Veliki prasak i veliki praznik

Bez Emira Hadžihafizbegovića, Ivana i Maje Lalić, Almira Kurta KUGLE...ne bi bilo Mikser hausa koji od 8. septembra postoji u Sarajevu. Bez svih njih i Branislava Grubačkog Gute (osnivač Novog optimizma), ne bi se u tek otvorenom Mikser hausu u Sarajevu, u subotu 9. septembra upriličila prva javna promocija knjige Radivoja Cvetićanina Konstantinović. Hronika. Emotivni susret sa Sarajevom počeo je u hotelu Bosnia gde je beogradsku ekipu – Radivoj Cvetićanin, Svetislav Basara, Grujica Spasović i Zoran Panović, Jasmina Vrbavac sa RTS i autorka ovih redova – dočekao glumac Emir Hadžihafizbegović da bi ručao sa nama. Emir je debelo zaglavio prošle noći kada je svečano otvoren Mikser haus, u društvu Ramba Amadeusa, Uroša Đurića i Žike Todorovića. Kaže, ne zna ko ga je od njih više zabavljao, ko je duhovitiji. Treba odmah reći da Mikser hausa ne bi bilo da Emir nije predložio Ivanu Laliću da se ova kuća kulture i zabave nađe na sarajevskoj adresi, a za NIN Emir objašnjava: „Za mene je otvaranje Mikser hausa u Sarajevu ostvarenje jednog sna koji smo Ivan i Maja Lalić, i ja, počeli sanjati pre godinu dana. Kada sam im predložio da se Mikser haus otvori u Sarajevu izgledalo je kao mala šala o ogromnom projektu. Ta multimedijalna priča menja kulturni identitet i grada Sarajeva i bitna je za celu regiju. Sama činjenica da je na otvaranju Mikser hausa bilo 500 ljudi iz Slovenije, Makedonije, iz Beograda, plus Sarajlije, govori kako je pozdravljen takav koncept koji ne potpada samo pod tu petparačku floskulu harmonizacija odnosa. Mi, kulturnjaci od prestanka rata, sarađujemo bez ikakvih problema. Međutim, široko čelo koje prokopa kultura, politika odmah zatrpa. Kao da ih je strah od konkurencije, pa zato, verovatno, i izdvajaju tako malo za kulturu. Strah ih je od kulturnih radnika koji stvaraju kultivisani ambijent u kome će se boriti protiv primitivizma. Smeta im kulturni ambijent u kome se oni ne osećaju dobro i zato je Mikser haus važan jer je to borba protiv primitivizma. Otvaranje Mikser hausa je pobeda energije koja ne pristaje na lobotomiju. Sam izbor Mikser hausa za promociju knjige o Radomiru Konstantinoviću pokazuje da ljubav, empatija, moral, etika... sve one kategorije koje su zbrisane u godinama koje su pojeli skakavci, sada su se ponovo uspostavile.“ U sveže oblikovanom prostoru gde je stotinak stolica bilo malo za sve pridošle, više od sat vremena pažnja je bila usmerena na goste iz Beograda, Sarajeva i Zagreba, koje je spojila knjiga Radivoja Cvetićanina. Kao da su se duhom nadmetali pisci Svetislav Basara iz Beograda i Miljenko Jergović iz Zagreba, raznovrsnim podacima dopunjavali se sarajevski pesnik Mile Stojić i beogradski novinar i nekadašnji ambasador Srbije u Bosni i Hercegovini Grujica Spasović. Sigurni moderator bio je beogradski kolumnista Zoran Panović, a svima je bilo zajedničko ogromno poštovanje za ono što je nakon pet godina rada, proizveo novinar i pisac, nekadašnji ambasador u Zagrebu, autor ove knjige Radivoj Cvetićanin. Sve je to potvrdio i veliki interes sarajevske medijske scene, brojni novinari, televizijske kamere, radio izveštači. Svetislav Basara je preporučio ovo delo kao prvu knjigu u srpskoj književnosti u žanru biografije, jer je napisana onako kako biografije treba da budu napisane: „Temeljno, obimno, na 800 strana, što je po mom mišljenju minimum za biografije o značajnim ličnostima iz istorije.“ Mile Stojić zaključuje da je ova knjiga „jedinstvena književno-povijesna sinteza, uporediva, možda, jedino s hronologijom o Miroslavu Krleži, Stanka Lasića.“ Grujica Spasović je objasnio koliko je značajno da se prva promocija Hronike dogodila u Sarajevu, a knjigu je ocenio kapitalnom. U svom ironično duhovitom maniru, rođeni Sarajlija koji od 1993. živi u Turopolju pored Zagreba, Miljenko Jergović je Konstantinovića opisao kao neku vrstu srpskoga intelektualnog Marka Kraljevića: „Treba samo pogledati ko se sve danas poziva na Konstantinovića i ko ima potrebu da svoju rečenicu podeblja spominjanjem njegovog imena. To je jedna fantastična galerija ljudi, od levičara... do Aleksandra Vučića glavom i bradom, i to ne jednom nego više puta... Ono zbog čega je ova knjiga jako dragocena je što je ona na neki način povratak Konstantinovića njemu samom i njegovom životu. Govoreći o Radomiru Konstantinoviću, govorimo o čoveku koji je na najtemeljitiji mogući način poražen. Sve ono za šta se Radomir Konstantinović borio i zalagao u svom životu, ili gotovo sve, doživelo je svoj potpuni životni, društveni, kulturni i istorijski poraz. Ova knjiga je zapravo pohvala i utočište za tog poraženog Radomira Konstantinovića i ona je zbog toga užasno važna jer ne dopušta da se taj čovek danas pretvori u simpatičnu i svima dragu avet.“ Ne slaže se autor knjige Cvetićanin da je pisao o poraženom čoveku, ali taj zanimljiv razgovor nastavio se posle promocije u kafani Pod lipom, na Baš čaršiji, gde je sve učesnike razgovora i ostale goste posle tribine odveo Emir Hadžihafizbegović. U publici sam prepoznala i pisca Gorana Samardžića, suvlasnika knjižarsko-izdavačke kuće Bajbuk. Rođeni Sarajlija, pa Beograđanin, a od 1984. stalno nastanjen u ovom gradu, kaže da se ponovo uverio da je ovaj pisac bio elita elite, i kao takav osuđen da bude u manjini: „Srećom, ova knjiga mu je dala mesto koje mu pripada.“ Sarajevski lik sa najviše zanimanja Almir Kurt, KUGLA, profesijama glumac, komičar, muzičar, grafički dizajner, voditelj... dodao je i funkciju umetničkog direktora Mikser hausa. Raduje se što je sve počelo koncertom dečje filharmonije sastavljene od darovite dece iz Zagreba, Beograda, Skoplja i Sarajeva, jer to govori da se računa na budućnost. U izjavi za NIN sublimira svoja nadanja: „Zbog činjenice da je u poslednjih 25 godina, intelektualna i bilo kakva progresivna misao totalno obezvređena, utomljena i nestala, Mikser haus postaje prostor, mesto gde će se razgovarati o svemu što nas zanima, što nas boli, što nas usrećuje, o tome kako preći prepreke koje se postavljaju ispred nas. Hajde malo da razgovaramo o nama u ime budućnosti naše dece. Pored svih stradanja i svega što nam se desilo, najgora stvar na koju su me naterali, jeste da sve svoje znanje usmerim na to da svoje dete u starosti gledam samo preko skajpa.“ Izvršni direktor Mikser hausa, Ivan Lalić, doživljava otvaranje ove kuće kao veliki prasak i veliki praznik. A po njegovim rečima „mnogo Sarajlija jednoglasno tvrdi da je ovako nešto nedostajalo Sarajevu. I zbog toga, ali mnogih drugih pokazatelja, mislim da je ovo pogođen projekat.“ I kad smo već kod emocija, ne bih da opisujem koliko su nas silno obuzele u to malo zgusnutog vremena koliko smo proveli u Sarajevu. Emir je na promociji, gde je čitao odlomak iz Konstantinovićevog teksta, imao na sebi košulju Dragana Nikolića koju mu je poklonila Milena Dravić posle smrti svog supruga. Oprostio se, zajedno sa celom salom, minutom ćutanja od LJubiše Samardžića, pričao nam je te noći koliko je voleo Gagu i Boru Todorovića, Saznali smo i šta je učinio da se sačuva i sredi grob Katarine Andrić, rođene Pejić, majke Ive Andrića, a Jergović nam je skicirao literarni esej o tom grobu, koji je tog jutra posetio na rimokatoličkom groblju Svetoga Mihovila u Sarajevu. Zabavnije je, dakako, bilo dok smo se za stolom izjašnjavali o živima. Ujutru, došao je Emir sa poklonima za sve nas koji smo se vraćali u Beograd – baklavama sa čuvenim pedigreom, koji sam zaboravila. Oprostiće mi to, jer neću zaboraviti ljubaznost i pažnju kojom nas je obasipao.