Glamur i sa malo talenta

Toni Benet je u autobiografiji tvrdio da je baš on napravio prvi video-spot 1956. y Londonu, za pesmu Stranger in Paradise. I dok se teoretičari spore oko toga šta je i kada je nastala „prava“ preteča spotova kakvim ih sada znamo, kontinuirani razvoj ovog medija fascinirao je od samog početka. Tokom ‘60-ih i ranih ‘70-ih spotove za pesme, tada poznate kao „promo-filmove“, kreirali su mahom najpopularniji izvođači, jedini kojima bi izdavači odobravali budžete za ovakav vid promocije. Iz tog perioda ostaju biseri Bitlsa Strawberry Fields Forever i Penny Lane, veliki hit Nensi Sinatre These Boots are Made for Walking i naročito prvi Dilanov klasik Subterranean Homesick Blues. Era ‘80-ih i naročito ‘90-ih, donosi vrtoglav uspon muzičkog spota kao medija za „glamurizaciju“ i potvrdu umetničke snage izvođača, ali i unikatni izraz reditelja koji su rado dokazivali umeće ovim putem. Spot za Thriller Majkla DŽeksona režirao je DŽon Lendis, Bad je poveren Skorsezeu, a sa masovnim rasprostranjenjem televizije i novonastalih muzičkih TV programa, spotovi postaju odskočna daska za mlade režisere željne dokazivanja. Malo ko zna da je Madonin Vogue i Freedom DŽordža Majkla režirao niko drugi do Dejvid Finčer, koji je snimio bezmalo 50 muzičkih spotova pre nego što su mu glavešine Holivuda poverile dugometražne filmove. Sledi 15 godina uvođenja spotova kao medija izraza za širi spektar muzičara, ali i popularizaciju inovativnih metoda snimanja spotova velikih zvezda, te imena raznih mladih kojima je kontinuirana saradnja sa legendama ‘90-ih i ranih dvehiljaditih donela svetsku slavu. Spajk DŽounz, Mišel Gondri i Mark Romanek neka su od imena tada mladih autora koji su avangardnim elementima u spotovima potom izgradili uticajne rediteljske karijere. Ekskluzivnost i glamur spotova u neku ruku nestaju nakon 2005. odnosno pojavom YouTube-a i usponom interneta kao univerzalne platforme za komunikaciju. U nepunih 13 godina, broj internet-korisnika skočio je sa milijardu na čak 3,5 milijardi globalno, a dostupnost i niske cene računara doprinele su tome da se popularnost spota, pa i izvođača, danas ne meri time da li je numera puštena u „udarnom terminu“, već isključivo brojem pregleda. Naravno, i to raste iz dana u dan. Pre jedva mesec dana Despacito je postao prvi spot sa više od tri milijarde pregleda na YouTube-u. Odavno smo zaboravili na Gangnam Style, prvu numeru koja je dosegla milijardu pregleda, sada već davne 2012. Era interneta i dostupnosti praktično sveg sadržaja u sekundi povećali su pritisak na muzičare da što više i brže izbacuju novi materijal, a spotovi ostaju najpogodniji marketinški alat naprosto jer u sebi nose i zvuk i željenu sliku. Danas svako može snimiti spot makar i mobilnim telefonom i „podići“ ga besplatno na YouTube, čime se barijera između izvođača i publike efikasno ruši; zapravo, upravo su amaterski video-snimci na YouTube-u proslavili jednog DŽastina Bibera, Eda Širana i The Weekend. Pre internet-slave bili su mladići koji nisu imali načina da nateraju izdavače da ih primete, ali su zato do njih došli drugim, čak pouzdanijim putem od „talenta“, odnosno pratiocima i pregledima. Sa druge strane, postojeće zvezde kao što je Tejlor Svift danas se utrkuju same sa sobom za pažnju starih i novih obožavalaca - Sviftova je 27. avgusta izdala spot za Look What You Made Me Do koji je za 24 časa imao rekordnih 43,2 miliona pregleda, da bi samo šest dana kasnije već najavila noviji singl, samo nadograđujući histeriju tinejdžerki širom sveta koje se ugledaju na nju. Nakon više od pola veka, muzički spot ostaje jedan od retkih medija koji i dalje raste, razvija se i svakim danom se menja.