnijih izmena je to što će se ubuduće pregovori zaposlenih i poslodavaca voditi direktno, unutar firme, umesto na nivou granskih sindikata kao dosad. Procenjeno je da nema smisla insistirati na u potpunosti istim rešenjima za sve kompanije iz istog sektora; vlada smatra da će ova izmena omogućiti da se dogovori između radnika i menadžmenta postižu brže i lakše. Ova mera, zamišljena po uzoru na nemačka i švedska rešenja, vidi se kao direktan udar na velike sindikate, pošto im oduzima deo moći, ostavljajući zaposlene u svakoj pojedinačnoj firmi da se sami nose s upravom. Ali vladini predlozi sadrže i mere koje je teško ne okvalifikovati kao razumne. Poput one da se u firmama s više od 50 zaposlenih, umesto više zasebnih radničkih organa kako to sada zakon zahteva (radnički savet, komisija za bezbednost na radu, pa još jedna za zdravstvene standarde...), oni objedine u jedno telo, štedeći vreme i novac. Ili one čiji je cilj da se ograniči broj i trajanje ugovora koji firma sa zaposlenima potpisuje na određeno vreme, pošto firme to često zloupotrebljavaju da bi radnike beskonačno držale u tom statusu, umesto da s njima potpišu sa stanovišta interesa zaposlenih neuporedivo čvršće ugovore o radu na neodređeno vreme. Ima toga još, ali i ovo je dovoljno da se shvati zašto su udruženja poslodavaca prezadovoljna predloženim merama, zašto ih pozdravljaju evropski partneri Francuske, te, najzad, zašto ih je londonski Ekonomist - večno na braniku kapitalizma - okvalifikovao kao „dalekosežne i impresivne“; ali i zašto u isto vreme pariski levičarski Liberasion postavlja pitanje da li je to Makron predsednik samo bogatih Francuza. Da bi se odbranio od takvih optužbi, Makronu je bilo potrebno nešto kao protivteža - kako bi pokazao da brine ne samo o interesima poslovne i drugih elita, nego i o običnim Francuzima. I to nešto našao je u pomenutoj evropskoj direktivi o raspoređivanju radnika iz 1996, aktu koji reguliše uslove pod kojima zaposleni iz jedne članice Evropske unije mogu da na određeno vreme rade u drugoj, čiju izmenu sad zahteva. Reč je o praksi koja kompanijama omogućava da zaposlene privremeno - najviše na dve godine - pošalju na rad u drugoj članici EU, ali nastavljajući da sve doprinose i poreze na njihove zarade plaćaju kod kuće, a ne u zemlji u koju su ih poslali; to tim kompanijama omogućava da profitiraju na angažovanju radne snage iz siromašnijih članica Unije, a nauštrb nezaposlenih iz onih bogatijih, koji ostaju uskraćeni za mogućnost da dobiju taj isti posao. Ovo, pritom, nije jedini oblik pojave koja se naziva „socijalnim dampingom“. Od njega u malo drugačijoj formi koristi imaju i kompanije bazirane u istočnoj Evropi, koje takođe uvoze radnike: ovde je poznat primer Slovačke, koja jeftinu radnu snagu angažuje i iz zemalja van EU, poput Srbije ili Ukrajine. Nije ni Makron prvi koji je shvatio da nešto s tom direktivom ne valja: u EU se već neko vreme razgovara o tome kako eliminisati probleme koje je njena primena stvorila. Ali je francuski predsednik trenutno najglasniji; otud i njegova avgustovska mini-turneja tokom koje se susreo s liderima Češke, Slovačke, Rumunije i Bugarske - ali, vrlo namerno, ne i Poljske i Mađarske - u nameri da ih pridobije za izmenu tog akta. Nije bilo sasvim neuspešno: makar i sa dosta ograda, čelnici ovih zemalja su pokazali manje ili veće razumevanje za Makronovu inicijativu. A njegovo ignorisanje Poljske, koja se najsnažnije protivi izmenama direktive (od ukupno oko 1,9 miliona „raspoređenih radnika“ u EU, poljskih je otprilike četvrtina), imalo je da posluži i kao podsećanje da za izmenu direktive - istina, uz mnogo političkog manevrisanja - na kraju najverovatnije neće biti potrebna saglasnost svih članica Unije, već samo većine njih. U svakom slučaju, borbu protiv socijalnog dampinga Makron vidi samo kao prvi korak ka daljoj evoluciji EU, na sličan način na koji i reformu zakona o radu posmatra kao uvod u temeljnu transformaciju Francuske. Hoće li na kraju biti u skladu s onim - mnogo hteo, mnogo započeo?