Složna braća

Iz Banjaluke za NIN Uobičajeno nevesele opšte političke prilike u Bosni i Hercegovini naglo su se radikalizovale u poslednjih petnaestak dana a da naoko nije bilo nekog posebnog ni povoda ni razloga. Ovog puta počelo je tako što je niotkoga pitan bošnjački član Predsedništva BiH i lider Stranke demokratske akcije Bakir Izetbegović u varošici Cazin u jednoj rutinskoj poseti rekao da u BiH Srba i Hrvata nije bilo i da su sve to zapravo Bošnjaci. Ozbiljni poznavaoci ovdašnjih prilika veruju da mu se ovaj gaf nije omakao, jer identitetsko pitanje jeste najtananija tema i razlog za najkrvavije ratne epizode ovdašnje istorije, ali niko dosad nije ponudio koliko-toliko smislen odgovor na pitanje zbog čega je to rekao baš u ovo vreme. Očekivano, dobio je odgovor ne samo od političkih prvaka Srba i Hrvata već i od najozbiljnijih istoričara, ali i on i njegov kabinet te reakcije su ignorisali, ali su se zato o jadu zabavili kada su, opet naoko ničim neizazvani, na Sarajevo nasrnuli češki premijer Miloš Zeman, austrijski ministar inostranih poslova Sebastijan Kurc, pa mnogi iz Zagreba, među njima i Miroslav Tuđman. Zeman je rekao da „postoji realna opasnost da BiH postane platforma za osetniji terorizam u Evropi“. Kurc je kazao da „ženama u Sarajevu plaćaju da zabrađene izlaze na ulicu“. U Zagrebu sve češće govore o ekstremnim islamskim grupama u BiH, a neretko dodaju kako postoji prilično visok prag tolerancije oficijelnog Sarajeva prema tim pojavama, Sin Franje Tuđmana i ratni šef hrvatskih obaveštajnih službi, a sad zastupnik u državnom parlamentu, Miroslav, otišao je najdalje i tvrdi da je ono što danas znamo kao Islamska država začeto u vreme rata u BiH i za sve to je direktno optužio Aliju Izetbegovića, spomenuvši njegovu knjigu Islamska deklaracija i ritualno odsecanje glava tokom rata. Izetbegović pokušava svima pojedinačno odgovoriti, ali su i on i celo političko Sarajevo prilično zbunjeni sličnim ocenama koje su za samo sedam dana stigle iz Praga, Beča i Zagreba, pa je korena uhvatila priča da se sve to ne događa slučajno – da se nešto ozbiljno govori na tu temu u Evropskoj uniji. Za tu vrstu verovanja kao da su dodatnu argumentaciju ponudili i hrvatski premijer Andrej Plenković i hrvatski član Predsedništva BiH Dragan Čović. Plenković je prošlog vikenda posetio Hrvate u Žepču, Tuzli i Orašju, to nisu mesta, osim Orašja, koja su u kantonima sa hrvatskom većinom. Nije se sastao ni sa jednim bosanskohercegovačkim zvaničnikom, a izjavio je da su Hrvati u tim mestima važni za državu Hrvatsku. Sarajevu je ostalo da dešifruje šta je Plenković zaista želeo da kaže i zašto baš sad. Samo dan nakon odlaska Plenkovića, hrvatski član Predsedništva BiH Dragan Čović je otvorio ponovo temu o Arapima koji se doseljavaju u sve većem broju. On veruje da je to sistemski projekt i da još nisu do kraja jasne razmere tog plana, ali je siguran da se tako postepeno menja etnička slika zemlje. I zaista, zasad samo u okolini Sarajeva niču cela naselja koje naseljavaju ljudi iz arapskog sveta. Vredi pomenuti i još jednu situaciju kakve verovatno nigde nema, a koja govori najmanje dve stvari – kakvi su odnosi Zagreba i Sarajeva u ovom trenutku, ali i kakva je BiH država. Reč je o izgradnji Pelješkog mosta kojim bi Hrvatska povezala svoje kopno na krajnjem jugu. Taj most treba da ide delom preko bosanskohercegovačkog mora. O tome su svojevremeno pregovarali čak i sporazum potpisali Franjo Tuđman i Alija Izetbegović. I otada traju pregovori raznih ekspertskih grupa o visini mosta, veličini stubova i sličnim stvarima. I stiglo se dotle da su pre desetak dana dva ministra u Savetu ministara BiH, Bošnjak Adil Osmanović i Hrvat Josip Grubiša, poslali različita pisma Vladi Hrvatske. Osmanović je zvanično napisao da Hrvatska nema pravo da gradi taj most, a Grubiša isto zvanično da ima, a oba sede u istim telu, kao što rekosmo, u Savetu ministara BiH. Onako sa strane, zaista smešno, ali za onog ko živi u takvoj državi nimalo smešno, čak naprotiv. E, sad, da se ne pomisli da Republike Srpske u sveopštoj radikalizaciji nema. Sporenje Sarajeva i Banjaluke i oko važnih i manje važnih stvari ovde je gotovo redovno stanje. I to su već uobičajene stvari – Sarajevo pokušava mimo Ustava i mirovnog ugovora u svakoj prilici da otme još poneku nadležnost, a Banjaluka, razume se, to ne dozvoljava. Predsednik RS Milorad Dodik čak pokušava da vrati i one stvari koje je u svojoj ranijoj fazi lakomisleno prepustio Sarajevu a da ni po Ustavu ni po mirovnom ugovoru nije morao. Boli ga kad mu se to kaže i pokažu verodostojne statistike da su i on njegova partija najviše glasali za takav prenos nadležnosti. Verovatno zbog toga, a i redovnih izbora koji su iduće godine, u poslednje vreme radikalizaciju pokušava premestiti na unutrašnji teren, u samu Republiku Srpsku. Sve koji nisu sa njim opet naziva izdajnicima, a sve koji pokušaju da pokažu koliko-toliko samostalnosti bez milosti pokušava disciplinovati. Pristojan svet se nedavno zgrozio kada je javno pred televizijskim kamerama naterao državnog revizora i njegovog zamenika da podnesu ostavke. Zapretio im je da će biti smenjeni samo zato što su obelodanili da je deficit budžeta znatno veći nego što tvrdi Vlada RS. Prilično se obrukao kad je reč o NATO. Javno je zatražio da se održi referendum svih građana u Republici Srpskoj, ali kad su u javnost izvučeni dokumenti, kao što je neki papir njegove partije od pre dvanaest godina gde su se zalagali za članstvo u tom savezu, pa deklaracija republičkog parlamenta u kojoj se to isto kaže takođe iz tog vremena, a za koju je glasao lično i on i svi poslanici njegove partije, te pismo koje je NATO-u uputio pre osam godina Nebojša Radmanović, tada član Predsedništva BiH i član SNSD, zaćutao je i izgleda shvatio da je mnogo pametnija opcija koju predlaže opozicija u RS. Opozicija predlaže da parlament donese deklaraciju da će Republika Srpska u toj stvari pratiti odluku države Srbije. Sva istraživanja, domaća, ali i inostrana pokazuju da je to većinsko raspoloženje građana u Republici Srpskoj. Narednih meseci, sve do opštih izbora koji su na jesen iduće godine, iz Bosne i Hercegovine, po svoj prilici, stizaće sve dramatičnije vesti, jer nema ozbiljnijih naznaka da će birači biti šarmirani bilo čim osim pričom o nacionalnoj homogenizaciji. Ambasade zainteresovanih zemalja, kao i misije važnijih međunarodnih organizacija, spremaju se za takav razvoj situacije i pokušavaju ojačati svoje timove dovođenjem novih ljudi.