Paćo i suvoplaninski geni

Već sam pomislio da su me i u NIN-u zaboravili, jer mi nisu stigla tri prethodna broja. Ali, tada se sa godišnjeg odmora vratila sekretarica Jelenica, i, gle, eto, stigoše poslednji brojevi mog nedeljnika do Vidova. Dobro, to će me koštati jedne čokolade kad navratim do Beograda. Nego, u prošli četvrtak bila solarna oluja i, zaista, mobilni mi se dva puta isključio iz čista mira! To nas Sunce, valjda, opominje da smo se mnogo premrežili svakojakim telefonijama i preko njih baljezgamo sve i svašta, a sve se manje razumemo, baš kao što priliči jednoj ljudskoj civilizaciji na izdisaju. A, verujte, to je zato što ne razgovaramo sa – Suncem! Još je Platon u Timeju napisao da je „Stvoritelj svakoj zvezdi, pa i Suncu, dao dušu“. Ali, već, kod Aristotela je ovo naše Sunce unazađeno u običnu zvezdu i sve više mislim da Aleksandar Veliki zbog toga nije poveo Aristotela u Indiju. Ranohrišćani, a kasnije i hrišćanski sholastičari, oslonili su se na Aristotela, pa je tako izvesni Isus iz Nazareta dobio na nezamislivo velikoj važnosti i postao važniji od Sunca, i evo, u toj gluposti prođoše nam vekovi. Robert Šoh, profesor sa Univerziteta u Bostonu (SAD), godinama se bavi svesnošću Sunca i njegovim uticajem na razvoj čovečanstva i civilizacija. U julu 2012. Sunce je, recimo, moglo da nas sprži. Ali, gle, Sunce to nije učinilo! Da li nas je namerno poštedelo? Profesor Šoh za koga je „Sunce, bez sumnje, svesno biće, tvrdi da ono, namerno, izbegava da na Zemlju sruči najsnažnije oluje“. E, sad, desi se neki put da Sunce nenamerno snažno „kihne“ i na Zemlju i izazove zemljotrese i erupcije vulkana. Ali, zar čovek ne stane, slučajno, na mravinjak i napravi mravima haos? K. G. Jung, moj guru iz Švice, za Šohovu ideju potpuno zaleže: „Sve drevne kulture slavile su Sunce, pa i zvezde, kao živa stvorenja i nadali su se, poput Egipćana, pa i Aleksandra Velikog, da će im se duše, posle smrti, sjediniti sa Suncem.“ Sa Suncem se sit izrazgovaram u Vidovu ili mokranskom vrelu, ali ne mogu da vam, ovde, naše razgovore prepričavam jer ništa ne biste shvatili. Kad, tiruli, tiruli, zove me na mobilni moj veliki prijatelj Major iz Golemo Bonjince kod Niša, inače upućen u literarna i teniska znanja, a slika je i prilika Indijane DŽonsa sa neodoljivim šeširima i obaveznim tompusima. Major me zvao da mi prenese pozdrave iz Budve od Dragana Pavićevića Paća, rodonačelnika crnogorskog tenisa. Elem, poveo se razgovor o mom sinu i Paćo je Majoru rekao da bi moj Vuk „sigurno bio na vrhu planete da za kouča nije imao ludog oca već nekog staloženog pedagoga“. Jednom rečju, Vukovu tenisku karijeru „upropastio je suvoplaninski gen“. Gađati na Vimbldonu sudiju reketom u muda to može samo potomak suvoplaninskih hajduka. Tu, moj Paćo, ne pomažu „staloženi pedagozi“. A sa vrha Suve planine sišli kod mene divlji konji. I okupili se oko Vidovog hrama, baš na mestu koje sam odredio za moj bogumilski stećak. Bilja mi je obećala da će mi ispuniti tu želju, s tim da me prethodno zapale na lomači, onako, po arijevskom običaju. Drhtim od uzbuđenja dok gledam divlje konje u Vidovu, i konačno shvatim zašto je Aleksandar hteo da se ubije i sahrani pored svog uginulog Bukefala. Tu mi moja Crna dosoljuje: „Sunce je sigurno javilo divljim konjima da siđu kod tebe, jer tu su najsigurniji od krivolovaca i konjokradica. Eto, i konji razumeju jezik Sunca, samo ljudi ne.“