Zaplena slobode

Dok španska vlada šalje policiju u racije po katalonskim štamparijama, pleni izborne plakate, glasačke listiće, bilo kakav izborni materijal, upozorava medije da ne objavljuju predizborne oglase, poziva gradonačelnike u Madrid na informativne razgovore, katalonski političari gledaju kako im sve ide u korist. Predsednik katalonske vlade Karles Pućdemon kaže da se glasačke kutije drže na tajnim mestima i da će referendum o osamostaljenju biti održan uprkos svim pritiscima. Potraga za listićima postala je simbol državne represije. Pritisak koji premijer Marijano Rahoj i njegova vlada pojačavaju na već ionako ne previše zadovoljne Katalonce samo jača prkos i šalje nove glasače na birališta. Pre tri godine 80 odsto onih koji su se odazvali tadašnjem referendumu glasalo je za nezavisnost Katalonije. Ali referendum nije bio važeći jer na njega nije izašla apsolutna većina (izašlo je tek 2,3 miliona glasača od ukupno 5,4 miliona). Po svemu sudeći, to neće biti slučaj ovoga puta. Šta će, međutim, odlučiti oni koji izađu, drugo je pitanje, jer su i sami glasači duboko podeljeni. A za vladu u Madridu ovo izjašnjavanje ne bi bio važeće sve da uspe da privuče svih 5,4 miliona koji imaju glasačko pravo i sve da svako od njih zaokruži „da“, jer po zakonu se to ne može. U martu prošle godine Ustavni sud još jednom je potvrdio da nema mogućnosti da se Barselona pozove na pravo na samoopredeljenje, jer zakon previđa da je za takvu odluku potrebno da se izjasne svi građani Španije. Premijer Marijano Rahoj je rekao da će po svaku cenu zaustaviti pokušaj odvajanja „Ne potcenjujte snagu španske demokratije. Pravna država funkcioniše“, poručio je, na šta je dobio podjednako odlučan odgovor. Pućdemon mu je uzvratio: „Ne potcenjujte snagu katalonskog naroda“ i još jednom ponovio da će ove godine proces odvajanja Katalonije od Španije ući u fazu iz koje više neće biti povratka. Nema ničeg novog u katalonskoj želji za samostalnošću. Osim trenutka u kome su se ostvarenju te želje opasno približili. Katalonci su oduvek nešto drugo, njihova je istorija nešto drugo u odnosu na Madrid i uopšte biti Katalonac znači biti nešto posebno u odnosu na ostatak Španije. Kada je čuveni katalonski violončelista Pablo Kazals, koji je izbegao u Frankovo vreme, 1971. godine primao medalju za mir UN, ovako je počeo svoj govor: „Ja sam Katalonac. Danas je to provincija Španije. Ali šta je bila Katalonija? Bila je najveća nacija sveta. Reći ću vam zašto. Katalonija je imala prvi demokratski parlament, pre Engleske. I prve Ujedinjene nacije su bile u mojoj zemlji. U to vreme, u 11. veku održan je sastanak u Tuluzu na kome se razgovaralo o miru, jer u to vreme Katalonci su već bili protiv rata.“ Prošli vek doneo im je malo slobode, 1931. dobili su autonomiju i proglasili nezavisnu vladu, koju je i Madrid prihvatio, ali nije dugo trajalo. Dve godine kasnije počeo je građanski rat, otpor snagama generala Franka je slomljen, premijer je ubijen, mnogi su izbegli i počeo je dug period represije. Autonomiju je povratila posle Frankove smrti (1971) ali san o samostalnosti je ostao neispunjen. Madrid se istovremeno čvrsto držao stava o centralizovanoj državi i nije pristajao na dogovore o većoj samostalnosti. Ekonomska kriza samo je pogoršala situaciju, Katalonci moraju da izdvoje 17 milijardi evra za zajedničku državnu kasu, a sa druge strane gomilaju dugove. Osim toga, sa svojih 16 odsto stanovništva Barselona donosi 19 odsto BDP-a, to je razlog više da zahteva da sama raspolaže svojim novcem. Već je bilo reči o novom fiskalnom paketu (2014) gde bi imala sopstvenu poresku upravu, sama prikupljala porez, a deo uplaćivala državi, baš onako kako to rade Baskija ili Navara. Španska vlada je odbila takav dogovor. To je tek nateralo katalonske čvrste pristalice nezavisnosti da izračunaju šta sve kao najbogatiji deo zemljegube i šta bi sve dobili da im Madrid ne stoji za vratom. Za vreme Artura Masa, bivšeg katalonskog predsednika vlade, zbog ekonomske krize pola miliona Katalonaca ostalo je bez posla. Mas je pokušavao da se dogovori sa državom, ali nije uspeo. To je dodatno pogoršalo odnose. Tako je slogan „Prvo nezavisnost, posle socijalna pravda“ uspeo da privuče prilično široku koaliciju koja se okupila oko ideje o referendumu. A to nije bilo teško jer je za gubitak posla i za sve ekonomske probleme okrivljen Madrid. Mas i dvoje njegovih ministara završili su na sudu zbog organizovanja, kako je presuđeno, ilegalnog referenduma i zabranjeno mu je da se bavi politikom narednih deset godina. To nije utišalo glasove koji zagovaraju samostalnost, naprotiv. Na upozorenja da ih u slučaju takve odluke čekaju i problemi sa Briselom, jer bi neka novoustanovljena država bila van EU, imaju već spreman odgovor. Zadržali bi evro, omogućili kretanje robe i ljudi, nastavili saradnju sa svim španskim i evropskim firmama koje tu posluju. Što se tiče Brisela, pozivaju se na bregzit, a i na škotski referendum od pre tri godine, koji je prihvaćen kao legalan.. Druga strana priče je da to ne znači da su listom za samostalnost. Veliki broj želeo bi prosto da se na tu priču stavi tačka. Kada govore o sebi, zagovornici nezavisnosti zaboravljaju na svoje sugrađane koji nisu Katalonci. Oni ih sa ne malo prezira smatraju došljacima, potomcima radničke klase koja je naseljavana u vreme diktature, stranim telom koje se nikada nije prilagodilo, ali statistika govori drugačije. Danas sedam od deset stanovnika ima samo jednog roditelja Katalonca. Glasači su, ma koliko bila uzavrela atmosfera, i dalje duboko podeljeni i niko ne želi da prognozira rezultat. Pristalice referenduma tvrde da je dovoljan i jedan glas više da bi se proglasila pobeda. Ali ta iskustva, pokazalo se, nisu najsrećnija. Oktobar se sasvim približio, Barselona polaže velike nade u prvi dan tog meseca za kada je zakazano izjašnjavanje, a Madrid još uvek samo preti. Ipak, kakav god da bude rezultat, to sigurno neće biti i kraj priče o katalonskim težnjama.