Lice i naličje ekonomskog čuda

Sve je manje onih koji se sećaju makroekonomskog čuda proizvedenog 21. januara 1994. I tada je privredna stvarnost Srbije dovedena do ruba propasti, pre svega usled kolapsa novca i finansijskog haosa, da bi se u „čudu neviđenom“ preko noći iz pepela prethodnog hiperinflatornog dinara, urušenog sankcijama, raspadom zemlje i lošom ekonomskom politikom rodio novi dinar - spasitelj, za penzionere i radničku klasu. Koliko li je samo puta ovde tokom poslednje dve godine ponovljeno da su javne finansije Srbije 2012. bile dovedene „do ruba propasti“, da bi se „zahvaljujući merama Vlade“ otpočelo sa fiskalnom konsolidacijom koja je, opet čudom - i suprotno teoriji - počela da generiše i stabilizaciju i privredni rast. Taj dugo očekivani i stidljivi rast od 0,8 odsto, koji je krenuo 2015, prošle godine je, prebacivši očekivanja, dogurao do 2,8 procenata. Uprkos svemu to je bila najniža stopa rasta neke od ekonomija u regionu. Međutim, ovogodišnju prognozu od tri odsto već su zvanično i MMF i Vlada Srbije revidirali na 2,5 odsto. Obrazloženja su glasila da je suša desetkovala rod u poljoprivredi, kao i da je podbacila proizvodnja električne energije u prvoj polovini godine. Ako je već Srbija samo pre godinu dana kao „lider rasta“ bila u situaciji da se diči „duplo većim rastom“ od jedne Nemačke, onda nije loše pogledati i naličje srpskog „ekonomskog čuda“, odnosno rezultate ekonomske politike Vlade, koje MMF i zvanično smatra „impresivnim“, posredstvom nekoliko činjeničnih aspekata svih uspeha -neuspeha kao i narednih izazova. Naravno da je stanje u javnim finansijama, pa na izvestan način i u celini ekonomskog sistema bolje nego što je bilo 2012, tokom drugog talasa globalne recesije, ili 2014, kada su Srbiju pogodile poplave. Inflacija je na niskom nivou, mada u porastu, kurs je stabilan, javni dug (naizgled manje preteći) navodno pada u relativnom smislu i zvanično se procenjuje da je smanjen na 62 odsto BDP-a. MMF bez većih teškoća produžava aranžman iz predostrožnosti, pa je i kredibilitet čitave ekonomije i države u međunarodnim finansijama podignut na viši nivo. Međutim, svakome ko živi u Srbiji jasno je da su pomenute 2012. i 2014. za Srbiju bile najteže godine u proteklom petogodištu. Za 2015. bi bilo „pravo čudo“ da nije ostvaren rast, imajući u vidu relativno dugo vanredno stanje i vanredno loše ekonomske učinke prethodne 2014, usled poplava i drugih vremenskih nedaća. Ma koliko se relativno stanje u ekonomskom životu poboljšavalo u odnosu na ono „sa ruba propasti“, pa i ocene MMF-a, poznato je da ekonomsku stvarnost najbolje ocenjuju oni koji u njoj žive - privrednici, građani, poslodavci i zaposleni. Ankete građana o stanju proizvodnje, zaposlenosti i standarda, kao i poslodavaca o uslovima poslovanja, poreskom opterećenju privrede valjda bi trebalo da budu najvažniji indikatori. One se direktno obično ne saopštavaju, ali se zato ekonomsko-socijalno stanje zaposlenih vidi po broju štrajkova i po činjenicama da više od 200.000 radnika ne prima plate, ili ih primaju sa ogromnim zakašnjenjem, kao i da svake godine znatno raste broj firmi sa blokiranim računima. Licitiranje o značajnom povećanju penzija i plata u javnom sektoru do kraja godine, kao i „istorijskim“ rekordima neto zarada od 500 evra, najviših u regionu, predstavlja najgrublji falsifikat i podvalu, kao i potpunu besmislicu ne samo sa ekonomskog i socijalnog stanovišta, već i u logičkom pogledu. Ovdašnjim korisnicima je veoma poznato da se realne zarade i penzije mere unutrašnjom kupovnom moći, koja zavisi od inflacije i strukture troškova života u Srbiji, a ne od nominalne protivvrednosti plata u bilo kojoj stranoj valuti. Čak i da se takva projekcija ostvari - recimo uz pretpostavku daljeg jačanja (aprecijacije) dinara i smanjivanja vrednosti evra sa oko 124 dinara u februaru na 115 dinara na kraju 2017, što je teorijski moguće, ali suštinski veoma štetno i opasno - teško da bi se do kraja godine prosečne isplaćene zarade „isterale“ na 57.500 dinara. Ali, uzmimo da je i to (bar statistički) moguće ostvariti, recimo kroz sezonski neuporediva primanja, koja zajedno sa svim mogućim bonusima, prednovogodišnjim isplatama i drugim „prihodima“ ulaze u mesečnu platu za decembar. Pa šta bi se time postiglo, osim povlađivanja jednoj neviđenoj sujeti? Čak ni psihološko uverenje da je pomeren nekad „sanjani plafon“, čija je istorijska perspektiva minula pre čitave jedne decenije. Valja se vratiti u realni privredni život i ekonomsku i socijalnu stvarnost današnje Srbije, koja je u prethodne skoro tri decenije najviše potonula od svih balkanskih zemalja, izuzev BiH, kako tokom raspada Jugoslavije, sankcija i hiperinflacije tako i usled loše dizajnirane tranzicije, odnosno nesprovedenih tržišnih reformi. Za to vreme u svetu se već ustaljuje rast od oko 3,5 odsto godišnje. Svaka stopa rasta niža od globalne ogroman je neuspeh za ekonomije kakva je srpska. Evo zašto. Ako se kao osnova za poređenje uzme BDP iz 1990 (indeks 100) i ako se on uporedi sa onim što se danas stvara u Srbiji, stanje je za nas više nego poražavajuće. Svet je u celini, uz dugoročno nisku stopu rasta, do prošle godine podigao indeks svog BDP-a na 167, dok je istovremeno indeks srpske ekonomije bio svega 69. U periodu od 2001. do 2008. BDP Srbije prosečno je rastao po stopi od 5,9 odsto, ali se takav scenario rasta - zasnovanog na potrošnji - uprkos mnogim upozorenjima, urušio kao kula od karata. Posle izbijanja svetske finansijske krize, od 2009. do 2016. prosečna stopa privrednog rasta u Srbiji pala je na samo 0,27 odsto, a u periodu od 2012. do 2016. u proseku je bila 0,66 odsto. Takvim kolebljivim, neodrživim i nekvalitetnim rastom svoje iznurene ekonomije Srbija ne može nikada dostići relativni položaj u svetu, koji je imala u vreme velike Jugoslavije, kao srednje-više razvijene privrede po realnom dohotku, koja je po makroekonomskim parametrima sa Poljskom delila 35. i 36. mesto u svetu. Današnja ekonomija Srbije ne spada ni u 130 najvećih. Zato su Srbiji potrebne ne samo projektovane, već znatno veće stope rasta od globalnog proseka. One se ne mogu postići autosugestijom tipa „svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem“, političkim marketingom, administrativnim preraspodelama, ili neprincipijelnim ad hoc ciljanim podsticajima iz budžeta, već pre svega neutralnim merama popravljanja makro i mikroambijenta, neselektivnom primenom zakona, reformama javnog sektora u kojima nema mesta za partokratiju, korupciju i privilegije po bilo kom osnovu.