Uprkos svemu

Izlazimo iz aerodroma, a s bilborda gleda Sergej. Ispod piše „Na čemu si ti?” Ništa nam nije jasno. Sreća, pa nam je taksista ljubazno objasnio: „Znači: Sergej je rekao da jedva čeka da rikne predsednik, pa da mu se popiša na grob. Onda su naprednjaci, iz osvete, zakupili bilborde i okačili da ga prozivaju da je narkoman“. Mi u neverici. „Jeste“, kaže taksista. „Al` ništa ne brini. Ništa mu ne mogu. Prevelik je on za njih. Oni će proći, a on će ostati.“ I ubedi nas taksista da je SNS zakupio bilborde da se sveti našem Sergeju. Najbolje je što sam mu poverovao. Jeste mi prvo bilo malo čudno, ali sam progutao. Dotle došlo, sve može da bude istina u ovom cirkusu u nastavcima. Ne prođe dan da se ne dogodi neki nezamisliv skandal. Kad smo već kod cirkusa, čuli mi da ima cirkus nedaleko od mojih, pa pošli pešice. Siđemo s druma, po prečicama, kroz korov, kad, odjednom, nađosmo se na đubrištu. Da se vratimo? Da se ne vratimo? Kad odnekud iskrsnu dete, nema šest godina, tegli neko štene na gajtanu od pegle, i nudi nam da nas sprovede. Prihvatimo. I završismo u romskom naselju. To je jedno jezivo mesto. Tamo žive ljudi, a nema ničega što se može zvati kućom. To su šupe, kolibe od kartona, pleha, automobilskih guma. Naokolo truli smeće, dimi se deponija, deca se igraju u kaljuzi. Mačke, kljusad, koze, ljudi u jednoj srceparajućoj mizeriji od blata i đubreta. Favele u Brazilu, verujte mi na reč, Švajcarska su u poređenju s tom naseobinom na ledini iznad Rospi ćuprije. Sanjao nisam da tako nešto postoji kod nas, i to na pet minuta hoda od kuće gde sam odrastao i kuda godinama prolazim. A sve i da sam znao, ne bih ga tako strahotnim zamislio. U svakom slučaju, probismo se nas dvojica kroz štrokavi lavirint, sprovede nas ono dete predškolskog uzrasta: („Čiko, ovde ćeš, pa levo. Bato, jel` imaš cigaru?”) Usput se mimoiđosmo s mladom ženom: sva u crvenim šljokicama, nabada kroz đubre na štiklama, vodi ćerku, mlađu tinejdžerku. I njih dve nam tražiše pljuge. Pitam koliko mala ima godina. Kaže ona 12 i po. Shvatam da ona misli da sam mušterija. Nešto mi se steglo oko srca. Kad smo sišli dole, na asfalt, kaže mi sin: „Da su kojim slučajem tebe, u tvom Beogradu, u porodilištu zamenili s nekim Cigančetom, ti u životu ne bi imao nikakve šanse i ne bi ništa postigao. I verovatno ne bi ni doživeo te godine. Jesi li svestan toga?“ Toliko o sreći. Opet, ima faktor sreće ali ima i faktor trud. Jednu prijateljicu primetilo iz inostranstva da je sposobna, pa joj ponudilo posao negde u belom svetu, da radi za strance. Prilika kakvu je teško odbiti, a ona se lomi hoće li, neće li. Kao i svi, ima strah od promene, od nepoznatog, pa se premišlja. Kao argument navodi da joj je majka u panici. Kažem: Majka je zdrava, još sve može sama, a nisi joj ni jedinica. Ne ideš u rat, nego u organizovanu zemlju, doduše daleku. A to što je biološki programirana da se sekira oko tebe, to nije tvoj problem. Mamini argumenti nisu za uzimanje u obzir. Imaćeš bolji standard i niko te neće cimati što se ne udaješ, što ne rađaš, što ne živiš kako se njima sviđa. A možda se iznenadiš i nađeš nekog stranca. Kaže ona: To mi kaže i LJilja. Ona me najviše od svih podržava. Pitam: Šta kaže LJilja? Ona: Kaže da se ne prenemažem i ne kukam, nego da idem da tražim gde mi je bolje. Da se ne plašim rada i da se borim kao lav da mi bude dobro, a posle ću, ako treba, lako da se vratim. Rekoh: Slušaj LJilju. Ako neko zna, ona zna. LJilja je Romkinja, malo mlađa od mene. Doselila se kao mlada s juga. Ona sprema stan i meni, i njoj, i našim majkama, i kumama, i svima. Već decenijama, LJilja radi svaki dan, i radni i neradni. LJiljin muž je majstor. Kad nema posla, zida svoju kuću u satelitskom naselju. Moderno su je opremili. Ne znam tačno, ali mnogo školovani nisu. Ipak im je ćerka diplomirala na fakultetu, doduše radi u kafiću, ali sin je kuvar i radi u dobrom restoranu. Uprkos svemu. Dakle, ako neko zna, LJilja zna.