Crni Rok nikad ne odlazi

Otac mu je sa jedanaest godina krenuo iz krševite tromeđe Hercegovine, Crne Gore i Konavala trbuhom za kruhom ka rudnicima u Tursku. Zaustavio se u Golešu kraj Kosova Polja, tu je upoznao Radmilu, domaćicu iz kuće juvelira Đoke Jankovića. U Prištini su se venčali, a ubrzo potom, otac sa rudarskim krampom a majka sa stomakom do zuba, krenuli su put Skopske Crne gore, gde se 19. novembra 1936. rodio sin LJubiša. U vreme Drugog svetskog rata nastavili su nomadski put koji se završio na poslednjem odredištu, Jelašnica kod Niške Banje, koju Smoki smatra svojim rodnim mestom, gde se nalaze grobovi njegovih. LJubiša Samardžić je završio Gimnaziju Stevan Sremac u Nišu, u kojoj je malo stariji od njega počeo svoj pesnički hod rano preminuli pesnik Branko Miljković iz Gadžinog Hana. Budući glumac nije pisao pesme, ali je iz radoznalosti obilazio literarne večeri i jednom prilikom mi je pričao kako je izgledao budući veliki pesnik koji će svoj život prekratiti u Zagrebu: „Pamtim njegov stas, karakterističan crni šešir, i smisao da meko saopšti sadržaj i emociju svojih neobičnih, na prvo slušanje čak i nerazumljivih stihova. Atmosfera i on kao ličnost, ostali su kao neizbrisiv događaj iz mladosti. NJegove poezije sam se prisetio kada sam na Akademiji počeo intenzivnije da se družim sa poezijom kao obaveznim delom glumačkog umeća.“ Kao dete, Smoki (taj nadimak je dobio posle filma Peščani grad iz 1962. Godine, u kome igra sa Milenom Dravić i zove se Smoki) je čitao ono što je želeo, kasnije ono što je morao. Prvo je to bio Politikin feljton Svetac vodi igru, pa zabavni, veoma popularni roman Dubrovački gusar Brendona Vida, alijas Branka Vidića, koji je pisao o čudesnim vratolomijama Nika Bartula, borca za oslobođenje Dubrovnika od Mletačke imperije. Opijao se avanturama, jer su mu budile maštu koja će mu kasnije biti važan saputnik u životu. Na prijemnom ispitu za glumu bilo je 357 kandidata, a primali su svega 12. Misli, kako mi je tada govorio, da je profesore osvojio svojom neobičnom pojavom, naivnošću, pogrešnim niškim akcentom i iskrenošću: „Već posle prve godine dobio sam stipendiju Ateljea 212, velikog maga Bojana Stupice, kao darovit i perspektivan glumac. Maštao sam o Jagu, Hamletu, Don Žuanu, Ričardu III, a već na trećoj godini dobio sam ulogu u filmu Srećka Vejganda Igre na skelema u Zagrebu. To je bilo 1961. godine! Otkrili su me Krešo Golik i Vanča Kljaković. Vrtoglavo počinje moja filmska karijera i interesovanje reditelja za mene. Nije prošlo ni mesec dana, došla je Prekobrojna Branka Bauera. Osećao sam moralnu obavezu i nelagodnost, jer sam morao da saopštim Bojanu da napuštam pozorište. On je posle duge, samo njemu svojstvene pauze, procedio kroz zube ne gledajući me u lice: ’Mali, donesi mi gajbu piva i idi! Nek ti je sa srećom’! Skočio sam i poljubio ga’.“ Za više od stotinu i pedeset filmskih i televizijskih uloga LJubiša Samardžić je dobio šest Zlatnih arena na festivalu u Puli, Zlatnog lava u Veneciji, Gran pri za svoju prvu režiju filma Nebeska udica u Herceg Novom, Gran pri za Jesen stiže, Dunjo moja, Gran pri za Ubistvo s predumišljajem, Sedmojulsku nagradu, Nagradu Pavle Vuisić, Nagradu za životno delo Aleksandar Lifka... Pred sam raspad zemlje, 1988. godine, dobio je najveću jugoslovensku nagradu AVNOJ kao jedini filmski glumac, rame uz rame sa slikarem Milanom Konjovićem i piscem Danilom Kišem! Saglasnost za tu nagradu morali su da daju tadašnjih svih šest republika i dve pokrajine. Govorio mi je da je bio ponosan što nije prihvatio ponudu najveće producentske kuće iz Engleske, braće Roberta i Rejmonda Hakima, 1967. godine, posle dobijenog Zlatnog lava u Veneciji, da nastavi karijeru u Engleskoj i Americi! Dva su presudna razloga postojala: prvi i najznačajniji je ljubav prema Miri koja mu je, u te dane, na svet donela sina Gagu, a drugi razlog mi je jednostavno sažeo: „Volim ovu zemlju, kakva je takva je, moja je! U njoj sam rastao, zrio, skrasio se i verovao da je Jugoslavija iz ’67. godine obećana zemlja, bolje reći unija šest republika i dve pokrajine, u kojoj je cvetalo hiljadu cvetova! Ulivala je sigurnost, a filmovi su iz godine u godinu bili slobodoumniji,uzbudljiviji, priznatiji, poštovaniji i voljeni.“ Nemili događaj u njegovoj porodici sudbinski je odredio dan novom stvaralačkom putu LJubiše Samardžića. Nije mogao da preboli recidiv bolesti sina Dragana Gage koji je umro od leukemije u 34. godini. Iz besa, odlučio je da prvi put, kao reditelj, ispriča priču o stanju haosa u Beogradu 1999. Svojim filmom Nebeska udica otvorio je velika vrata jubilarnog Berlinskog filmskog festivala februara 2000. Film je ušao u takmičarski program, divili su mu se predsednik žirija Andžej Vajda, publika na Postamer placu dočekala je autora na nogama, ali tako nije mislio zvanični vladin službenik, ministar kulture Bundes republike, koji je stavio veto na bilo koju nagradu Samardžićevom filmu. Omiljen kao glumac, vešt kao pregovarač, ušao je u politiku 1988. godine, i na predlog svojih kolega našao se na jedinstvenoj listi Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije. Od svih predloženih poslanika dobio je 3.350.000 glasova i bio na prvom mestu. Iza njega su ostala mnoge poznate političke ličnosti. Ostao je u poslaničkoj klupi samo godinu dana, zato što je bezuspešno pokušavao da slobodom duha i govora ispravi krivu Drinu oko mnogih zakona u kulturi, a izgubio nerve na novom i prvom Zakonu o višestranačkim izborima. Sudar je bio oko suštinske stvari - kontroli izbora. Vladajuća partija je insistirala da kontrolu vrše isključivo sudije, a on se, sa Žarkom Jokanovićem i njegovim omladincima, zalagao za evropski koncept, da kontrolu izbora vrše stranke koje se nalaze na biračkim listama! U prvom krugu glasanja njihov amandman nije prošao. Izgubili su. Ali, Smoki nije izgubio nadu i javno je rekao: „Savest će vas peći, vrlo brzo ćemo se videti.“ I tako je bilo. Predsednik države je vratio zakon i insistirao da se usvoji Smokijev i Žarkov amandman. Nije se radovao zbog pobede. Samo je shvatio da mu tu nije mesto. Retki su glumci starije generacije koji su tokom rata održavali bliske kontakte sa kolegama iz bivših republika. Poput Milene Dravić i Dragana Nikolića, i LJubiša Samardžić je bio jedan od njih. Govorio je da se prijatelji ne napuštaju u smutnim vremenima: „Ponosim se što sam ih sačuvao i kad je bilo najteže. Koliko sam se puta čuo sa Šibom Krvavcem 1992. dok je ležao u bolničkoj postelji, ili sa Brankom Bauerom ili Ivanom Hetrihom, ili sa Stipom Šuvarem koji je pomogao mojoj Miri kada je Gaga boravio u Zagrebu, na Rebru. Ta obostrana brižnost ostaje kao najviši životni, ljudski postulat.“ LJubišu Samardžića Smokija publika je zavolela kao neodoljivog Mikajla sa radne akcije u filmu Prekobrojna, i tu je počeo najlepši i najdugovečniji filmski spoj jedinstvenog umetničkog para LJubiša Samardžić - Milena Dravić. Oni će igrati zajedno još u 25 filmova. Ludačku popularnost je doživeo kao Šurda u seriji Vruć vetar, pratio ga je i Policajac sa Petlovog brda, ali sa najviše gušta mi je govorio o svojoj ulozi Crnog Roka u TV seriji Kuda idu divlje svinje. U svakoj njegovoj ispovesti bili su nezaobilazni supruga Mira, bol za sinom Draganom, i ljubav prema ćerki Jovani i četvoro unučadi.