Izvin’te, gde je dablju-si?

U pretprošlom broju pisao sam o slovnim skraćenicama (akronimima), izgovorenim ili po našem (MUP), ili po nemačkom (SPS = es pe es), a u novije vreme katkad i po engleskom (Bi-Bi-Si, di-džej). Čitaoca Ratka Stanića to je navelo da upita: „A šta je sa skraćenicom WC? Ona je, koliko znam, engleskog porekla (water closet), pa zašto i nju ne izgovaramo po engleskom, nego po nemačkom ’ve ce’?“ Englesko water closet bukvalno znači „vodena sobica“. Tražeći eufemizam za nešto što se domaćim rečima teško može pristojno opisati, Nemci su pozajmili taj izraz bilo svodeći ga na drugu reč (Klosett), bilo kao skraćenicu WC. Mi smo i jedno i drugo pozajmili od Nemaca, kao klozet odnosno kao WC ili ćirilicom ve-ce. Ovaj drugi način pisanja u Pravopisu je ostao donekle nerazjašnjen, jer su u rečniku kao padežni oblici dati iz ve-cea, u ve-ceu, a u tački 181B, na koju rečnik upućuje, vecea, u veceu. Varijanta s crticom je svakako bolja, jer u govoru ili naglašavamo oba sloga ili samo „ce“, a u jednoj reči ne mogu biti dva naglaska, niti naglasak na poslednjem slogu. U pitanju je, dakle, stari (anglo)germanizam, a ne jedan od današnjih anglicizama, pa je razumljivo što skraćenicu ne izgovaramo „dablju-si“. Slovo W nije samo englesko, nego i nemačko (i poljsko), gde se izgovara kao v, a naziv mu je „ve“. S obzirom na to, mislim da ni internet adrese na www... nije pogrešno izgovarati „ve ve ve“, pre nego „dablju...“ ili „dubl ve“, kako poneko kaže ugledajući se na francuski naziv tog slova. To nipošto nisu jedine nedoumice oko izgovora slova u skraćenicama. Još pre sedamdeset godina javilo se „Afeže“, a i danas skoro svi VMA izgovaraju kao „ve-me-a“, mada bi, kao što i Pravopis ukazuje, ispravno bilo a-ef-že i ve-em-a. Glavna je muka u tome što kod nas nikada, ni u školi ni u normativnim priručnicima, nije objašnjen i raščišćen pojam naziva slova. Mi svi znamo da imamo fonetski pravopis i da recimo, slovo d u svakoj reči izgovaramo kao d. Ako se pak ono javi samo za sebe, možda ćemo ga i tada izgovoriti d, a možda ćemo upotrebiti njegov naziv, pozajmljen iz nemačkog, „de“. Ovo drugo pogotovu biva u okviru skraćenica, gde kažemo „ve-de“, „de-be“, „de-en-ka“ i slično. Još o ovome sledećeg puta.